Можда би, ипак, требало питати народ?

Андреас Шокенхоф, високи представник владајуће немачке партије коју води Ангела Меркел, дошао је у Београд са захтевима које Србија треба да испуни да би се наставили преговори са ЕУ око њеног чланства. Од седам услова[1] које је Шокенхоф навео најпроблематичнији је онај о потписивању неке врсте уговора о добросуседским односима између Београда и Приштине.

Ово је сасвим нови захтев који се ставља пред Владу Србије. Слободан Антонић је казао да је актуелна влада до јуче водила политику "и ЕУ и Косово", али да је после немачких захтева, које је назвао „ултиматумом од седам тачака”, та политика „у озбиљној кризи, ако не и готова”. По његовом мишљењу, листа очекивања подсећа на ултиматум који је Аустроугарска упутила Србији када је Србија прихватила све осим једне тачке – због које је избио рат. „То су груба поређења, то није исто, али у дипломатији где се свака реч мери овако грубо саопштавање захтева показује наш третман као народа и државе”.[2]

И заиста политика и ЕУ и Косово је постала неодржива након ових немачких захтева. Јер се са захтевом о потписивању добросуседских односа фактички инсистира на признању Косова и Метохије као независне државе. То је исто учињено и са Западном и Источном Немачком које једна другу нису формално признале али су потписале заједнички меморандум о добросуседским односима.

Тешко је поверовати да ће актуелна влада пристати на овај седми проблематични захтев јер он у правој мери осликава став Немачке према евентуалном чланству Србије у ЕУ. Шта је алтернатива? ДСС предлаже политичку неутралност. По њима, Србија мора јасно да прогласи политичку неутралност и да одустане од покушаја учлањења у ЕУ јер је очигледно да Србију очекују нова условљавања када је Косово у питању. На крају да би била примљена у ЕУ Србија ће морати и званично да призна Косово. То је курс који је Европа заузела према Србији.

Друго решење би било не политичка неутралност већ још јаче везивање за Русију како у војном, тако и у политичком погледу. Евроазијска унија би представљала истинску алтернативу Европској унији поготово што нас Русија ничим не условљава нити нам намеће рокове које морамо испоштовати. Варају се сви они који сматрају да ЕУ нема алтернативу. Евроазијска унија би отворила врата за извоз српских производа на огромно тржиште а добробити такве економске сарадње били би вишеструки.

У сваком случају народ мора и треба да одлучи. Косово или ЕУ. Све је изгледнији референдум који би актуелна влада расписала и којим би се решио горући проблем условљавања Србије од стране ЕУ у вези Косова. Најпоштеније би било да грађани Србије преузму своју судбину у своје руке и да се на будућем референдуму јасно изјасне да ли су за Европу без Косова или су за једну целовиту српску државу. Очигледно је да је политика и Косово и ЕУ немогућа, нарочито након изношења поменутог захтева, тако да је неопходно да се промени политички курс Србије. Потребно је што пре расписати референдум који ће показати вољу народа Србије.

Уколико резултати референдума покажу да је већина становника Србије за очување територијалног интегритета и суверенитета на сваком педљу Србије онда се српска политика мора окренути Истоку. Политичка неутралност такође није претерано реална могућност. Зато једина реална алтернатива Европској унији свакако постоји а име јој гласи Евроазијска унија са Русијом на челу.