Нове смишљене смутње - поводом одлуке тзв. Уставног суда Косова о ЗСО

Пресуда Уставног суда Косова поводом оснивања Заједнице општина са српском већином мање је правног, а далеко више политичког карактера. Реч је о прагматској, компромисној одлуци која је истовремено требало да примири ускомешане прилике на политичкој сцени Косова, али без додатног замерања међународној заједници.

Наиме, на политичкој сцени Косова провејава уверење да ЗСО представља конституисање територијалне аутономије Срба, која се чак изједначава за статусом Републике Српске у БиХ. Ипак, реч је превасходно о институционалном облику координације у обављању послова локалне самоуправе који истовремено треба да помогне промовисању интереса Косметских Срба пред централним органима власти тзв. Републике Косово.

Одлука Уставног суда тзв. Републике Косово је оптерећена политичким оценама које су непримерене природи овог органа који се при одлучивању првенствено мора руководити правним резоном.

Уставни суд Косова је себи допустио политичку оцену да организациона структура ЗСО „покреће забринутост у погледу поштовања различитости заједница становника у општинама чланицама и одражавања ове различитости у кадровској структури Заједнице“. Такође, Уставни суд Косова попут политичког органа налази да правни акт и статут којим се буду прецизирала решења „морају осигурати“ да ће ЗСО поштовати Устав и да неће заменити или подривати ауторитет било које асоцијације заједница основаних у складу са Уставом.

Посматрано из перспективе косовског правног поретка, поједина институционална решења која прате оснивање ЗСО нису у складу са тамошњим позитивним правним прописима. Но, с једне стране, апсурдно је да Уставни суд Србије није ни желео да се упусти у контролу уставности Бриселског споразума, са образложењем да је реч о политичком споразуму, иако се њиме Косову суштински препушта да заокружи суверену власт на читавој својој територији, а да оно заузврат установи институционална јемства заштите српске националне мањине путем конституисања ЗСО. С друге стране, конституисање ЗСО захтева и благо прилагођавање косовских правних прописа (на пример да се ЗСО омогући право да предлаже промену постојећих закона који су везани за остваривање њених циљева), на шта они очигледно нису спремни.

Реч је о додатном понижавању Срба, које се огледа и у, са становишта правописа, непримерено лошем српском преводу косовских правних аката (српска верзија уставног текста тзв. Републике Косово има више стотина грешака, од којих су неке очигледно тенденциозне), па и ове одлуке Уставног суда. Тако се користи нејасан израз да ће ЗСО „обављати потпуни преглед“ у областима развоја локалне самоуправе и других изричито наведених области (образовање, примарна и секундарна здравствена заштита и социјална брига, урбани и рурални развој).

Заправо, реч је о својеврсном надзору, надгледању над остваривањем тих послова, а не о њиховом преузимању.

У читавом том контексту изнова се може поставити питање која је улога др Ивана Чукаловића, професора Правног факултета у Крагујевцу, као заменика председника Уставног суда Косова?

(Српски правнички клуб)