О неуспеху наших олимпијаца, или зашто Дивац треба да поднесе оставку

Читава нација их је испратила са великом надом у срцу да ће достојно представљати земљу на највећој спортској приредби на свету. Олимпијске игре представљају највећу светску манифестацију спортског духа и хуманих вредности. У античко доба ратови су престајали док су трајале олимпијске игре, толико о нивоу наше цивилизованости. Не каже се за џабе олимпијски дух, јер он прожима сваког становника на планети и наравно сваког спортисту. Подразумева се да он води спортисте до највећих достигнућа, али нису достигнућа та која су битна и број медаља већ сам приступ олимпијским играма. Дужност и обавеза сваког спортисте је да нацију представи на достојан начин, другим речима да је не обрука. Врхунац спортске каријере за многе спортисте представљају управо олимпијске игре и част да се бране националне боје не може се ни са чим поредити.

Наш олимпијски тим је подбацио у свему горе реченом. Да се оградимо, то важи за велику већину спортиста у индивидуалним и нарочито колективним спортовима. Свака част појединцима који су дали све од себе и који су ушли у финална такмичења и тамо постигли успех, за медаљу или не, то је већ мање важно. Важно је борити се и заступати своју земљу свим срцем. То су управо учинили наши стрелци Андрија Златић који је узео бронзу у дисциплини ваздушни пиштољ на 10 м и преслатка Ивана Максимовић која је освојила сребро у дисциплини малокалибарска пушка тростав. Андрија Златић је имао још једно финале и показао је свима заједно са младом Иваном како се бори за Србију. Занимљиво је да до сада једине наше освајаче медаља готово да нико у јавности није ни помињао, били су непознати и у сенци, а овенчали су се славом.

Руку на срце морамо да будемо праведни и према осталим мање познатим олимписким такмичарима, младом Емиру Бекрићу који је дао све од себе у дисциплини 400 м препоне, затим младом пливачу Велимиру Стјепановићу који је био шести у финалу у дисциплини 200 м делфин. То су наше наде за следећу олимпијаду. Затим, ту је још једна стрелкиња, веома перспективна Зорана Аруновић, која се пласирала чак у два финала и која је замало остала без медаље, заузевши четврто место у дисциплини малокалибарски пиштољ. Атлетичар Асмир Колашинац се такође пласирао у финале, али му је фалило мало спортске среће као и Зорани. Ту морамо да поменемо и комплетан веслачки тим Србије, који је такође достојно репрезентовао боје Србије.

Дакле, свака част горе поменутим олимпијцима и уколико смо неког изоставили нека нам опросте. Али шта њих разликује од осталих којима је овај текст и намењен. Име. Они су далеко мање извикани него Новак Ђоковић који је добио ту част да буде барјактар нашег олимпијског тима и да носи српску тробојку на свечаном дефилеу спортиста на олимпијском стадиону у Лондону. Помало је подбацио и Милорад Чавић, наш најбољи пливач свих времена, од кога се очекивало више, опростио се четвртим местом а могао је више упркос повреди, један завеслај му је фалио. Али од њега је био бољи руски пливач који је као осми у финалној групи узео бронзу Чавићу испред носа. Али Чавић је још био и добар када узмемо у обзир Нађу Хигл, бившу светску првакињу у дисциплини 200 м прсно. Када је освојила то злато Нађа је једноставно потонула као сидро и више није успела да забележи ни један значајнији резултат. Од ње смо много више очекивали од осмог места у полуфиналној трци. Огромно разочарење. Да се вратимо још једном великом имену нашег спорта Новаку Ђоковићу, који је после освајања прошлогодишњег Вимблдона у Београду дочекан као бог. Шта очекивати од сада већ бившег броја један, осим неко од одличја у тенису. Међутим, то се није догодило. Остали смо без иједне медаље у тенису, што је катастрофа за једну нацију која је почела да се дичи успесима на тениским борилиштима. Чак је и искусни Зимоњић заказао у оба дубла, па нас је и он оставио огорчене.

Да не дужимо причу, Србија је тек разочарала у колективним спортовима, некада нашој најјачој узданици,. Свака част ватерполистима који ће сигурно освојити неко од одличија, можда чак и златно, али су зато све остале репрезентације у колективним спортовима, еуфемизам је рећи, заказале. Највећу бруку и срамоту Србији су донеле одбојкашице, званичне првакиње Европе. Њих дефинитивно није красио олимпијски дух, јер су због свађа у репрезентацији и сукоба са тренером изгубиле све мечеве! Одбојкаши нису имали таквих проблема, али тренер Колаковић и нација је много више очекивала од нашег некадашњег звезданог спорта који нам је донео толико одличја. Такође, видели смо једно срамотно издање репрезентације Србије у рукомету која није успела да се пласира у четвртфинале, а наша рукометна репрезентација је вице шампион Европе!

Да закључимо, неким спортистима је очигледно много више стало до личне промоције и - зашто да не кажемо - новца, него до промоције наше земље. Циљ олимпијских игара је да се пружи максимум и да се достојно представи домовина. Очигледно, неки од поменутих спортиста у индивидуалним спортовима и спортисти у мушкој и нарочито женској одбојкашкој репрезентацији, те спортисти у рукометној репрезентацији нису ово схватили на прави начин. Суштина је да су извикани спортисти пружили много мање него што се то од њих очекивало, а да су младе наде које готово нико није ни помињао и више него достојно репрезентовале нашу земљу. Због оваквих резултата и понашања појединих спортиста председник Олимпијског комитета Србије Владе Дивац би требало да поднесе оставку. Толико о учешћу наших нада и најбољих представника нације на олимпијским играма у Лондону 2012. Једном речју, потпуно разочарање. Надајмо се да ће у Рио де Жанеиру 2016. наши спортисти, ношени крилима олимпијског духа, достојније представити нашу земљу.