недеља, 29. новембар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > Одговор Владимиру Костићу - А да коначно почнемо да говоримо без уопштавања и релативизације?!
Коментар дана

Одговор Владимиру Костићу - А да коначно почнемо да говоримо без уопштавања и релативизације?!

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
четвртак, 28. мај 2020.

„А да можда, ипак, коначно почнемо да разговарамо“, каже у свом ауторском тексту објављеном у НИН-у, под истим насловом, председник САНУ академик Владимир Костић. При томе, он у завршници својих промишљањао стању нашег друштва, коментаришући поједине захтеве да се САНУ јави као посредник у покретању друштвеног дијалога, износи став да „Није добро да поменуте институције (мисли се и на СПЦ) укључујући и САНУ, траћити да се експлицитно определе, јер их тиме дезавуишемо у улогама због којих постоје (да промовишу науку и културу, постављају релевантна питања, подстичу дијалог, нуде научно утемељене аргументе, али не и да доносе политичке одлуке).“ Али, захтев за посредовањем није никако управљен на то, већ да својим деловањем створе се услови за ревитализацију сада непостојећег дијалога у нашем разореном друштву, јасно и конкретно се одређујући према најзначајнијим националним и друштвеним изазовима. 

Племенита тежња академика Владимира Костића садржана у неколико пута поновљеном исказу А да можда ипак почнемо да разговарамо - захтева пре свега експлицитно и конкретно опредељивање према главном политичком фактору који је својим ауторитарним и личним системом владавине поништио све претпоставке за постојање дијалога и функционисање правне државе у којој ће бити поштована, пре свега, подела власти, основна људска и демократска права. Зато и овај позив академика Владимира Костића на дијалог остаје без суштинске поенте, јер не поседује јасно одређење о суштинском проблему нашег друштва садржаног у очитој чињеници да у овој земљи не постоји елементарна људска слобода, као главни предуслов за развој нашег друштва. Без слободе нема ни елементарних услова да се отпочне озбиљан разговор о главним изазовима пред којима се налазимо. Управо зато што не постоји оваква врста конкретног опредељивања, текст академика Владимира Костића остаје на нивоу лично изнетих запажања, али му недостаје она толико потребна одређеност и убојитост.

Изнећемо, овом приликом, само неколико речитих примера. Тако, академик Владимир Костић у свом тексту каже „Зашто пишем ове редове? Зато што ме узнемирава осећај да управо улазимо у једну од таквих спирала и да са неприхватљивом равнодушношћу и неодговорношћу посматрамо севање повремених варница.“ Али ми никако не улазимо у једну од спирала у којој севају варнице, већ нас управо разобручена напредњачка власт и њихов вођа Александар Вучић уводе у бесомучни вртлог медијских манипулација, стварања све дубљих подела и ширења злослутне мржње. То је већ добро разрађен начин владавине у коме нема места за критичко мишљење, већ је увеликона делу ауторитарни систем, који почива на послушништву, слугерањству и партијском клијентелизму. Академик Владимир Костић у свом тексту такође наводи „ Исцрпљени од подела, ми их и даље компулзивно понављамо“. Да, ми јесмо уморни и ојађени у колоплету подела, али мора се јасно рећи ко их непрестано ствара и на тај начин себи обезбеђује могућност да се јавља као неприкосновени политички месија, који игра улогу помиритеља и доброг домаћина, који је изнад свих подела, иако је заправо он њихов главни подстрекач и конструктор. Академик Костић нам, у свом стилу казивања без јасног опредељивања, открива да међу нама „нема невиних“ и узгред напомиње, да је инструмент заплитања и расплитања највећим делом у рукама оних који су на власти. Ово је очити пример релативизације и неспремности за јасно опредељивање о томе да се проговори на коме лежи највећа одговорност за разарање могућности за успостављање дијалога у нашем друштву.

При томе академик Костић нам велеучено указује да „Политички дискурс се углавном заснива на негативном отклону од Другог – други су пакао“. Али треба јасно рећи да тај отклон од Другог (у нашем случају од сваког критичког мишљења и опозиционог деловања) ствара бахати и разуларени напредњачки режим. Они су ти који су створили политичку ситуацију да свако Други постаје Пакао, јер је њихов главни начин деловања заснован на денунцијацијама, дифамацијама, непрестаним монолозима и ниподаштавању сваке претпоставке за разуман и цивилизован дијалог. Пакао и драматичне поделе у нашем друштву ствара, изнад свега, напредњачка власт која се обилато служи најнечаснијим и најпримитивнијим средствима, како би елиминисаласвако критичко и другачије мишљење и изношење различитих ставова, а што неће бити слављење великог напредњачког вође и његових свакодневних историјских победа. Њима није ни потребан нико други, ако се не уклапа у њихову манипулаторску и једнодимензионалну политикантску мантру, у којој има места само за пуко следбеништво и манифестовање оданости култу личности.

Академик Владимир Костић, с правом, износи оцену „ Таблоидно убрзање у земљи у којој веома дуго недостају расплети, свакодневно нас излаже гротескним тврдњама и беспризорним осудама, са цртањем мета на леђима појединаца, али спектакл траје само пар дана, замењују га други и све полако тоне у колективну амнезију.“ Као и у другим наведеним примерима, аутор овог текста не кажа ко то производи таблоидно убрзање и црта мете неистомишљеницима, припадницима опозиције и људима од професионалног и личног интегритета, који имају људске куражи да изнесу своје критичко мишљење и укажу на често волунтаристичке, непромишљене и сулуде потезе актуелне власти. А да можда ипак почнемо да разговарамо, понавља упорно овај мото свог текста академик Владимир Костић, али не каже како да тај разговор отпочне у постојећој атмосфери хајке, блаћења, ниподаштавања и неспремности за стварни дијалог који стварају режимски таблоиди, али и лист Политика на себи својствен, софистициран начин (треба само погледати насловне стране овог листа који више личи на билборде владајуће странке или тзв.анализе политичких коментатора, који отворено заступају напредњачку политику).

Не ради се овде о нашој колективној компулзивној неурози (што спада у посебан вид често навођене предрасуде о политичкој недораслости и незрелости нашег народа), већ о успостављеном напредњачком систему фасадне демократије и огољеном начини личне владавине у којем су разорене основне демократске вредности и морални принципи

У свом тексту, академик Владимир Костић непрестано прибегава коришћењу неутралних и познатих уопштавања о нашим менталитетским карактеристикама. Тако он каже да „Имамо озбиљно, укључујући и актуелно искуство, у упорној персонализацији власти која је оличавана у фигурама вође и коју понављамо као своју компулзивну неурозу.“ Он, такође, наводи да изнова „своју политичку енергију опортуно поклањамо идеји политичког месијанства и пристајемо да верујемо у месије“.  Не ради се овде о нашој колективној компулзивној неурози (што спада у посебан вид често навођене предрасуде о политичкој недораслости и незрелости нашег народа), већ о успостављеном напредњачком систему фасадне демократије и огољеном начини личне владавине у којем су разорене основне демократске вредности и морални принципи. И управо о томе говори академик Костић тврдећи да „Дуго и са чудноватом енергијом обрушавамо се и на институције и појединце и потом се чудимо што је простор око нас прилично опустошен, сем присуства политичких лидера који ће нас, кад већ нема институција и система, извести из ћорсокака.“ И ево још једног очитог примера необавезног уопштавања и својеврсне политичке езоповштине, без јасног ауторовог одређења, а са намером да се установи нека врста наше колективне одговорности за урушавање и обезвређивање институција што неминовно доводи до пустошења нашег политичког живота. Не обрушавамо се ми, како то каже забринути академик Владимир Костић, на институције, већ пустошење институција и темељно разарање нашег заробљеног друштва спроводи, пре свега, владајући напредњачки режим. То је, иначе, једна од његових главних карактеристика да функционише примењујући тактику спржене земље и пустошења институција, стварајући себи тако брисани простор. У том амбијенту пустоши, они се најбоље сналазе јер нису спремни да граде институционалну и конституционалну демократију и истинско републиканско уређење, пошто једино могу да функционишу и опстају под окриљем свог великог вође и његовог фарсичног култа личности. Зато нам академик Владимир Костић дугује одговор ко збиља сноси одговорност за погубну девастацију институционалног устројства нашег друштва, а да при томе не користи метод релативизације.

„Верујем да је питање Србије и њене будућности првенствено демократско питање, грађанских и свих других простора слободе за њене грађане,“каже академик Владимир Костић, а да ниједном речју није нашао за сходно да у том простору грађанских слобода помене и изузетан значај корпуса националних интереса и људских права српских народа и то не само на Косову и Метохији.

Данас је неопходно говорити јасно, конкретно и усредсређено са отвореним указивањем на главни корен и исходиште разарања нашег друштва, а он је оличен у ауторитарном, недемократском и осионом напредњачком режиму чија је главна окосница садржана у успостављеном систему ничим контролисане личне владавине Александра Вучића

Више нису довољна учена, уопштена и неутрална разматрања, без обзира колико су она племенита и речена у доброј вољи, као што је то овај позив академика Владимира Костића – А да можда ипак почнемо да разговарамо. Данас је неопходно говорити јасно, конкретно и усредсређено са отвореним указивањем на главни корен и исходиште разарања нашег друштва, а он је оличен у ауторитарном, недемократском и осионом напредњачком режиму чија је главна окосница садржана у успостављеном систему ничим контролисане личне владавине Александра Вучића. И то треба прецизно, без резерве рећи да би се могли створити услови и могућности за отпочињање дијалога у друштву, који ће довести до формирања озбиљне програмске и организационе алтернативе овом погубном и антицивилизацијском режиму. 

Неопходно је данас и овде беседити као што је то својевремено чинио, у тешким временима једноумљаакадемик Михајло Ђурић, који је живео своју филозофију и био спреман да поднесе велику жртву због доследности и стамености својих хуманистичких идеја и слободно и критички изнетог мишљења о промени Устава 1974. године. Само се о томе ради.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер