Одлазак окупатора

Ирачки генерал изјавио је у Багдаду да ирачка војска неће сама моћи да се носи са проблемима без помоћи америчких трупа упркос најави да ће америчке снаге наставити да обучавају припаднике ирачких оружаних снага као и да обезбеђује логистичку подршку ирачким трупама све до 2011. када је планирано и повлачење последњег контигента од 50 000 војника. С друге стране, Зебари је изјавио како ирачка армија неће бити спремна да се носи са безбедносним ризицима све до 2020. године.

Да је повлачење преурањено упозоравају и британске агенције међу којима и ББЦ који наводи изјаву војног аналитичара Ника Чајлдса који је поводом ове изјаве високог војног официра ирачке војске изјавио: “Да су САД на неки начин одлучне у намери да се држе плана и календара за смањење броја својих војника у Ираку – и да та одлучност потиче од политичких притисака у Вашингтону.”[2] О каквим се политичким притисцима заправо ради?

Наравно, реч је о томе да је Американцима доста рата у Ираку као и огромних људских и материјалних губитака које односи ова разорена блискоисточна земља. Осим тога, Америка и у Авганистану, у свом “међународном походу против тероризма”, трпи огромне губитке тако да не чуди одлука о “преурањеном” повлачењу трупа из Ирака. Поменути секретар за одбрану потврдио је истовремено и смањење војног буџета Сједињених Држава на које су без сумње утицали огромни трошкови поменутих војних авантура у Ираку и Авганистану.[3]

Када говоримо о губицима америчке армије сајт “icasualties.org“ [4] дао је један од најпрегледнијих статистичких приказа губитака војске САД који су заиста осетни. Када је реч о финансијским издацима и цени ратова на Блиском истоку Њујорк Тајмс наводи да су “ратови у Авганистану и Ираку до сада Америку коштали читавих билион долара, у поређењу са четири билиона долара колико је коштало америчко учешће у другом светском рату када је Америка мобилисала преко 16 милиона људи.” [5]

Да подсетимо Америчке трупе су инвазију на Ирак започеле 20. марта 2003. год. уз подршку Велике Британије и неколицине земаља. Џорџ Буш је 1. маја 2003. означио крај главних операција падом Баас-партије и свргавањем Садама Хусеина с власти.

Остаје питање шта су Американци постигли овом, ничим оправданом агресијом, коју је чак и холандска независна комисија[6] прогласила нелегалном. Сви знамо да је званични повод за агресију било оружје за масовно уништење које се, наводно, налазило у поседу Садама Хусеина. Међутим, након што ниједан примерак овог оружја никада није пронађен уследила су смешна оправдања како је циљ агресије заправо била "демократизација Ирака". Али сви добро знамо да америчка демократија има своју цену. На жалост, ту цену свакодневно, и то у крви, плаћају недужни људи на улицама Багдада и других ирачких градова. Али, ни то није све. Најављено повлачење америчких трупа оставиће једно дестабилизовано и потпуно разорено друштво у коме ће се насиље само интензивирати, с обзиром да Ирачка армија, коју су створиле и обучиле оружане снаге САД-а, ни издалека није спремна да се ухвати у коштац са свакодневним терористичким нападима који односе огроман број људских живота. Осим тога, и припадници те исте војске и полиције изложени су честим герилским нападима тако да је тешко дати било какву прогнозу која се тиче будућности ирачког друштва.

Укратко, може се рећи да су Американци Ираку донели само пакао и да се сада из истог панично повлаче услед сопствених губитака и унутрашњих проблема, остављајући на цедилу “младу ирачку демократију“ која је, наводно, успостављена наместо тираније великог диктатора.