"Okupirajmo" narodne kuhinje!

Skoro svakog dana prolazim pored Centra za socijalni rad i viđam njegove korisnike, u jednom pogledu je to tužno, a opet vidim i poznajem lično nekoliko njih pa, nažalost, znam i kakvi su.

Jedan je alkoholičar, ceo život je samo pio, i ono što je zaradio davao je za alkohol; ima i stan, vozio je kamion po inostranstvu, čak je imao i ženu i sina ali je on umro od heroina.

Druga žena koju poznajem je malo mentalno poremećena, ima poremećaj skupljanja stvari (compulsive hoarding[1]  na engl.) – kuća i dvorište su joj natrpani đubretom toliko da ne može da se ništa od toga koristi.

I treći koga poznajem takođe je malo oboleo: on, sa preko 40 godina, pljuje nastavnike iz osnovne škole jer je zbog njih propao u životu. Doduše, taj lik je imao i neku knjižaru ali mu je propao posao, jer, kako kaže, vlada monopol nad prodajom te robe državnim organima. Uglavnom. taj poslednji je i najbolji slučaj narodne kuhinje koga ja znam.

Ostali su uglavnom Romi, oni dolaze đuture, četvoro-petoro njih, i sve trpaju u plastične kante i u kola (zanimljivo je da imaju kola).

Ali, da bi se dospelo do te kuhinje moraš da budeš bar dve godine na birou, ali ne smeš da imaš ništa na sebe osim stana\kuće; ali, kada se uvališ – daju ti i drva za zimu i skoro svaki mesec po 8-10.000 dinara, plus hranu svaki dan.

Često to i nije loša hrana (nažalost, samo jednom dnevno), ono što sam video bilo je kuvano, možda je tako i svakog dana. Problem je u sledećem: ja, koji živim od 30.000 dinara, ne jedem mnogo bolje od njih, jedino što možda imam malo više samopoštovanja i "ugleda" u društvu – ako se robovanje kod/za privatnika može smatrati uglednim. Naravno, oni bi jeli i bolje da im zaposleni u socijalnom ne kradu dobru hranu – kad im stigne tropsko voće ili sokovi oni to često zadrže za sebe.

Treba spomenuti da postoji armija onih koji bi hteli da koriste socijalnu zaštitu, ali na birou samo gledaju da te skinu da ne bi mogao da tražiš pomoć – bilo novčanu ili robnu. Tome skidanju sa spiska na ruku ide Zakon o socijalnoj zaštiti[2], koji je tako loše (ili dobro?) napisan da o svemu odlučuju zaposleni u Zavodu, koji svoju poziciju bahato i obilato koriste[3]. Naravno, i tu rade veze – znam čoveka koga je na spisak (da ima pravo da jede) ubacio njegov poznanik, slučajno vozač koji radi u socijalnom i svakog dana dovozi hranu.

Izlišno je govoriti da zaposleni u socijalnom i nemaju neki posao (osim papirologije) – jer im najteži deo, dobavljanje i raspodelu hrane, obavlja kurirska služba iz Beograda, pa im dan uglavnom prođe u pušenju/brojanju cigareta i sedenju ispred zgrade u kojoj treba da rade. A kada im se, oko 10:30 ujutro, završi deljenje hrane – oni do tri popodne bukvalno nemaju šta da rade.

U SAD 45,8 miliona[4] ljudi koristi narodnu kuhinju, što je oko 15% nacije, dok kod nas je 0,5% nacije na državnoj kutlači.

Računica je jednostavna: što su neki ljudi bogatiji to će ostali biti siromašniji; ako se doštampa novac da bi se dao i siromašnima desiće se inflacija; inflacija će pojesti vrednost ukupno postojećeg novca, a to je na štetu bogatih; ti bogati i  upravljaju kursom, obaveznim rezervama deviza i dinara, visinom poreza i državnim rashodima (koje su svake godine sve veći) – ukratko monetarnom i fiskalnom politikom – kao što je Jorgovanka Tabaković (koja, uzgred, ima 500.000 dinara platu, mesečno).

Dijagnoza je jednostavna: neoliberalna ideologija je buržoaski proizvod, stvoren u korist velikih kompanija, moćnika i "političke elite" koja je i svrgla u 18. veku monarhije u Evropi – da bi industrijalci postali novi monarsi. Prognoza je još jednostavnija: biće sve više korisnika narodne kuhinje – bogatima se tako može, država ne postoji zbog naroda, ograničavanja vlasti i davanja prava građanima, već zbog krupnog kapitala. Zato se od 1945. do danas broj država u svetu utrostručio, sve se raspada – osim krupnog kapitala koji se ukrupnjava. Čak se izmišljaju i nadnacionalne institucije (EU, ASEAN, Afrička unija, Arapska liga, STO, UN, Svetska banka, MMF...) koje bi se još više udaljile od potreba podanika a ne građana, koje bi konačno dovele svet u period antičke Sparte, čije je 90% stanovništva bilo sačinjeno od robova[5] čiji se i danas krik artikulisao u pokretu "Okupiraj" i "Mi smo 99%".

Ukratko, fašizam pod maskom demokratije, ekonomske i individualne slobode, prava i (kvazi) pristanka većine.