"Окупирајмо" народне кухиње!

Скоро сваког дана пролазим поред Центра за социјални рад и виђам његове кориснике, у једном погледу је то тужно, а опет видим и познајем лично неколико њих па, нажалост, знам и какви су.

Један је алкохоличар, цео живот је само пио, и оно што је зарадио давао је за алкохол; има и стан, возио је камион по иностранству, чак je имао и жену и сина али је он умро од хероина.

Друга жена коју познајем је мало ментално поремећена, има поремећај скупљања ствари (compulsive hoarding[1]  на енгл.) – кућа и двориште су јој натрпани ђубретом толико да не може да се ништа од тога користи.

И трећи кога познајем такође је мало оболео: он, са преко 40 година, пљује наставнике из основне школе јер је због њих пропао у животу. Додуше, тај лик је имао и неку књижару али му је пропао посао, јер, како каже, влада монопол над продајом те робе државним органима. Углавном. тај последњи је и најбољи случај народне кухиње кога ја знам.

Остали су углавном Роми, они долазе ђутуре, четворо-петоро њих, и све трпају у пластичне канте и у кола (занимљиво је да имају кола).

Али, да би се доспело до те кухиње мораш да будеш бар две године на бироу, али не смеш да имаш ништа на себе осим стана\куће; али, када се увалиш – дају ти и дрва за зиму и скоро сваки месец по 8-10.000 динара, плус храну сваки дан.

Често то и није лоша храна (нажалост, само једном дневно), оно што сам видео било је кувано, можда је тако и сваког дана. Проблем је у следећем: ја, који живим од 30.000 динара, не једем много боље од њих, једино што можда имам мало више самопоштовања и "угледа" у друштву – ако се робовање код/за приватника може сматрати угледним. Наравно, они би јели и боље да им запослени у социјалном не краду добру храну – кад им стигне тропско воће или сокови они то често задрже за себе.

Треба споменути да постоји армија оних који би хтели да користе социјалну заштиту, али на бироу само гледају да те скину да не би могао да тражиш помоћ – било новчану или робну. Томе скидању са списка на руку иде Закон о социјалној заштити[2], који је тако лоше (или добро?) написан да о свему одлучују запослени у Заводу, који своју позицију бахато и обилато користе[3]. Наравно, и ту раде везе – знам човека кога је на списак (да има право да једе) убацио његов познаник, случајно возач који ради у социјалном и сваког дана довози храну.

Излишно је говорити да запослени у социјалном и немају неки посао (осим папирологије) – јер им најтежи део, добављање и расподелу хране, обавља курирска служба из Београда, па им дан углавном прође у пушењу/бројању цигарета и седењу испред зграде у којој треба да раде. А када им се, око 10:30 ујутро, заврши дељење хране – они до три поподне буквално немају шта да раде.

У САД 45,8 милиона[4] људи користи народну кухињу, што је око 15% нације, док код нас је 0,5% нације на државној кутлачи.

Рачуница је једноставна: што су неки људи богатији то ће остали бити сиромашнији; ако се доштампа новац да би се дао и сиромашнима десиће се инфлација; инфлација ће појести вредност укупно постојећег новца, а то је на штету богатих; ти богати и  управљају курсом, обавезним резервама девиза и динара, висином пореза и државним расходима (које су сваке године све већи) – укратко монетарном и фискалном политиком – као што је Јоргованка Табаковић (која, узгред, има 500.000 динара плату, месечно).

Дијагноза је једноставна: неолиберална идеологија је буржоаски производ, створен у корист великих компанија, моћника и "политичке елите" која је и свргла у 18. веку монархије у Европи – да би индустријалци постали нови монарси. Прогноза је још једноставнија: биће све више корисника народне кухиње – богатима се тако може, држава не постоји због народа, ограничавања власти и давања права грађанима, већ због крупног капитала. Зато се од 1945. до данас број држава у свету утростручио, све се распада – осим крупног капитала који се укрупњава. Чак се измишљају и наднационалне институције (ЕУ, АСЕАН, Афричка унија, Арапска лига, СТО, УН, Светска банка, ММФ...) које би се још више удаљиле од потреба поданика а не грађана, које би коначно довеле свет у период античке Спарте, чије је 90% становништва било сачињено од робова[5] чији се и данас крик артикулисао у покрету "Окупирај" и "Ми смо 99%".

Укратко, фашизам под маском демократије, економске и индивидуалне слободе, права и (квази) пристанка већине.