субота, 14. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Приватни или државни универзитети
Културна политика

Приватни или државни универзитети

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Штефан   
петак, 05. април 2013.

Откако су отворени приватни универзитети Мегатренд, Браћа Карић, Унион, Метрополитан, ФЕФА и слични влада подсмех о њиховим дипломцима, о њиховом наставном плану, професорима, дипломама… Сваке године пред упис, око маја и септембра, креће оркестрирана паљба, из Блица све негативно о приватним, тачније Мегатренду, из Курира све најгоре о државним универзитетима. Проблем је што после болоњске реформе ниједан тип установе није меродаван нити производи стручњаке. Она неколицина брилијантних дипломаца који просперирају у иностранству то успеју само због свог личног ваннаставног труда, а онда државни својатају њихов успех као да је то успех кадрова са тих факултета, а до јуче су чинили све само да им не дају прелазну оцену, да им оборе научни рад или не признају доласке на предавања.

Сви знамо да диплома ни државног ни приватног не вреди. Ни у Србији ни у иностранству. Свака треба да се нострификује иако је БУ ушао на чувену Шангајску листу прошле године, али је наравно на зачељу исте. Проблем је свеукупан, не може се свести на државни или приватни универзитет јер када дипломац дође на биро, њега саветују да пита градске главешине за посао - тајкуне. А тајкун као сваки тајкун, одмах тражи противуслугу. Ако не можеш да му донесеш гласове, бизнис, намештен тендер, неки нелегални шверц или секс у случају да си женско, избацује те из канцеларије са причом – бићемо у контакту, или криза је нема посла или шаљу нам из Београда раднике, или имамо и вишак радника. Дакле, ко нема рођачку, политичку или какву емоционалну везу неће ни наћи посао. Без обзира имао он приватни или државни факултет. Имао он просек 10 или 6. Написао нула или 100 научних радова. Небитно је шта знаш, већ кога знаш и како и колико ти је тајкун дужан, па да можеш да га уцењујеш за посао. Небитно је знање јер се у Србији ништа не производи, зато су паметни само сметња. Небитна је етика јер се све ради противзаконито. Небитна је диплома јер се она купује, легално на приватном, илегално на државном.

Сви смо се наслушали прича о приватним универзитетима, како је Мића Јовановић запослио дно друштвене интелектуалне лествице да предаје на истом универзитету, што и јесте, али такође наслушали смо се и прича о куповини диплома у Крагујевцу, куповини испита на медицинском у Новом Саду, преписивању са бубицама на Факултету политичких наука, смехотресности факултета по провинцијама и на Косову, како се упишу на Косову или у провинцијама, Босни или Црној Гори, па дођу да заврше у Београду факултет итд. Сви они који су предавали на државним држе тезгу и на приватним, само са нешто нижим критеријумима. Они са државног се жале да им је преобимно градиво, а када то исто градиво смање на приватном онда се смеју приватним како “увече прелистај ујутру заблистај” систем фукнциониште.

На Западу је школство бизнис, као и све остало, па и проституција, међутим код нас још трају традиционалне вредности где се продају њиве да се деца школују, међутим родитељи, бар они из провинције, још нису упућени колико је “знање” обезвређено, а колико је веза за посао подигнута на ранг вредносних квалитета у друштву. Из провинције шаљу децу по сваку цену да заврше факултет јер је у њихово време факултет вредео, у СФРЈ су мењали послове они са факултетом, али данас то не само да није случај већ факултета више и нема као ни послова, постоји само препродаја гласача, отровног млека, радиоактивног отпада, дела земље, фабрика, путева, инфраструктуре, људи и дроге, и проституција. Ко не може или нема да понуди од та два нешто, врло брзо умире или почиње да ради нешто нелегално. Ово је данас са приватним и државним факултетима само легализовани бизнис продаје безвредних папира. Ништа другачији од берзе са Волстрита. Ако имаш среће хартија од вредности ће ти се исплатити, ако немаш среће (везу) џаба си изгубио минимум четири године младости.

Крајње је време да родитељи схвате да завршен факултет не значи аутоматски и посао као у комунизму јер у Србији више буквално ничега и нема. Није потребан радник када рада нема. Није потребан интелектуалац када интелекта нема, већ има само Пинк-проституције за жене и бити мафијаш у случају мушкараца. У Србији систем тера младе да узму оружје и поделе правду, да отму од тајкуна украдене године и новац. У Србији систем тера младе да се дрогирају, јер је лакше купити грам хероина него књигу, заправо јефтиније је. У Србији систем тера младе да се убијају алкохолом, проституцијом и виртуелним вештачким животом, уместо да доприносе радом и производњом себи, земљи, свету, пријатељима, родитељима. У Србији систем мрзи свој народ, своју омладину, своју интелигенцију, свој рад, своје производе, своје млеко, своју земљу, своје универзитете, своје књиге, своје писмо…

На почетку књиге “Менаџмент” за прву годину свих факултета на Мегатренду нам је била исписана прича о двојици мушкараца, један је био шофер други богаташ. Када је богаташ питао шофера да ли зна која је то зграда поред које они тренутно пролазе шофер је рекао, знам, ту сам ушао минимум пар хиљада пута. Богаташ је био збуњен, али му је шофер одмах одговорио, завршио сам као и ви исти факултет, али нисам успео да уновчим диплому.

Када сам прочитао тај увод, био сам мало збуњен јер нисам схватао комплексност система. Мислио сам да декан (Мића Јовановић) само продубљује стереотипе, а само је хтео да нам каже да не очекујемо ништа од дипломе (за коју се он својим ПР-ом и побринуо да не вреди ништа). Током студирања на Мегатренду сам свашта и видео и чуо и био шиканиран како унутар универзитета јер нисам из СПС-а нити син неког професора, како ван њега јер га студирам. Они са државног исмевали су га свуда, иако ни њихов није био далеко од наведеног. Пре болоњске реформе државни су били тежи од приватних, испити су били усмени и учила се цела књига од преко хиљаду страница, данас је државни пропао са олакшаним наставним планом (убаченим колоквијумима, семинарима, доласцима на предавања, скраћивањима књига и нижим критеријумима) и срели су се са приватним у свом незнању. У народу је остало сећање на оне комунистичке факултете где си морао да загрејеш столицу да га завршиш, па нове информације које стижу са државног делују и звуче нереално, јер родитељи знају како су они завршили те факултете. Зато дијалога и нема између приватних и државних. Покушано је пар пута са медијским организовањем сукоба декана приватних и државних, али увек се десило да се неко не појави, да се одложи расправа јер је тако у интересу свих декана, да се настави крађа студената и приватних универзитета и државних, и да се настави са продајом магле.

Проблем је што они са приватног никада не улазе у сукоб јер је створена атмосфера како од власника приватних универзитета, тако од медија да такви факултети ништа не вреде, па је и дијалог узалудан. Ако је то истина, и ако вреди само државни, како су онда све државе на просторима Балкана уништили управо они који су завршили државне факултете? Наравно питање је реторичко и указује на бесмисленост поделе уништених факултета у уништеној држави. Тај рат само погодује власницима и деканима, а не унапређивању образовања. Зато се рат приватних и државних форсира као и остале афере, а хапшења која су најваљивана годинама уназад од данашње власти се потурају под тепих да би се заборавила. Али тако је са становништвом које болује од колективног алцхајмера, сваки дан проживљавају исто а мисле да је нешто ново.

Поента приче је да правде нема, државни или приватни своди се на шиканирање једних и других. У реалности не функционише ниједан. Оба типа универзитета су потонула у мочвару хаотичне тајкунске политике, ЕУ империјализма и домаћих стереотипа. Истина је да обичан дипломац са ФПН-а, Мегатенда, Униона, Правног или Медицинског нема ништа од свађе декана, политичара или Болоње. Млади се све више разочаравају и траже било који излаз из ове рупе загађене само политичким плаћеницима. Влада системски дрогирана апатија младих. Колективно мртвило које се претворило у профит неколицине људи. Да не наводим цифре, оне су депресивне, али без суочавања са истином, без искреног дијалога, државног плана који неће фаворизовати приватни или државни у зависности ко је на власти, без меродавне комисије, независних медија и аполитичних интелектуалаца образовање у Србији ће остати само јавна кућа у којој су декани макрои који раде за политичаре, а они за ММФ и ЕУ, а студенти проститутке и робље које на крају нема могућност ни да робује или да се проституише својим знањем. 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер