Последња косовска игра жмурке, или непосредна корист од интервјуа председника Николића

Често се и обични људи, који нису политички професионалци, служе речима да би прикрили своје праве мисли и намере, а поготово они којима је политика стално занимање. Није нимало лако наслутити њихове стварне жеље и циљеве, односно, какве поруке шаљу и присталицама и противницима, а и обичном свету, досадашњим и будућим бирачима. У сваком случају, они не говоре тек онако што мисле да је неопходно да нешто кажу (“Жив ми Тодор, нек се држи говор”), већ увек са одређеном намером. А која је она, заправо, то је већ питање на које није увек могуће дати прави одговор.

Недавни интервју председника Републике Радио-телевизији Србије такође је својеврсна загонетка. Из њега је наша јавност сазнала за поруку Јоханеса Хана, европског комесара, у вези са признавањем и непризнавањем Косова, који је председнику неувијено објаснио да Србија неће ући у Европску унију док не призна косовску републику. "Ми вас са нерешеним проблемом Косова и Метохије нећемо да примимо. Имамо један такав случај и више га нећемо поновити”.

Председник је и сам био запањен недвосмисленим речима господина Хана, пошто је, изгледа, заборавио смркнуто лице свога претходника на месту првог човека Србије, када му је немачка канцеларка усред Београда објаснила шта она (а тиме и Европска унија) мисли о мантри српских политичара “ И Европа и Косово”.

На интервју председника Републике међу првима је реаговала министарка задужена за европске интеграције, Јадранка Јоксимовић, тврдећи како Србији нико није поставио тако изричит захтев, а сличну охрабрујућу поруку послао је и доскорашњи председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо.

Наши водећи политичари нису крили да им се интервју Томислава Николића не свиђа. Пошто они грађане Србије сматрају за малу децу којој се не може све рећи, поготово на овако отворен начин, у коментарима изјаве председника Републике Николића једногласно су тврдили да нико није Србији поставио услов да призна Косово како би постала чланица Европске уније и да то нигде није записано.

Не показујући сумњу у Николићеве речи, било је очигледно да их је највише збунила порука Јоханеса Хана. Међутим, наш министар спољних послова брзо се снашао и оценио је као приватно мишљења европског комесара (да ли је баш тако?). Затим је у стилу кафанских стратега, Европској унији поручио да најпре она сама усагласи свој став око Косова. Нека га најпре признају и Кипар, Шпанија, Словачка, Грчка и Румунија које то нису учиниле, па нека тек после то захтевају и од Србије. Он тако, а Европска унија нека сад види шта ће.

Сличних реаговања било је још, али су она - као да је неко одређивао њихову јачину – постепено постајала све тиша. А нарочито пошто је обелодањено да су педантни Немци већ раније послали поруку са 11 тачака бола и пребола које Србија треба да испуни пре него што уопште почну преговори око 35. поглавља.

Мало-помало и онај део веома слабо обавештене српске јавности почео је да схвата шта се, заправо, догађа, односно, да се од наше земље не захтева ништа ново, већ само да почне да испуњава обавезе према Бриселском споразуму, а које су нашим грађанима досад биле потпуно непознате и закључане иза седам брава.

Убрзо је стигао нови ударац, објављен је нови услов. Од Србије се очекује да измени Устав, несумњиво, због уводног дела у коме пише да је “Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима”. На то је шеф наше дипломатије и први потпредседник Владе, пошто је већ заборавио своју претходну поруку Европској унији, спремно одговорио да би било добро да променимо свој устав пред улазак у Европску унију, прихватимо све примедбе или сугестије ЕУ и оне се нађу у новом Уставу.Ваљда сматра да ће му се ове речи добро забележити тамо где треба, а Србији шта Бог да.

Ма шта неко мислио о председниковом интервјуу и питао се шта га је навело да грађанима Србије отвори очи и због чега је изабрао управо овај тренутак (тајминг, на новосрпском) да то учини, нема сумње да је сада косовска игра жмурке српских политичара са народом - завршена. Бар када је у питању 15% територије Републике Србије.

А што се тиче председника Републике, ако он заиста мисли да се Србија не сме одрећи Косова, било би природно да се отворено придружи онима који трагају за алтернативама путу у уцењивачку Европску унију. Питање је само колико је он спреман да сноси последице такве одлуке по себе и своју ужу породицу.