Српска шајкача на главама исламских фундаменталиста

На страницама  “Политике” које се баве културом недавно је објављен текст Бошка Ломовића под насловом “О култури , можда узалуд”. Аутор нас је  подсетио  на  знамените речи Винстона Черчила које је изрекао приликом расправе о буџету за ратне операције, када је тражено да се средства намењена  за културу дају за војне потребе  Енглеске која је била у рату са нацистичком Немачком. Винстон Черчил је том приликом рекао “А шта ћемо онда бранити?!“.

Ово је изузетно важно упозорење и за вођење културне политике у овој земљи, ако тако нешто уопште и постоји. У овом тексту се са пуно права истиче значај културе за заснивање културног обрасца и одбрану националног идентитета (за који се говори и да више и не постоји), али се говори  и о недопустиво малом проценту буџетских издвајања за културу најмањем у Европи, а своди се на  0, 62 посто БДП-а.

Указује се такође и на  веома неповољан положај “Летописа Матице српске” (часопис  излази  у континуитету већ 192 године) Српске књижевне задруге, која је препуштена слободном тржишту без озбиљне и системске бриге државе за ову изузетно значајну културну установу.

Указује се на извитоперавање Сабора у Гучи и општу комерцијализацију и тривијализацију нашег тзв. културног  и друштвеног живота, упадљиву  разлику између финансирања спортова и финансирања културе, о чему је у свом  писму говорио академик Дејан Деспић.

Зато није случајно што Бошко Ломовић износи горак и опомињући закључак “ Уосталом све мирише да истинској култури звона звоне. Просто речено, све је учињено да је потреба народа за њом престала или битно умањена“.

Овај текст представља вредан и искрен допринос буђењу свести о катастрофалном и забрињавајућем положају и општем срозавању културе у нашем друштву. Оно што ствара велику недоумицу и запрепашћење је илустрација Драгана Стојановића која прати овај узоран текст. На њој се виде две прилике обучене у црне одоре, припадника фундаменталистичке Исламске државе, које имају шајкаче на глави. То је иста она шајкача која је пронела славу и херојство српског народа у његовој борби за опстанак и одбрану људског достојанства. Њих двојица  на постољу споменика  Вуку Караџићу подносе му под  грло нож спремни да  га обезглаве, што иначе чине у обрачуну са свима који не желе да прихвате њихово  исламистичко „ религијско „ убеђење.

Тешко је заиста докучити  шта је смисао овако обликоване  илустрације и зашто је она уопште објављена јер нема никакве везе са стварном  суштином текста. Срби су у последњим деценијама брутално и немилосрдно  сатанизовани као кољачи и немилосрдни етнички чистачи. Зар то треба да се чини на овакав  приземан и неадекватан  начин и на страницама “Политике”?

Можда се оваквом  илустрацијом ствара прототип српског фундаменталисте, и то мешавине најмрачније  идеологије, који је спреман да  уништава оно што је највредније не само у српској култури.  Овакву илустрацију не би могли да смисле ни многобројни најагилнији  пропагандисти који Србе иначе представљају у најгорем светлу. 

Ово је више него промашај у начину како је илустрован овај текст. Ради се о недопустивом односу према српској  култури која је и онако изложена великом и разорном процесу девастирана. 

Не могу да верујем да свих ових дана нико није реаговао на овако пласирану „ илустрацију“.  Зар смо ми у тој мери  отупели и постали равнодушни пред најочитијим примерима  недопустиве  политикантске манипулације и настојања да се Срби представе као извршиоци најварварскије праксе уништавања културних добара и вредности. Ако прихватамо овакав однос према нашем народу, поставља се питање шта ћемо моћи да бранимо, следећи наук Винстона Черчила.