Селективна правда није правда

Највећи део српске јавности, уз изузетак малобројне, али у медијима веома утицаје групе екстремних западњака и тзв. „аутошовиниста“, пропратио је пресуду Радовану Караџићу речима „селективна правда“. А „селективна правда“, правда која се односи само на неке злочинце и неке злочине, или само на један народ у грађанском рату, јесте оксиморон. Што се српског народа тиче, Хашки трибунал је изгубио сваки правни и морални ауторитет још пре двадесет година, када је за ратне злочине у рату у коме су сви чинили ратне злочине оптужнице подигао само против починилаца српске народности, и при томе додао високе официре и политичко руководство Републике Српске „по командној одговорности“. Када су суђења овим људима почела, и оним најтврдоглавијим је постало јасно да се тај суд не бави никаквом „правдом“, а још мање „истином и помирењем“ на простору бивше СФРЈ, већ искључиво одржавањем и перпетуирањем једне идеолошке слике о Босанском рату и Југославији, која подразумева да су западне земље и НАТО „спасавале недужне муслиманске жртве“ од „српског удруженог злочиначког подухвата“, и понеког залуталог појединца хрватске националности.

Не улазећи уопште у оцене рада Трибунала (а мноштво српских правника је до сада указало на скандалозне процедуралне пропусте у раду ове институције), довољно је нагласити да је овај суд апсолутно подбацио у остварењу своје основне сврхе — кажњавању одговорних за злочине у циљу задовољавања правде и, у коначној инстанци, омогућавању помирења међу завађеним народима у БиХ и бившој Југославији. Сада, када је мандат Трибунала практично завршен, голим оком може да се види да БиХ и југословенски народи не могу бити даље од помирења, и да велику одговорност за то сноси сам трибунал. Скандалозни политички процеси Милошевићу, Караџићу, Плавшићевој, или Крајишнику, поткопали су свако поверење у Трибунал у српском народу, који је као последица одбацио и оне пресуде које су се односиле према стварним злочинима, и стварним починитељима злочина. Истовремено, Трибунал је дао апсолутну амнестију свим злочинцима из редова босанских муслимана, Хрвата, или косовских Албанаца (и извршиоцима, и политичарима), који су последично развили једну токсичну „идеологију жртве“, што је њихов однос према комшијама Србима учинио још нетолерантнијим и шовинистичкијим. На крају смо од Трибунала добили само оно што је тврдио Слободан Милошевић — „инструмент оправдања нелегалне агресије НАТО на СР Југославију“, и пропагандну машину у служби западњачког империјализма на Балкану.

Што се самог Радована Караџића тиче, Срби у БиХ, као и добар део Срба у другим крајевима, више је него свестан судбине њихових сународника у Хрватској и на територији Косова и Метохије, и одлично знају да је, поред бораца Војске Републике Српске, њено руководство у великој мери заслужно за то што Срби у БиХ још увек постоје као конститутиван и суверен народ, кога од неблагонаклоних комшија штите институције РС, која, без претеривања, у БиХ представља „државу у држави“. У српском народу постоји широк консензус о томе да је Република Српска „једна од ретких победа које су Срби изборили за себе у XX веку“, и они не заборављају колико је важну улогу у томе одиграла Војска РС, и њено политичко руководство, са Караџићем на челу. Караџић је особа која је својом харизмом и хајдучким скривањем од Хага већ добила своје место у српском националном миту и епској поезији, а то је сигуран показатељ тога како ће он остати запамћен у српском националном сећању.

Што се Хашког трибунала и западноцентричне „Међународне заједнице“ којој служи тиче, они су већ сада предмет критике у својим сопственим земљама, не толико због принципијелно неморалне, пристрасне, и острашћене политике коју су водили према српском народу (мада се и такве критике све чешће чују), него пре свега зато што су, после југословенских ратова, добили практично одрешене руке да Босну и Херцеговину и територију Косова и Метохије уреде и обликују у складу са својом политичком вољом, принципима, и жељама. И упркос 20-25 година практично колонијалне управе те и такве „Међународне заједнице“ у БиХ и на КиМ, ове две територије су данас најсиромашније, најкорумпираније, и најнеразвијеније на Балкану, њиховом политичком сценом царују шовинизам и разуздани национализам, а њихове територије служе као најзначајније регрутне базе за „Исламску државу“ и сличне терористичке организације у Европи.

Зли језици би рекли да је управо то Запад и хтео да постигне на Балкану. Суздржанији би рекли да их једноставно није било брига, и да је данашња ситуација у БиХ и на КиМ у већој мери последица јавашлука и неспособности међународних институција, него зле намере и плана. Оно што је сигурно, јесте да је оно што је Запад све ове године и деценије тамо радио нема никакве везе са — правдом.