Скупштина мора да ради - председнички избори не могу бити изговор за блокаду

На задатку очувања какве-такве моћи и угледа Народне скупштине некако остаде још само Устав. Доделио јој је уставотворну и законодавну власт. Уз то, прописао јој је надлежности и одредио када редовно заседа, не препустивши да та питања зависе од закона и воље владе. Али, стварност изгледа другачије.

У нашој Скупштини посланици слушају своје страначке шефове па се она, док год влада ужива парламентарну већину, још издалека саглашава са оним што страначки шефови у влади планирају, стварају и спроводе. Иако смо навикнути на такву подређеност Скупштине,  ипак је тај високи дом део нашег идентитета и услов политичког опстанка. То му чува углед много више него објаве да је донето стотине „владиних“ закона у једном сазиву или години (2009 – чак 265 закона, 2016 - 88). Али, извршној власти, канда, ни слепа послушност парламента није увек довољна.

Сада имамо случај да Скупштина не заседа а морала би. Устав је ту јасан – Скупштина редовно заседа шест месеци годишње, а може и више (ванредна заседања или седница на државни празник, на пример). У редовним, мирнодопским приликама мање не сме. Пролећно тромесечно заседање отпочело је, како Устав и налаже, првог радног дана у марту (чл. 106). Па прекинуто.

Устав не предвиђа могућност да Скупштина не заседа на пролеће и јесен, осим ако није у могућности да се састане због, рецимо, елементарних непогода или агресије. Како видимо, таквог уставног разлога нема. У закону, а још мање у скупштинском пословнику, разлог не треба ни тражити јер, по владавини права, нижим актом не може се суспендовати уставна одредба. Уставом прописано редовно заседање не могу да потру „прекиди“, „паузе“, „консултације“ или „мишљења“ (прекид и пауза се користе само као привремене процесне мере, чл. 101 и 112 Пословника НСРС). А најмање би заседање парламента могли да укоче избори за председника Републике и локални избори јер они, и да не читамо Устав, немају било какве правне везе са тим.

Ако је суштински разлог скупштинског незаседања потреба да посланици и скупштински функционери учествују у изборној кампањи или да се не злоупотреби скупштинска катедра у изборне сврхе, онда треба рећи да то правно не може да се брани. Једноставно, нигде то не пише. Такви разлози су тривијални таман колико и изговор да је председник неког парламента одлучио да се не заседа јер се већини посланика просто не ради.

Допустити овакво игнорисање сопственог Устава и сиромашење народног представништва не може бити друго до посредно признање да нисмо одмакли од нације безакоња, „традиционално склоне насиљу и краљеубиству“ (К. Кларк) која, потребно кад је, за закон и не мари.

Због свега, Скупштина мора да ради.

Аутор је члан Српског правничког клуба