Spaljivanje knjiga, sečenje ušiju i „strateško partnerstvo“

Srbija nema mnogo pravih prijatelja u svetu, ali posle posete predsednika Nikolića Bakuu sada možemo da kažemo da je definitivno stekla bar jednog novog. Srdačni odnosi sa dalekim Azerbejdžanom uspostavljeni tokom mandata prethodne vlade i učvršćeni donacijom za sređivanje Tašmajdana, krunisani su Deklaracijom o strateškom partnerstvu, a glasno je najavljena i poseta azerbejdžanskih investitora za koju se već spremaju grandiozni projekti.

Novi prijatelj Srbije je država koja svoj dinamičan razvoj i novostečeno bogatstvo ostvaruje pre svega eksploatacijom nalazišta nafte i gasa i čvrstom partnerstvu sa SAD, Izraelom i Turskom. Azarbejdžan je najvažniji snabdevač budućeg skraćenog gasovoda „Nabuko“ koji treba da umanji važnost „Južnog toka“, a smatra se da će biti i glavna baza za eventualni napad na Iran. U isto vreme, dok priprema prihvat NATO vojnika iz Avganistana, Azerbejdžan zateže odnose sa Rusijom, koja nastoji da uspostavi blisku saradnju sa najvećim protivnikom Bakua u regionu, odnosno Jermenijom. Sukob oko Nagorno-Karabaha i dalje opterećuje odnose dve zemlje i drži ih na ivici sukoba, a Azerbejdžan je izuzetno netolerantan prema najmanjem neslaganju sa njegovim stavom oko Karabaha, zbog čega su i predstavnici Srbije morali da se slože sa domaćinima i potvrde međusobnu podršku po pitanju poštovanja međunarodnog prava i teritorijalne celovitosti.

Iako poseta Azerbejdžanu pruža šanse za oporavak srpske privrede, pitanje je da li je strateško partnerstvo sa tom zemljom u dugoročnom interesu Srbije. Ono se svakako kosi sa interesima Rusije, koja je ugrožena pozicioniranjem SAD u tom delu kaspijskog regiona, dok podrška oko Nagorno-Karabaha predstavlja okretanje leđa Jermeniji, prijateljskoj i pravoslavnoj državi čija je sudbina u poslednjih 100 godina jednako tragična kao i srpska. Srbija i Azerbejdžan nemaju zapravo gotovo ništa zajedničko, niti se njihovo strateško partnerstvo može objasniti tradicionalnim istorijskim, kulturnim ili verskim vezama, a u trenucima srpskog popuštanja oko Kosova, ni uzajamna podrška teritorijalnom integritetu nema značaj koji bi trebalo da ima.

Približavanjem Bakuu Srbija ponovo radi protiv interesa Rusije, i u suštini za naglo približavanje dve zemlje nema logičnog objašnjenja, osim da se ono gradi po komandi Vašingtona, koji u svojoj dugoročnoj strategiji očigledno ima zajedničke planove za dve zemlje. Jedan od objašnjenja može biti priključak Srbije na skraćeni „Nabuko“, ili čak zajedničko učešće u eventualnom ratu protiv Irana, za koje Srbija i Azerbejdžan treba da budu logistička podrška, ali će se pravi razlozi razvoja strateškog partnerstva verovatno okriti tek u budućnosti.

To se za sada jasno ne vidi, ali se vidi prava priroda dva režima, jednog osiromašenog i ulizičkog, a drugog bogatog i surovog, koji je baš ovih dana izložio progonu pisca Akrama Ajlislija, koji je u svom novom romanu „Kameni snovi“ opisao i stradanje Jermena u Azerbejdžanu 1919. i 1990. Najpre su mediji pod kontrolom vlasti pokrenuli kampanju protiv pisca i njegove porodice, a predsednik Alijev je 7. februara potpisao ukaz o oduzimanju počasne titule “narodnog književnika” i lišio ga predsedničke penzije. Ispred piščeve kuće se organizuju mitinzi, a u gradu Gandži grupa „intelektualaca“ je organizovala javno spaljivanje Aljislijevih knjiga. [1] Najdalje je otišla stranka „Savremeni musavat“ koja je podmlatku stranke ponudila nagradu od 10 000 evra za odsecanje književnikovog uva. [2]

Azerbejdžanski režim je spreman na brutalan obračun sa jednim piscem, a zanimljivo je da se tim povodom u Srbiji niko ne oglašava, pa ni poznati borci za demokratiju i slobodu, koji su večito spremni da u Srbiji primete i osude i najmanji incident, a da sipaju drvlje i kamenje ako srpska vlada pokuša da sarađuje sa nekim drugim „nedemokratskim režimom“ sa Istoka, poput Rusije ili Belorusije. Može se samo zamisliti kakva bi povika nastala kada bi Putin oduzeo nacionalnu penziju nekom ruskom piscu, ili kada bi Lukašenko organizovao javno spaljivanje knjiga u Minsku. Od graktanja i buke po medijima danima se ne bi moglo živeti, dok spaljivanje knjiga i progon pisca zbog izgovorene reči u Azerbejdžanu izgleda nikog ne interesuju. Da li što je ta zemlja previše daleko, ili što su gazde naredile da se o nezgodnim temama ćuti - ćute i naši glasnogovornici, dok šetaju po Tašmajdanu pored bista Milorada Pavića i Gajdara Alijeva. Ćute i tzv. pravoslavci i patriote iz vlade dok računaju koliko će novca iz Bakua stići. Tužno, smešno, bedno i ljigavo, ali, zar od današnje i prve i druge Srbije i možemo nešto bolje da očekujemo?