Спринт у чељусти уцењивача

Неколико последњих недеља, владајуће странке и њихови представници (а нарочито председник и први потпредседник Владе), веома су се трудили да саопштењима о преговорима у Бриселу грађанима Србије утерају страх у кости. Као да је то још уопште могуће. Не зато што су много храбри, већ што већ  дуже од две деценије живе у филму страве и ужаса који нема изгледа да ће се скоро завршити, те није никакво чудо што су мање-више огуглали на све што им се дешава.

Док су трајали преговори (тачније: састанци на којима је одбациван сваки предлог наших представника или допуњаван другим како би постао бесмислен), непрестано је јављано како нема наде да ће се они по Србију повољно завршити. Испадало је да је једино могуће решење избор мањег зла од два рђава. Или ће се Србија својевољно одрећи преотетог Космета и тако од Европске уније заслужити награду за добро владање, која ће се састојати од одређивања датума за почетак преговора о придруживању, или ће морати да се поздрави са намером да стигне у ЕУ.

Добијање датума, разуме се, тек је сићушни закорачај на путу у Европу и уопште не значи  да ће се Србија најзад наћи у  друштву развијенијих држава нашег континента (Бугарске и Румуније, на пример!). Но како грађани Србије већ годинама слушају мантру да Европа нема алтернативу, то се некоме чини да би и добијање датума звучало као поклон. У исто време, овакав исход веома би одговарао Европској унији, јер би јој се указала изузетна прилика за нова уцењивања Србије, а старо је правило да уцењивач никад не испушта своју жртву кад она почне да испуњава његове захтеве. До краја живота (њеног или његовог). И још нешто: од одређивања датума за  почетак преговора може да протекне много много времена, а  да до придруживања можда никад и не дође.                   .

На крају последњег састанка у Бриселу, на коме није постигнут никакав договор, државни врх Србије (који се, иначе, не помиње у Уставу Србије Републике) добио је ултиматум од госпође баронице Кетрин Ештон (која би да успешно заврши “преговоре” Београда и Приштине, па да похита у Осло по Нобелову награду за мир) да се изјасни до 9. априла. О чему? Зар није довољно да само потпише капитулацију, како рече председник Владе, и да земља почне да се пакује за пут у толико далеку Европу.

Ваљало би да грађани Србије бар у овом часу најпре буду обавештени (али потпуно) о предностима и недостацима чланства у том савезу европских држава. Ништа и никад није све  савршено, увек има и мана, али, које се, нажалост,  теже откривају, јер успешно прикривају .Иако, према чл. 51 Устава Србије, “свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештаван о питањима од јавног значаја (у шта несумњиво спада и Европска унија) и средства јавног информисања дужна су да то право поштују”, ипак, нису ретки случајеви да се свесно или несвесно заборавља на ово право на обавештеност, па се грађани случајно или намерно доводе у заблуду.  Зато се у разним приликама “њихово право да знају све” сведе на чињеницу да не знају ништа, или, у најбољем случају, бар не оно што  је најважније.

Такозвани  државни врх Србије, који је у великој недоумици око тога како да одговори на ултиматум гђе Баронице, највише се, по свему судећи, плаши да би његов одлучнији став према уцени изазвао одлагање  толико жељеног датума. А заборавља да би му грађани Србије најбоље помогли да то питање разреши. Треба их само позвати да на референдуму кажу да ли им је Европска унија неопходна или није.