Србија дан после избора или зашто је ипак требало изаћи на гласање

Резултати избора су познати и они не представљају изненађење. Бар не за оне који знају, каква је стварна природа наше власти. А то се могло веома лепо видети и по предизборној кампањи. Данима и недељама пред изборе телевизија „РТС“, који воли да за себе каже да је „Јавни сервис Србије“, била је у служби искључиво једног човека и његове владајуће странке. А „шампиони слободе говора и демократије“, Американци и Европска унија, на овакво очевидно кршење поштене предизборне камапње су ћутали.

Зашто? Зато што и они веома добро знају да је српски режим „недемократски и корумпиран, али раде за нас“, како је то цинично један водећи политичар са Запада пре више деценија прокоментарисао сопствене политичке интересе на Балкану. Једном речју, битно је за Запад да су Вучић и његова дружина послушни и да испуњавају све захтеве који им стижу из Вашингтона и Брисела. И зато су урадили све да победе њихови. И победили су.

Пред бирача поставило се логично питање: Да ли има смисла, под таквим неравноправним и недемократским изборима, уопште да се учествује у изборима? Мој одговор је кратак и јасан: да. Зашто? Ово сам образложио у мом тексту који је објављен 10. априла 2016. године. Да укратко поновим. И у условима окупације, па и рата, ваља да се живи. И тада сељаци обрађују земљу, раде болнице, обданишта, а деца иду у школе. И квислиншка влада може нешто да уради за земљу и народ, како уосталом показује блистви пример великог српског патриоте, генерала Милана Недића током Другог светског рата. Не треба се предавати. Живот је борба, а ко изгуби наду, тај је изабрао смрт. А ја не могу да пристанем на самоубиство народа коме припадам.

Укратко, у том тексту, објављеном пре петнаесак дана, позвао сам моје познанике, читаоце и пријатеље, да изађу на изборе и да свој глас повере листи „ДСС-Двери“. И сада сам убеђен да сам био у праву. Док ово пишем, у понедељак, 25. април 2016, пре подне, службени резултати говоре да су „ДСС-Двери“ добили 4,95% гласова. С обзиром на услове под којима су радили, ја сам убеђен да је то фантастичан успех.

Рачунао сам да ће патриотски блок, и под тим неповољним условима, да освоји неких петнаест, па можда и двадесет одсто гласова. А то се и могло догодити да америчким окупаторима нису помогле и „српски патриоте и националисти“.

Узммимо као пример „Заветнике“ или „Трећу Србију“. Зашто њихови представници неколико дана пред изборе нису позвали своје бираче да гласају за „ДСС-Двери“? А већ тада су знали да не могу да рачунају са више од један до два одсто гласова. Како да човек у том случају оквалификује њихово понашање? Зато што су наивни, инфантилини, необавештени или сујетни? Ја, наравно, то не знам. Не познајем их лично, али размишљам политички, односно, коме користи такво онашање, а коме штети.

Уопште не сумњам да у редовима „Заветника“, „руске странке“, „Треће Србије“, и како се све не зову, има доброномарних и поштених људи, искрених српских родољуба и патриота. Али, политика је нешто друго. Она барата са чињеницама и мора да води рачуна каква је политичка реалност и шта је могуће постићи, а шта не. Људи који су вас бирали, то су радили из убеђења, да ће овај пута српске патриотске партије ући у Скупштину.

На последњим изборима нису, а за то су криви Коштуница и Шешељ. И тако су пропали и Радикали и ДСС. Сада је Шешељ прошао цензус, његова странка је постала парламентарна, али је изгубила Србија, јер, уместо да у парламенту имамо барем 18%, имаћемо само 8%. А то ипак није исто. А већина бирача, у то сам убеђен, стављају националне, државне интересе испред партијских. Какава је то одговорна, патриотска и државна политика, када један од вође радикала, Шаровић, пред изборе изјављује, да су „Двери“ за улазак Србије у НАТО!  

Било је упадљиво да су медији у Србији највише блатили „Двери“, док су према радикалима били прилично неутрални. Ослобођајућа пресуда Шешељу, у томе се слажем са већином коментара, користила је пре свега Вучићу. Он је сада могао да каже: „Ето, видите, моји пријатељи у Бриселу и Вашингтону су ипак праведни, јер су ослободили и једног Србина!“ Наравно, ово може да се каже ако бисмо могли да заборавимо на колико година затвора само неколико дана пре тога је осуђен Радоан Караџић и колико је Срба, под мистериозним околностима, умрло у хашким затворима.

Нема никакве сумње да су амерички окупатори и Вучић потпомогли да на изборима учествује велики број „патриотских“ странака. Да ли су их они и створили, то ја не знам. Но, јасно је да је таква ситуација највише помогла напредњацима. Рачуница им је била јасна. Што више „српских“ странака, то ће више гласова припасти „натовцима“ и „бриселовцима“. И то се и догодило. И у томе су им, како рекох, свесрдно помогле „патриотске“ партије. 

Да закључим. Тамо где сам написао „патриотске“, нисам никога мислио да подучавам, а још мање да вређам. Они који се са мном друже знају да то просто не одговара мојој природи. Тиме сам просто желео да кажем следеће: драги, добри људи, ви лично можете да мислите и осећате да гласате поштено, за себе, за добро Србије, но објективно, у окупираној земљи, ви сте помогли Вашингтону и Бриселу да учврсти своју власт у нашој земљи, јер сте практично, тиме што нисте прошли цензус, свој глас поклонили Западу и Вучићу. А истовремено сте саучесници у прљавој игри Американаца, који су се трудили да „Двери“, како ја верујем, једини аутентичан глас српског народа, који је имао узгледа прође 5%, можда ипак не постане парламентарна странка. Словом, победили су тренутни миљеници Запада -  напредњаци, радикали су поново постали парламентарна странка, а изгубио је – српски народ.