среда, 05. август 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Украјина и прича о „белим црнцима“
Савремени свет

Украјина и прича о „белим црнцима“

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Н. Живковић   
среда, 27. новембар 2013.

И данас, ево, медији Запада почињу информативне програме вестима из Кијева. Целу компликовану историју Украјине скраћују на причу о «хуманим, цивилизованим и добрим чиновницима из Брисела, којима се супротстављају нељудски, полуазијатски и зли Московљани, који, ето, поново желе да, на челу са бившим официром КГБ, загосподаре овом великом, лепом и несрећном европском земљом».

Највеће немачке телевизијске станице, рецимо синоћ, у првом плану камере приказују једну баку, која на централном кијевском тргу маше украјинском заставом и прича репортеру да «сања Украјину као члана Европске уније». Или младу, лепо обучену, савршено нашминкану студентицу из Одесе која одлично говори енглески, «а не разуме руски». Коментатор онда важно закључује: «Видели сте и чули, драги гледаоци, глас народа». А онда иде према здању украјинског парламента и тамо среће посланика из града Лвова, који каже, «мени је и географски ближа Варшава, него Москва». Потом камера мало лута улицама Кијева и најзад среће боксера Кличка, сада у улози «озбиљног политичара», који се маси обраћа на енглеском. Оставимо по страни да тај језик говори лоше, поставља се питање: А зашто се он своме народу обраћа на енглеском? Или је Кличко ту по неком другом задатку?

Још најумереније делује коментар Теа Зомера у угледном немачком недељнику "Цајт": "Украјина је под тврдим, јаким руским притиском повукла свој потпис" (Die Ukraine hat unter hartem russisćem Druck ihre Untersćriftsbereitsćaft zurückgezogen) да постане придружени члан Европске уније

Током мог тридесетогодишњег живљења у Немачкој, имао сам прилику да сретнем и украјинске политичке емигранте. Највећи број живео је у Минхену. Углавном су били родом из Трнопоља, Лвова и Черновице. Или су им родитељи пореклом из тих крајева западне Украјине, који су са симпатијом дочекали Хитлерове војнике са хлебом и сољу, јер су их „ослободили од руске окупације“, а они сами су се родили у Западној Немачкој. Имали су идентичну причу, као што, ево, сада пише штампа Запада. Идеал им је био да Украјина буде тако популарна, као што је Пољска. Нису волели Пољаке, али су им завидели, да их „Париз и Лондон тако воле“.

Разуме се да је сваки разговор са таквим људима немогућ, јер они нису спремни да чују ниједан аргумент и питање који би могао да поколеба њихову „црно-белу“ слику света о „добрим Американцима и злим Русима“.

Уместо да их убеђујем у погрешност њиховог става, препричао сам им књигу једног Немца, који је у мају године 1921. са пушком у руци бранио „немачка села од пољских агресора“. За оне читаоце који можда не знају тај део историје, само да са неколико слова их подсетим на те догађаје: Версајским уговором из године 1919. било је, између осталог, закључено и то да силе победнице у Првом светском рату, дакле, пре свега Енглези и Французи, те Американци (а било је нешто и Италијана) - пошаљу своје војнике, како би се омогућило спровођење одлука са Версајске конференције, односно да се повуче линија разграничења између Немачке и Пољске.

Како је то изгледало конкретно, на терену, у стварности? Победници пишу историју. То је опште познато, па зато овде и не спомињем пољске, француске или енглеске изворе, већ је веома поучно да чујемо глас једног несрећног, али не и побеђеног Немца, који је са оружјем у руци решио да брани чисто немачка насеља, која је, међутим, по одредбама Версајског уговора требало да припадну новоствореној држави Пољској:

„Мени и мојим немачким добровољцима Пољаци нису пружили готово никакав отпор, на свим линијама су се склањали од нас. Када смо у мају 1921. код Конзата прешли линију разграничења, италијанска стража одједном је нестала у својим стражарницама, као по команди. Енглези су, међутим, поздравили нашу колону. Наш официр Шлагетер разговарао је са неколико енглеских официра. Они су о својим савезницима: Французима, Италијанима и Пољацима – говорили само као о „белим црнцима“. Енглези су нам рекли кроз зубе да слободно можемо кренути против тих „white niggers“ и да их протерамо до ђавола“. За оне који би то хтели да провере и чују у оригиналу, преписао сам тај одломак на немачком: „...die Polen widerstanden uns kaum, sie wićen vor uns ueberall. Als wir im Mai 1921 bei Konsadt ueber die Abstimmungsgrenze rueckten, versćwand die italienisće Waće auf einen Sćlag, wie nach Befehl, in ihre Haeuser. Die Englaender gruessten unsere Kolonnen. Sćlageter sprach mit einigen englischen Offizieren, die von ihren Verbuendeten, - den Franzosen und Italinern, und von den Polen zusammenfassend nur als von den weissen Niggern redeten. Die Englaender murmelten uns durch die Zaehne zu, wir sollten die „white niggers“ zum Teufel jagen“, Ernst von Salomon, Die Geäćteten; Hamburg, Rowohlt Verlag 1962, стр. 173.

На опште изненађење, ова прича произвела је, очевидно, дубок утисак на моје украјинске саговорнике, јер су сами од себе променили тему разговора. Схватили су поруку из те приче: Ако Пољаци, Украјинци, Хрвати и Бугари одбијају да негују солидарност међу словенским народима, ако, дакле, нећете да будете оно што јесте, дакле, Словени, бићете добре и послушне слуге Англосаксонцима у њиховим освајачким ратовима, на пример, од Корејског рата, па до Авганистана. Због чега пољски војници гину у Кабулу? Како се осећају бугарске мајке када им из те далеке земље доносе у мртвачким сандуцима њихове синове? Зашто су они погинули? Због тога јер су бранили људска права и демократију међу Паштунима и Белуџистанцима?

Историја последњих сто и педесет година показује јасно да су Пољаци и Украјинци за Англосаксонце интересантни само као „бели црнци“, као корисни идиоти у борби против Русије. Када би, не дај Боже, којим случајем Лондон и Вашингтон једног дана победили Русију, Пољаци и Украјинци били би за Американце, Енглезе и Немце једнако тако важни као Парагвајци, Непалци или становници Обале Слонове Кости.

Зато Срби веома добро разумеју украјински проблем. Са готово идентичном причом већ стотину година мора да се сукобљавају Срби са својим прецима који су се покатоличили и, као последица тога, променили су не само религију, него и идентитет. Више нису хтели да буду, што су им били преци, дакле, Срби, већ су пожелели да буду нешто друго и то – Хрвати. О сличном процесу говори Алан Тејлор (А. Ј. Таyлор), енглески историчар, један од најбољих познавалаца Аустро-Угарске и њене прошлости. Он у својој књизи „The Habburg Monarchy 1809-1918“ објашњава како је украјинска и русинска нација «створена у Сједињеним Државама и Канади и то тек у другој половини 19. века. Реч је о емигрантима из аустроугарског дела Украјине, који су као емигранти стигли у Сједињене Државе и Канаду.»

Бавећи се више деценија овим проблемом, дошао сам до закључка да проблем украјинских сепаратиста (и русофоба) није у својој суштини ни политички, а ни економски, већ пре свега психолошки. Исти проблем имају и римокатолици Хрвати, односно босански муслимани, чији преци су пре четири или пет генерација били православни Срби.

Људи из Ужгорода, Лвова и Тропоља мрзе Русе више него хитлерове војнике, јер их само постојање руског народа подсећа на то ко су они. Просто се, наравно, у подсвести, стиде издаје својих предака. Овде мислим и на Галицију и унијате. Литерарно су о унији писали, на пример, Шевчено и Франко или Достојевски у Великом инквизитору, а код Срба Меша Селимовић, који је тачно знао да су се његови преци још пре 120 година звали Петровићи.

Украјински народ је можда у мало повољнијем положају од српског, јер су ипак већина становника православни. Читао сам да су се око 1920. године, када ту још није било бољшевика, из унијатске (грчко-католичке) цркве људи слободно, добровољно враћали у веру својих предака, у православље. Исти процес текао је и са Русинима унијатима из Канаде и САД.  («В начале 20-го века, когда никаких коммунистов не было и в помине, возвратились в Православие закарпатские русины, как, очутившись в свободном мире, за пределами католической Австро-Венгрии, массово принимали Православие униаты в США и Канаде»). Зашто не би било могуће да се тај процес из 1920. године понови и данас? Питање је само да се створи повољна клима и атмосфера.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер