Србија и Сједињене државе Европе

Дводневни самит лидера ЕУ описује се као последња шанса за уздрману европску валуту и решавање нагомиланих проблема који прете да угрозе грађевину стварану протеклих пола века. У условима економске кризе, све јачи су захтеви за „више Европе“ и претварање Европске уније у федерацију по угледу на САД, односно Сједињене европске Државе.

Пред Европу се поставља избор – смрт евра или рађање нове европске структуре у наредних десет година. Овај пројекат усаглашен је у кругу шефова дипломатија десет земаља (Аустрија, Белгија, Данска, Италија, Луксембург, Немачка, Холандија, Пољска, Португал и Шпанија), а план тзв. "Групе за будућност" на самиту ЕУ представиће председник Савета ЕУ Херман ван Ромпеј. 

Стварање Сједињених држава Европе предвиђа увођење банкарске, фискалне, економске и политичке уније са много већим овлашћењима у контроли националних буџета, али и кораке који подразумевају постепено губљење државног суверенитета у буџетској, фискалној, социјалној, пензионој и радној политици. Шефови држава или влада земаља чланица имали би осетно умањени утицај на европску политику, а најутицајнији политичар ЕУ постао би председник Европске комисије са овлашћењима премијера и могућношћу да самостално састави свој тим. Уместо актуелног Савета ЕУ и редовних састанака националних министара у Бриселу би требало да се успостави Дом земаља, који би био равноправан Европском парламенту. Постојао би и Европски монетарни фонд, заједничка армија, заједничко место у међународним организацијама.

Заговорници Сједињених Држава Европе не очекују да ће на овом самиту бити донесене коначне одлуке у погледу чвршћег уједињења, будући да међу чланицама постоје значајне разлике. Најгласнији противници европске федерације су Велика Британија и Чешка, а с посебном пажњом се прати реакција Француске, која је са Немачком до сада била мотор ЕУ. Али, ако предлог о уједињењу пропадне, велика је могућност да група земаља заговорница федерализма одлучи да сама настави с тим пројектом по принципу „Европа у две брзине“, користећи се механизмом појачане сарадње. Тиме би Европска унија била и званично подељена на два дела, при чему би се кључне одлуке доносиле у еврозони, или у њеним најјачим чланицама, док би остале земље потонуле у другоразредни и полуколонијални статус.

Немогућност постизања брзог решења изазива фрустрације и јача поделе на север–југ и богате и сиромашне, а колико су јаке тензије унутар ЕУ, осликава и реакција председника економског савета ЦДУ канцеларке Ангеле Меркел, који је затражио да земље у кризи не треба да председавају ЕУ, а предстојеће председавање Кипра описао као парадокс да "пас буде задужен за набавку кобасица". Немачко министарство спољних послова се дистанцирало од ових неукусних коментара, али они прилично верно одсликавају расположење у богатим чланицама ЕУ.

Званичници ЕУ као одговор на кризу нуде „више Европе“, односно европску федерацију. У темељима Европе међутим лежи концепт националних држава који велики број грађана и лидера не жели замени бриселском супедржавом. Криза је појачала разлике између заговорника ове две идеје, због чега нико не може са сигурношћу да каже у ком смеру ће се Европа кретати – да ли ће пројекат Сједињених Држава успети, или ће доћи до потреса који ће целу ЕУ унију довести до распада. У тој ситуацији, Србија ће, по свему судећи, и са новом владом наставити свој „европски пут“, као да се у ЕУ ништа не дешава. Ипак, после пријема Хрватске, јасно је да за најмање десет следећих година неће бити пријема нових чланица, када ће вероватно бити јасније каква ће политичка структура настати на садашњем простору ЕУ. Али, ако то буде централизована бирократска Европа у којој ће богати север под чврстом руком држати сиромашни југ, треба се надати да ће већина грађана Србије таквој Европи рећи не.