Турски геноцид и француско лицемерје

Доњи дом француског парламента усвојио је предлог закона којим би се прогласило кажњивим негирање геноцида који је извршен над Јерменима у Турској за време Првог светског рата, и ако овај предлог усвоји и Сенат, за то дело ће се изрицати казне до годину дана затвора и до 45 хиљада евра. Француска није прва земља која је потврдила постојање ужасне трагедије јерменског народа. То је 1985. и 1986. учињено и у Уједињеним нацијама, а годину дана касније и у Европском парламенту. До данас су 20 држава света и 42 државе САД усвојиле резолуције којима признају да је постојање геноцида над Јерменима историјска чињеница, али ће Француска бити прва у којој ће негирање овог догађаја или значајно умањивање броја настрадалих бити кажњиво.

Француска је званично признала постојање геноцида над Јерменима још 2001. године, али пре пет година сличан закон није добио већину у парламенту. Иако Париз овим чином жели да нагласи своју високу моралну позицију, мало ко у свету је убеђен да ова земља има право и надлежности у овом случају, већ да се јерменска трагедија од пре сто година сада користи за унутрашње потребе и спољнополитичке стратегије председника Николе Саркозија. Према бројним коментарима, усвајањем закона Саркози очекује да пред изборе добије подршку и гласове око 500.000 припадника француске јерменске заједнице. Нагло и озбиљно погоршање односа две земље би требало такође да му донесе и одређени број гласова радикалне деснице, а истовремено још више удаљи Турску од чланства у ЕУ, што је један од главних циљева француске политике.

Предлог закона и кажњавању негирања геноцида упућен је у француски парламент после Саркозијеве посете Јерменији, када је он позвао Турску да „учини себи на част и изврши ревизију своје историје као што су то учиниле друге државе на свету“. Овај позив међутим звучи врло бизарно, када га упућује председник државе која чврсто стоји иза Бернара Кушнера, и која и сама у својој империјалној прошлости има дуги низ масовних злочина, од којих се они у Индокини и Африци такође могу окарактерисати као геноцид.

Усвајање предлога закона о кажњавању негирања геноцида француски званичници објашњавају бригом за људска права и потребом да се све земље, не само Турска, суоче са прошлошћу, док је портпарол француске владе Валери Пекрес навела да се закон односи на све геноциде а не само на онај над Јерменима. Али, иако то захтева од других, Француска није до сада показала тежњу да изврши ревизију ни своје ближе ни даље прошлости, нити да прогласи кажњивим негирање геноцида који су се, на пример, дешавали над урођеничким становништвом у Северној и Јужној Америци, Аустралији, или, ако се већ говори о Отоманској Турској, негирање геноцида над Асирцима и Грцима, који се десио у исто време кад и над Јерменима. Због такве селективности, француски закон, уместо моралног чина, представља још једну циничну злоупотребу термина геноцида, и манипулацију жртвама од стране државе и њеног председника који немају нимало права да се намећу као морални арбитри.

Масовно страдање Јермена представља један од најстрашнијих догађаја Првог светског рата, који још увек утиче на односе између Јерменије и Турске, чија су гледишта по овом питању и даље супротстављена. Утврђивању пуне истине о тим трагичним догађајима сигурно неће допринети нови француски закон, а што се Србије тиче, нашој дипломатији предстоји да спречи да се деси да у Француској или некој другој западној држави буде предложен неки сличан закон о Сребреници, док истовремено злочини из Жуте куће и трговина органима на Косову остају нерасветљени и некажњени.