У Србији нови језик, а сви о томе ћуте

Шира јавност у Србији, а, како се чини, и наши лингвисти и надлежно Министарство просвете нису приметили појаву новог језика на територији наше републике. Он је настао на тај начин  што су његови “творци” дали ново име  српском језику, те је тако од српског, као што се већ много раније десило и са хрватским, а у новије време и са црногорским и бошњачким, настао нови  језик – босански.

По свему судећи, овај најновији допринос лингвистици на просторима бивше Југославије остао би бар  још извесно време незапажен да средином прошлог месеца најстарији дневни лист на Балкану  и “Нова српска политичка мисао” нису објавили  чланак др Миливоја Павловића “Насиље у  социолингвистичкој башти”. Њиме је  аутор желео да скрене пажњу  јавности у Србији, а посебно просветних власти на најновију лингвистичку бесмислицу, којом се њени аутори, заправо, изругују српском језику. “Творци” су своје дело наменили за коришћење у настави у школама у Рашкој области (неки је радије зову Санџак), за бошњачку децу која, иначе, са својим родитељима (као и међу собом) говоре српски. Што и није изненађујуће ако се зна да њихови далеки преци, када су пре неколико векова променили веру и од Турака примили ислам, нису почели да говоре турским језиком (или неким другим ) већ су задржали свој, српски, као и сви њихови потомци - до данашњих. 

Но, како је сада некима од њих, очигледно, засметао досадашњи назив језика, одлучили су да му промене име у - босански. Затим, ће, како се може са извесношћу претпоставити, уследити појава већ раније запажена у сличним приликама при измишљању “новог” језика: проналажење по сваку цену нових речи и израза како би се “научно” доказало да се нови језик потпуно разликује од српског и да са њим нема никакве везе, те тако и оправдало његово увођење.

Неки од читалаца “Нове српске политичке мисли” у коментарима текста др Павловића изразили су мишљење да је потпуно у духу демократије тежња сваког народа да језик којим говори назове по свом имену, али чак и кад би такво “правило” – сем у Србији и за српски језик – владало и у другим деловима планете, остаје нејасно откуд и откад су становници Рашке области - Босанци? 

Пошто је од објављивања “Насиља у социолингвистичкој башти” протекло више од месец дана дана, а ни наши језикословци ни надлежни у Министарству просвете нису осетили потребу и дужност да на њега реагују, може се претпоставити: а) да нису прочитали чланак др Павловића, б) да јесу, и тексту немају шта да додају јер се са аутором  у потпуности слажу (али им и поред тога не пада на памет да ишта  предузимају да се бесмислица на време објасни и заустави док не оде сувише далеко) и в) да сматрају како је аутор погрешно схватио питање новог језика, те је сувишно освртати се на његове тврдње, а такође и објашњавати техничке и друге појединости у вези са наставом на новом језику.

Без обзира на то који је разлог од ова три (или неки четврти?) што ћуте стручни и надлежни, могло сe, ипак, очекивати да ће они убрзо после објављивања текста др Павловића (ако су већ били изненађени) успети да се приберу и јавно кажу шта мисле о “босанском” језику и, што је најважније, предузму неопходне кораке. И то што пре, јер није немогуће да се у неком другом делу Србије такође већ припрема неки нови језик, односно, смишља ново име за српски, док лингвисти и инспектори Министарства просвете, заузети свакодневним пословима, то не стижу дa примете. Све док им неки др Павловић не скрене пажњу, што, опет, као што се бар досад види из случаја са босанским језиком, још не значи да ће они и реаговати.