Војвођански пиромани не могу без Србије

Недавни скуп у Панчеву, посвећен положају Војводине у републици Србији, остао је готово незапажен у нашим дневним листовима и осталим средствима јавног информисања. Он, међутим, заслужује озбиљну пажњу и одговарајуће реаговање. Не толико због покрајинских родољуба који су учествовали на овом скупу и, шта би друго, држали предавања о томе како Србија угрожава Војводину. Служећи се давно сроченом и често коришћеном идејом у братским републикама и покрајинама бивше заједничке државе, и они су се ослањали на паролу ”Војводина ради, а Београд се гради”. Овај згодни дистих могуће је примењивати у готово свакој прилици. Довољно је само променити име оног дела државе који се мучи и зноји, док се положај крвопије увек препушта Београду.

Очигледно је да се ни садашњи љубитељи “чистих рачуна” нису сувише трудили да смисле нешто ново, вероватно сматрајући да им то и није неопходно. Било им је важно само да се на скупу чују речи историчара о томе како је Војводина, у ствари, насилно припојена Србији, иако су Војвођани (који и колико је таквих било?) сматрали да могу сасвим лепо да живе и без ње, док Србија није никако могла без Војводине. То се може поткрепити тврдњом да скоро “сви новци” из покрајине одлазе за Београд, изузев неке ситнине која више личи на милостињу . Све у свему, ништа оригинално и ништа друкчије од прича давно насталих на тлу бивше Југославије.

И, вероватно би се могло рећи да су средства јавног информисања у Србији имала право што овоме скупу нису посветила већу пажњу, да се њему није прикључила и америчка “непрофитна” организација НЕД (National Endowment for Democracy, а што би у преводу на српски било некакво Национално завештање,односно, дарови за демократију). Нашој јавности ова организација свакако није довољно позната, па би било занимљиво дознати чиме се НЕД заправо бави, и на који би се начин скуп у Панчеву могао повезати са делатностима те организације.

Ова организација, како се сама представља, “потпомаже слободу широм света” (ма шта се под тим изразом подразумевало); она је “приватна ( што,ваљда, значи да није владина, бар на на први поглед), непрофитна , донаторска организација, основана ради стварања и јачања демократских институција у свету, подстиче и помаже остваривање демократских циљева ; активна је у преко 90 држава. а издржава се новцем који јој додељује Конгрес САД”.

То је кратак садржај онога што је ова организација написала о себи, али се он може допунити и друкчијим, критичким оценама о њој. По њима, НЕД, је непрофитна организација коју издржавају амерички порески обвезници. Прави јој је циљ да критикује и стално узнемирава (можда је боље и тачније рећи: саплиће) легално изабране владе у другим земљама, затим да утиче на изборне процесе широм света. И то није све. НЕД има задатак и да подстиче корумпирање демократских покрета у свету. (А у коју сврху  јој Конгрес САД, ваљда, додељује посебна средства?)

Све у свему,чак и наши најбезазленији људи могу да наслуте ко је то долазио у госте Панчеву и с каквим намерама. Немогуће је поверовати како су Недовци случајно, као радознали туристи, допутовали у град на Тамишу и затим се из ничим изазване знатижеље сасвим неочекивано заинтересовали за скуп о угроженој Војводини . Засад још нема података о томе да ли су се гости вратили кући задовољни оним што су чули на скупу и да ли су можда изразили спремност да и сами дају свој допринос , да “помогну остваривање демократског циља “, у овом случају, испуњавање жеља покрајинских родољуба који би били срећнији да не живе у држави Србији.

Са пироманима сличним Недовцима, Србија је већ имала многа горка искуства. И  јасно је чему се може надати када они стигну са својим “племенитим и непрофитним” идејама . Као што је код оваквих пиромана ред, они најпре подметну пожар и сачекају да се разбукти, а затим дотрче тобоже у помоћ да се ватра угаси. Што се ,природно, и догоди кад све изгори.