Западна русофобија и трећи светски рат

Напокон је један предсједник Владе Србије изговорио, хисторијски, крајње апсурдну реченицу: „Потребан нам је НАТО као савезник да заштити Србе на Косову.“ Народски речено: „Потребна нам је лисица да чува кокоши“, или „Потребан нам је вук да чува јагњад“.

Пошто ми је мајка била Јеврејка, мени се одмах наметнула мисао: „Потребна нам је СС организација и концентрациони логори да би се сачували Јевреји.“ Све у свему, чини се да је, у овој луђачкој реинтерпретацији хисторије НАТО 1999. извршио агресију на Србију, бомбама разнио неколико хиљада људи, разрушио земљу, уништио привреду, откинуо јој 15% територије и створио другу албанску државу како би сачувао Србе на Косову! Ово ни Орвел не би смислио!

Али оставимо се морализирања. Јасно је да онај ко је такву апсурдну реченицу изговорио да није имао избора, да је био присиљен да управо то каже! И то не (једино) због фактичког препуштања Космета непријатељу. Улог је много већи. Запад тестира Путинову одлучност и припрема ограничени (?) трећи свјетски рат у Сирији, окупљајући јасно деклариране савезнике на свим дијеловима планете.

Израз "трећи свјетски рат", који као да потјече из неког петпарачког таблоида, стравична је и реална могућност и резултат је западне смртоносне геополитике која се у овом часу спроводи на планетарном нивоу. Већ шездесетих година прошлог стољећа, трећи свјетски рат замало је био започео и није се десио само захваљујући мудрости бившег совјетског челника Хрушчова, који је одустао од инсталирања ракетног система на Куби, мада су у Турској, на граници са СССР, биле инсталиране ракете сличног типа. Након тога, у два наврата, рат двају блокова избјегнут је за длаку када су амерички рачунари повезани са радарима замијенили јата птица са руским ракетама.

Након што се Русија повукла у току кубанске кризе, Запад, са САД на челу, приглупо је то схватио као своју побједу и за читаво вријеме Хладног рата наставио је звецкати оружјем, сматрајући да се Русија (с правом) боји нуклеарне конфронтације, гдје не би било побједника и гдје би човјечанство било уништено.

Смртоносна препотенција Запада посебно је нарасла у доба распада социјалистичког блока којег је изазвао засигурно најнеспособнији политичар у свјетској хисторији: Горбачов. У тим тренуцима, Буш – отац, тадашњи предсједник САД, побједоносно је најавио „нови свјетски, амерички, поредак“, који медиокритети и плаћеници Запада, у позитивном смислу, називају „глобализацијом“.

Мислећи да владају свијетом и да им нико ништа не може, Американци су уништили међународно право својом самовољом и бахатошћу, сијући терор по свијету војним, политичким и економским интервенцијама. При том су имали три приоритетна циља: ставити под контролу најважније енергетске и минералне ресурсе планете, доминирати главним геостратешким подручјима и нуклеарно опколити Русију, имплантирајући се у њеним сусједним државама.

У својим акцијама, највише су, посебно преко „арапског прољећа“  уништавали муслимане на Блиском и Средњем истоку, имајући за образац Хантингтонову теорију о сукобу кршћанске и исламске цивилизације. Међутим, „да се Власи не досјете“, они су уништавање и окупацију исламских држава „компензирали“ подршком муслиманским ентитетима на Балкану: у Србији, БиХ, Македонији и ЦГ.

Крајње макијавелистички, САД су прије неколико година натјерале неке источноевропске земље, посебно Пољску и Чешку, да прихвате инсталирање америчког нуклеарног потенцијала, који је еуфемистички назван „антибалистичким штитом“ и службено се састоји од радарских система и ракета за пресретање непријатељских пројектила, а (тајно) укључује додатни нуклеарни арсенал, што је равно стављању ножа под грло Русији.

Америчка прича о томе да тај „антиракетни штит“ служи као превенција против пријетњи које долазе из Сјеверне Кореје, смијешна је. Та земља не посједује ни вриједно пажње нуклеарно наоружање, ни адекватан логистички систем, ни икакву далекометну ракетну технологију која би иоле била равна западној. А и кад би је и имала, евентуалне фантомске ракете морале би прелетјети Русију да би стигле до Западне Еуропе, па онда до Америке. Та је конструкција минхаузенска и апсурдна у тој мјери, да личи на особу која лијевом руком чеше десно ухо!

Али, овога пута на челу Русије нису ни приглупи Горбачов, ни алкохоличар Јељцин, већ један од највећих руских државника свих времена, Путин. Он је, као и предсједник Кенеди шездесетих, који је поводом кубанске кризе натјерао СССР да устукне, рекао Западу: „Доста“, а упозорио је у више наврата Пољску, Чешку и остале, да се од сада налазе на нишану руских ракета.

Заједно са овим, а видјевши ситуацију у Ирану који је на путу да произведе нуклеарно оружје и спреман је да се бори на руској страни, ситуацију у Украјини у којој се води грађански рат, мигрантску кризу свјетских размјера, интервенцију, на позив сиријске владе, руских војних снага које се боре против 'Исламске државе', а гдје већ нелегално дјелују САД, оружани сукоби у споменутим неуралгичним точкама пријете да се претворите у нуклеарни рат Запада и Русије.

Непосредни ратни сценариј је слиједећи. Војне снаге Турске и Саудијске Арабије нелегално интервенирају у Сирији. Русија, као савезница те земље се овој интервенцији супротставља заједно са Ираном и у сурадњи са Кином. НАТО интервенира у корист Турске, и тако даље.

У ствари, надајмо се да неће бити оног „ и тако даље“. Надајмо се, такођер, да ће разум превладати и да се овај конфликт уопће неће одиграти. А ако се он деси, да ће се, ма колико је трагично казати тако нешто, ограничити само на Сирију. Даље од тога ни не ваља размишљати, јер нити ће више бити људи на Земљи, нити, консеквентно томе, икаквих размишљања!

Све у свему, чак и у најбољој варијанти, Србија је овим сврставањем уз НАТО, непоправљиво кренула путем духовног уништења (уништења православља које ће се утопити у западни папински екуменизам), као и путем моралне и територијалне дезинтеграције. Све у свему, кренула је путем „хуманог“ уништења свеколиког српства.