Ispit zrelosti

Punoletstvo sa starateljem

Dogodilo se, tako, za našeg vakta, ono što se dugo očekivalo, od čega je većina nas strepela, a čemu su se, da se ne lažemo, brojni i mnogi (tajno) radovali. Kosovski Šiptari, nakon višedecenijske dosledne politike potiskivanja hrišćanskog/slovenskog stanovništva sa prostora Kosova i Metohije, nakon vešto izrežiranog (i dobijenog) rata, uz svesrdnu i beskompromisnu podršku SAD i njenih evropskih saveznika, uspeli su i da proglase nezavisnost samoproklamovane Republike Kosovije. Naša javnost, (možda kasno) probuđena iz letargije, podseća ih se ovih dana više nego temeljno. Sve je dobro poznato, i ponavljanje može samo otupiti oštricu narodnog gneva i političke razignacije – vredi samo ponešto podvući, kako bi neke bitne stvari, u opšteprihvaćeno odsudnim vremenima koja slede, mogle biti iznete na čistinu.

Nema potrebe za navodnicima, nema potrebe za omalovažavajućim (i pomalo demode) prefiksom „tzv.“ – Šiptari su proglasili nezavisnost. Nezavisnost je stvar pravno-političko-istorijskog statusa, i u datom slučaju vredi samo onoliko koliko vredi glas koji je proglašava. Srpska javnost se (uglavnom) slaže da Šiptari nemaju pravo da vrše takvu vrstu proglašenja, odnosno da njihov politički čin ne predstavlja izraz suverene volje većine građana Srbije, u koje se i dalje ubrajaju, pa je samim tim ništavan. U tom slučaju, ostaje pitanje koliko pobunjena manjina ima kapaciteta da ovo neslaganje većine svojih sugrađana ignoriše. Oni su, tako, svesni svoje situacije, zapravo proglasili nezavisnost od Srbije. Mimo ushićenih i ustreptalih uzurpatora, čak je i najvećim optimistima i saveznicima kosovskih Albanaca teško da novom pretendentu na državnost priznaju nezavisnost u bilo kom smislu, osim navedenog. Zaista, sve što je uspelo da se, pod sumnjivim okolnostima i bez pravnog osnova, ozvaniči, jeste da Srbija ne upravlja Kosovom i Metohijom. Ali to i dalje ne znači da njome upravljaju šiptarske institucije. Sama „formula državnosti“, koja se tokom nedeljnog karnevala usvojila, nosi paradoksalni naziv nadgledane nezavisnosti. Zdrav politički razum govori da neko ko se nadgleda ne može biti nezavisan, budući da je nadgledanje upravo instrument ograničenja nezavisnosti.

Status Kosova i Metohije se, stoga, pomalo paradoksalno, nije ni promenio. I do sada njime nije upravljala Srbija, i do sada su Šiptari donosili, uslovno rečeno, „slobodne“ političke odluke – promenio se samo nadzornik. Dok je pod dosadašnjim mandatom UN Pokrajinu formalno-pravno natkriljivao suverenitet države Srbije, Šiptari su odlučili da „završe stvar“ i Srbe „uklone sa slike“, makar to samo značilo da su sebi proglasili novog, možda neuporedivo goreg gospodara.

Ova, po Srbe tragična, a po međunarodnu zajednicu veoma neugodna situacija, ne može, a da ne pokrene nekoliko temeljnih pitanja o samom smislu nezavisnosti u međunarodnom političkom kontekstu. Šta znači „biti nezavisan“? Da li je to pravno, praktično, istorijsko ili filozofsko pitanje? Ko je nadležan da o tome sudi – SB OUN, naoružana grupa građana, ili možda lično DŽordž Buš Mlađi? U trenutku kada se dobar deo uticajnih zemalja sveta prihvata svojih karti i atlasa, spremajući se da po teritoriji srpske otadžbine po ko zna koji put docrta novu međunarodnu granicu, Srbi, koje očigledno „niko ništa nije pitao“ moraju zauzeti jasan stav o načelnom pitanju nezavisnosti.

Ova, po Srbe tragična, a po međunarodnu zajednicu veoma neugodna situacija, ne može, a da ne pokrene nekoliko temeljnih pitanja o samom smislu nezavisnosti u međunarodnom političkom kontekstu. Šta znači „biti nezavisan“? Da li je to pravno, praktično, istorijsko ili filozofsko pitanje? Ko je nadležan da o tome sudi – SB OUN, naoružana grupa građana, ili možda lično DŽordž Buš Mlađi? U trenutku kada se dobar deo uticajnih zemalja sveta prihvata svojih karti i atlasa, spremajući se da po teritoriji srpske otadžbine po ko zna koji put docrta novu međunarodnu granicu, Srbi, koje očigledno „niko ništa nije pitao“ moraju zauzeti jasan stav o načelnom pitanju nezavisnosti.

Sam proces sticanja šiptarske nezavisnosti, nažalost, značajno podseća na u XIX veku minuli proces osamostaljivanja same Srbije od turske vlasti i patronata. I tada su se smenjivali ustanci i naizgledna saradnja i suživot, postepeno potiskivanje muslimanskog stanovništva i jačanje stranih pritisaka, sve dok se u jednom trenutku grupa moćnika nije skupila za jednim stolom u Berlinu, i odlučila da se Turska više „ne pita“ o nizu teritorija na Balkanu, a ondašnji narodi više „ne zavise“ od njenih političkih odluka, dekreta i hatišerifa. Sa stanovišta Turske, u pitanju je bilo bezočno iskorištavanje njene nemoći, nedopustivo mešanje stranih sila u njena unutrašnja pitanja, greh protiv pravde i Boga, kao i otimanje teritorija nad kojima je njen istorijski suverenitet potvrđen pre više stotina godina.

Put srpskog osamostaljenja

U čemu je, onda, razlika? Iako je analogija odlična, i na nju se rado pozivaju svi anesteziolozi najnovije srpske amputacije, nekoliko faktora narušava ovu idiličnu simetriju. Naime, niti je tada postojala nekakva država Srbija koja bi mogla garantovati prava svojim sunarodnicima unutar Otomanske imperije, ili ostvarivati političko-istorijski subjektivitet srpskog naroda na međunarodnoj sceni, niti je takav oblik kanalisanja nacionalne svesti i energija još bio potpuno stupio na scenu. Istovremeno, u vreme Berlinskog kongresa teško da se moglo govoriti o bilo kakvoj „međunarodnoj zajednici“ u jakom smislu, kao ni o globalno važećem međunarodnom pravu i institucijama. Postojale su samo sile-carstva i njihovi politički blokovi i savezništva – a ovi su interese i prava pojedinačnih malih naroda štitili tako što su pokretali vojne protiv njihovih gospodara i podčinjavali ih drugom, drugačijem, ali suštinski ništa manje represivnom carskom sistemu.

Deo istorijskog značaja Kneževine Srbije, kao i Crne Gore, Grčke, Bugarske i Rumunije onog vremena jeste što su upravo dovele u pitanje ovaj nepravedni međunarodni poredak i ukazali na alternativu svim potlačenim narodima Evrope, probivši put za buduće države Čeha, Hrvata, Poljaka, Norvežana, pa i Albanaca. Istovremeno, u sujetnom, samodovoljnom, kolonijalnom svetonazoru velikih zapadnih imperija XIX veka, Turska, kao „zemlja divljaka i primitivaca“, ili prosto kao „muhamedanska parija“, nije imala nikakvo pravo na slobodnu političku volju i međunarodnopravni subjektivitet, već se u obzir uzimala isključivo s obzirom na vlastitu političku moć. Ovaj kulturološko-politički šovinizam zapadnih zemalja okrenuo se protiv samog sebe u razornim Svetskim ratovima XX veka, i opet je Srbija odigrala, ako ne ključnu, a ono svakako zapaženu ulogu u borbi da se takav odnos prema jednoj državi ili naciji više ne ponovi. Krajem XX veka, opet je Srbija postala dokaz koliko je ta borba bila zanesenjačka i u surovoj istorijskoj stvarnosti neutemeljena.

Prilikom rasprave o neophodnim koracima nakon šiptarskog proglašenja nezavisnosti u Narodnoj skupštini, jedan narodni poslanik i osvedočeni borac za podebljavanje administrativnih linija razgraničenja na teritoriji Srbije, pun nadmoćnog cinizma, dobacio je okupljenim kolegama veoma snažno dojmljivu frazu da „od Srbije nezavisnost nije dobio samo onaj ko je nije tražio“. Na stranu dnevnopolitičke reperkusije ove izjave, kao i istorijske kvalifikacije koje je govornik zadobio s obzirom na povesni kontekst skupštinske sednice, u kontekstu evolucije (i devalvacije) pojma nezavisnosti na koju smo se ukratko osvrnuli, ova izjava je suštinski neistinita. Zapravo, sve države koje su vlastiti međunarodni subjektivitet do sada potvrdile „odvojivši se od Srbije“, to su mahom učinile tražeći to od sviju, samo ne od Srbije. Niti je Srbija nastojala sprovesti vlastiti suverenitet nad teritorijama Bosne ili Crne Gore (ako i jeste nastojala ostvariti politički uticaj), niti je ona izrazila slaganje i sa jednim dezintegrativnim procesom na Balkanu.

Ove zemlje su listom stekle „nezavisnost“ (od Srbije) stavivši se pod okrilje, nadzor, pa i upravu neke druge sile koja postoji na ovim prostorima, a koja bi bila u stanju da „izoluje“ i „apsorbuje“ eventualno protivljenje Srbije tom činu. Još jednom, to teško da je bilo pokazivanje nezavisnosti, već pre upravo zavisnosti od nekih globalnih centara moći političkih činilaca. Jugoslovenske republike podrivale su suverenitet Jugoslavije, uglavnom tako što su sopstveni deo tog suvereniteta stavljale na raspolaganje stranim centrima moći – Slovenija je članica EU, BiH je protektorat UN, a Makedonija se nalazi pod mekanom vojnom diktaturom NATO. Suverenitet Srbije, međutim, postao je ugrožen tek sada, kada su neke države i organizacije odlučile da joj se suprotstave po pitanju, ne problema bivših članica zajedničke federacije, već njenog sopstvenog političkog statusa i međunarodno-pravnog subjektiviteta. Dakle, pitanje koje građani Srbije sebi treba da postave kada razmišljaju kako da se postave prema šiptarskom proglašenju, nije „da li je Kosovo nezavisna država“, već:

Da li je Srbija nezavisna država?

Ovo se pitanje nekima možda čini besmislenim i trivijalnim, budući da Srbija ima „sve osobine“ nezavisne države – zastavu, himnu, ambasade u inistranstvu, sedišta u međunarodnim organizacijama – mnogo toga što, na primer, „Kosovija“ neće (nikada) moći ostvariti. Ova nezavisnost stečena je na pomenutom Berlinskom kongresu, a potvrđena je na pomalo depresivnoj sednici Narodne skupštine, na kojoj se konstatovalo istupanje Crne Gore iz zajedničke federacije. Ali, da li je sve to dovoljno za nezavisnost? Može li se ona prosto „dobiti po implikaciji“, ili se mora zaslužiti, steći, zadobiti? Kada je bivši finski predsednik i albanski nacionalni heroj Marti Ahtisari sastavio svoj „plan“ za „konačno rešenje“ vekovnog balkanskog spora, jedinstven odgovor državnih činovnika bio je da je njegov mandat da „odredi status Kosova i Metohije“, a ne status Srbije. Međutim, upravo to je ono što jednostrani činovi podrške svetskih i političkih sila kosovskim Šiptarima čine – menjaju, osporavaju i ukidaju status Srbije kao nezavisne države. Ovaj se proces može pratiti na nekoliko nivoa.

Šta je nezavisnost, ako ne suverenost i teritorijalna celovitost?

Pre svega, formalno-pravno, Srbija je postala samostalna i nezavisna zemlja nakon istupanja saveznih republika iz zajedničke federacije, a međunarodne institucije i države sveta to prihvatile. Ne zaviseći više od „partnerskih interesa“ Hrvatske, Slovenije, Makedonije ili Crne Gore, Srbija je postala, snagom reciprociteta, „nezavisna“ od njih, i gospodarica (samo) svoje sudbine. Shodno ovakvom gledištu, ukidanjem saveznih država, srpska nezavisnost se samo „povećavala“, pa se jedan dobar deo medijske javnosti poziva upravo na ovaj proces ističući kako će Srbija steći „pravu nezavisnost“ upravo kada se oslobodi kosovskog „kamena oko vrata“. Ovo je, međutim, veoma opasno igranje značajnim pojmovima i institucijama.

Jer teško da, formalno-pravno, išta može da garantuje nezavisnost jedne zemlje, ako ne suverena vlast te zemlje i njenih građana nad celinom njene teritorije – pod uslovom da je ona, kao takva, međunarodno priznata i nesporna. Ako neko drugi spori ovakvu vrstu suverenosti, taj se zapravo meša u unutrašnja pitanja nezavisne zemlje i izaziva njenu nezavisnost. U istoriji su, zbog sličnih sporova, uglavnom izbijali ratovi, koji su za cilj imali ili odricanje državne suverenosti nad delom teritorije sa jedne, ili priznavanje te suverenosti sa druge strane. Stoga, ako strana država može da ospori suvernu vlast Srbije nad delom njene teritorije bez potrebe za vojnom intervencijom, onda Srbija nije nezavisna zemlja, budući da o njenoj suverenosti odlučuju drugi, umesto nje same. I, što je u ovom trenutku nužno reći, ma koliko to neprijatno zvučalo svima nama, a pogotovo sadašnjim demokratskim vlastima, Srbija danas nije nezavisna pogotovo kada se uporedi sa Miloševićevom Jugoslavijom! Ova druga se ponašala kao samostalan međunarodno-pravni subjekat, i strane sile mogle su delovati na teritoriji Kosova i Metohije tek nakon što su ratom obezbedile dozvolu Jugoslavije, uz međunarodno garantovanje njene suverenosti. Ovo je, nažalost, tužna istina današnje Srbije. Ona je u svom poletu da raskrsti sa tekovinama autoritarnog režima uspela da raskrsti i sa njegovom najvažnijom tekovinom – državnom suverenošću i nezavisnošću.

U ovom kontekstu nije bitno što države koje se utrkuju u priznavanju Republike Kosovije (i istovremeno u toplom, nežnom i srdačnom izražavanju svoje duboke privrženosti srpskom narodu, naročito kada se „lepo ponaša“) vrše najgrublje nasilje nad međunarodnim pravom. One su činioci međunarodnog poretka koliko i Srbija. Ako bi se međunarodni poredak potpuno srušio (što danas ne izgleda tako nemoguće), i dalje bi postojale nezavisne zemlje, i njihova nezavisnost „zavisila bi“ isključivo od sposobnosti da same očuvaju svoju suverenost na celoj svojoj teritoriji. I, kako stvari danas stoje – Srbija ne bi bila jedna od njih. Mora se stoga reći: sve zemlje koje su priznale „nezavisnost“ Kosova nisu uopšte Šiptarima podarili nezavisnost, već su ukinule nezavisnost Srbiji.

Pitanje Kosova i Metohije tako ne postaje samo pitanje principa i međunarodnog prava, budući da su založene stvari koje su Srbiji važnije od međunarodnog prava – kako međunarodno pravo ima vrednost samo utoliko ukoliko ove stvari štiti – a to su državna nezavisnost i sloboda. I nije reč samo o slobodi kretanja, veroispovesti i običnog ljudskog dostojanstva za slovensko i hrišćansko stanovništvo Pokrajine, već o slobodi svih građana Srbije, čija je politička volja proglašena za bezvrednu i sekundarnu, i podređena hiru grupe šiptarskih terorista.

Ko rukovodi političkim procesima u Srbiji?

Dolazimo tako do drugog smisla nezavisnosti – političkog. Nezavisna je ona zemlja čije političke odluke zavise isključivo od unutrašnje političke volje njenih suverenih građana. Država u kojoj nema samostalnosti u donošenju narodnih odluka, već su one pod neprekidnim tutorstvom vandržavnih i stranih organizacija (kako je, naprimer, proglašenje nezavisnosti Kosova sprovedeno pod očiglednom dirigentskom palicom SAD, koje su istovremeno dirigovale evropskim horom pratećih vokala), može se označiti nezavisnom samo na rečima. Utoliko je još jednom teško označiti srpsko društvo kao nezavisno, kada se uzme sva učinkovitost više nivoa pritisaka kojima je izloženo, i za kojima se očigledno povodi.

Srpski građani, prilikom svojih izbora i odluka, neprestano se od strane sopstvene elite pozivaju da „vode računa“ o mogućoj „odmazdi zapadnih prijatelja“, očitvane u nizu pretnji izvana, koje figurišu od izostanka investicija, preko uvođenja sankcija, do potpune izolacije i novog bombardovanja. Ako strani ambasadori mogu neposredno uticati na narodnu volju, ona ne može biti samostalna. Istovremeno, njom se višestruko manipuliše preko sredstava informisanja, koja se opet otvoreno stavljaju u stranu službu. U samostalnom društvu, sredstva javnog informisanja „posreduju“ između unutrašnjih političkih činilaca i omogućuju građanstvu da se upozna sa celim spektrom političkih opcija, a ne između naroda-pučine i stranih nalogodavaca. Najzad, teško je nezavisnim označiti društvo kojim upravlja osvedočeno korumpirana i podmitljiva politička elita, koja će za ostvarenje vlastitih interesa prodati dušu đavolu, a kamo li stranim kompanijama ili vojnodržavnim organizacijama. Ovo je takođe nešto što u ovakvom trenutku mora da se čuje – jer ma koliko najveće političke stranke mogle mobilisati građana, plašeći ih opasnošću od „onih drugih“, to neće ublažiti, niti amortizovati narodni gnev nad nesposobnošću celokupne elite da zaštiti nebrojeno puta konsenzusom potvrđene narodne interese.

Društvena elita treba da upravlja državom, a da se istovremeno upravlja prema narodnoj volji – a ne partijskim interesima, otvorenim naredbama stranih državnika, ekonomskim prosperitetom prebogatih oligarha, ili voljom svakoga ko je spreman da joj ponudi nekakve, ma kako bedne naknade za njihov „trud“. Jer, u društvu u kome narod ima glas samo na dan izbora, a bogataši, strani poslanici, aktivisti stranih (i otvoreno neprijateljskih) organizacija sve ostale dane, nema govora o nezavisnosti. Pitanje Kosova i Metohije tako postaje i pitanje građanske slobode da se odlučuje o sudbini svoje zemlje, o načinima na koje valja štititi svoje interese, kao i o emancipaciji od otuđenog i kompromitovanog političkog vođstva. Na marginama kosovske krize previše često je isplivavao na površinu nesklad između narodne volje i poteza na državnom nivou, uz gorak utisak da državni činovnici narod tretiraju kao „decu koju treba voditi za ruke“, jer sama nisu sposobna da donose odluke. Trenutak kada je potrebno odlučno reagovati na „koordinisanu akciju“ stranih moćnika jeste trenutak kada srpsko društvo mora jasno da opredeli, da li su neadekvatni rezultati njegove politike rezultat otuđenja vlasti od narodne volje, ili pak, rezultat neke druge, prikrivene narodne volje koja se sa trenutnim razvojem situacije slaže, ali se ne usuđuje da to otvoreno kaže? Sada je poslednja prilika da se takvi izjasne, jer nema „privatnog političkog ubeđenja“ – ako žele da političko vođstvo po svaku cenu izbegne konflikt sa Zapadom i prizna Republiku Kosovo, „neka kažu sada, ili neka zauvek ućute“!

O žitu i kukolju, vjeri i nevjeri

Ova tematika dovela nas je, najzad, i do poslednjeg, istorijskog smisla nezavisnosti jedne države. U pitanju je posedovanje kontrole nad unutrašnjim procesima u sopstvenoj državi, odnosno samostalno upravljanje sopstvenom sudbinom ne vlasti, ne građana, već nacije. U čemu se ovaj smisao razlikuje od prethodnih? On je najmanje formalan, najmanje teoretski utemeljen, a više je istoričan, ili, u tradicionalnom srpskom smislu, epski. Slobodna i nezavisna nacija zna šta je njeno dobro, zna koje su njene vrednosti i spremna je da ih zaštiti svim sredstvima, pogotovo ako su ugroženi njeni temelji kao što su vera, identitet i sloboda. Nacionalni interes se u datoj situaciji kristališe kao intuitivno poistovećivanje naroda sa vlastitom tradicijom, obrazovanjem, istorijom i legendom. U srpskom slučaju, besmrtne vrednosti njihove celokupne istorije dobro su poznate – slobodarstvo, nacionalni ponos i nepristajanje na tuđe tutorstvo, a pogotovo ne na tuđe uvrede i poniženje.

Nacija koja želi demonstrirati nezavisnost, mora uočiti i obrazložiti svoje nacionalne prioritete (bez obzira na sve srpske svađe, nema sumnje da je očuvanje Kosova i Metohije apsolutni prioritet, u odnosu prema kome čak i „evropske integracije imaju alternativu“), a zatim ih sprovesti u delo odlučno i odrešito. To više nije pitanje demokratije i trpeljivosti, već ispunjavanja istorijske uloge koja je unapred opredeljena. To znači da se mora na stranu staviti prazna forma „slobode mišljenja“ da bi se spasila temeljna sloboda čoveka i građanina Drugim rečima, određnim pojmovima, kao što su „tradicija“, „nacionalni interes“, „patriotizam“, „hrabrost“ i „otadžbina“, a, istini za volju, i „izdaja“, mora se vratiti nedvosmislen smisao, i tako ih izvaditi iz blata licemerja, mediokritetstva i relativizacije. Američke patriote stekle su svoj naziv tako što su se suprotstavili bahatom mešanju stranih moćnika u svoja unutrašnja pitanja, francuska otadžbina štitila se otvorenim otporom nemačkom okupatoru, a ne kvislinškom politikom Višija, kao što je srpski narod pokazao hrabrost 1914. godine, ne nepokolebljivo rekavši da je spreman da „živi za Srbiju“, uz parolu da „život ne može da čeka“, već pokazavši da je spreman za nju da pogine. Takva samostalnost i nezavisnost srpske nacije je krvlju i mukom stečena, a u današnje vreme je olako bačena niz vodu. To je istovremeno jedina samostalnost i nezavisnost koju su, kako se čini, SAD, Francuska, Nemačka i ostala boranija spremne da priznaju.

Stoga se nezavisnost Srbije mora pokazati i kroz otvoreno i odlučno suzbijanje podrivačke i antidržavne aktivnosti, koja se može primetiti i u okrilju Narodne skupštine! Kako inače Srbija može očekivati da, na primer, zemlje iz regiona, spremne da priznaju nezavisnost Kosova, zabrinu moguće posledice tog čina po njihove interese u Srbiji, ako nikakve posledice za to ne povlače zastupnici te nezavisnosti u samoj Srbiji? Zašto bi neko mario za srpske pretnje i proteste, ako oni nisu u stanju ni da se razračunaju sa ljudima koji se u njenim nedrima i javnim institucijama, sa ponosom i gordošću kite titulom „domaći izdajnik“? Sloboda je kao zakon – nije svaki postupak „slobodan“, kao što nije svaki ni legitiman. U Srbiji se mora jednom reći, a nema boljeg trenutka za to od sadašnjeg, da u njoj neke ideje nisu dobrodošle, poimence one koje su nesuvisle, izdajničke i antidržavne/antinacionalne. Sva istinski nezavisna društva ovakve ispade sankcionišu, i sada, kada je nezavisnosti Srbije upućen ovako ozbiljan izazov, slične sankcije moraju ući u okvir njenog samodokazivanja kao pravno-političko-istorijskog subjekta (a ne objekta).

O fatalnim datumima i ciframa

Godina 2008. pamtiće se, bar u Srbiji, u kontekstu dva značajna jubileja. Tačno je sto godina od austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine, te kulminacije imperijalnog omalovažavanja i neuvažavanja interesa Srbije i srpskog naroda na Balkanu. 1908. godina zapisana je u srpskoj istoriji kao godina preokreta, bolnog i mučnog nacionalnog osveštenja, ali i stvarni početak nacionalnog preporoda. Nakon aneksije BiH, Srbija se najad postavila prema svojim „austrougarskim prijateljima“ onako kako je njihova politika to iziskivala, istovremeno nastojeći da svoju budućnost i društveni prosperitet gradi uz pomoć onih koji su bili spremni da je tretiraju kao ravnopravnu saveznicu i samostalnu državu. Rezultati ovog preokreta bili su izvanredni, neverovatni i zadivljujući i, uprkos strašnim i krvavim posledicama austro-nemačke rešenosti da se taj procvat preseče i Srbija uništi, oni su doveli do najvećih uspeha u srpskoj novijoj istoriji, kao i do zavidne međunarodne reputacije i poštovanja. I tada, kao i danas, poštovanje se moralo steći, a na oltar državne nezavisnosti podneti određene spoljnopolitičke žrtve. Ko danas negira potrebu da se to učini, negira i ispravnost srpske politike sa početka XX veka, koju, uzgred, priznaje celi svet.

Drugi značajan događaj kome će se uskoro obeležiti sedamdesetogodišnjica, jeste zlokobni Minhenski sporazum, gde su tadašnje perjanice međunarodne zajednice ukinule nezavisnost i suverenost jedne ugledne članice međunarodnih institucija zarad „ispravljanja istorijskih nepravdi“ i kupovine „trajnog mira i stabilnosti“ na račun uništavanja jedne nemoćne, grešne, ali suverene evropske zemlje. Mislilo se da će Minhenski sporazum ostati kao trajno podsećanje na razorne posledice koje može imati kratkovidost velikih sila, kada se pravu i pravdi suprotstavi gola sila i puka „stabilnost“. Jer pravo i pravda su univerzalni, a sila slabi, dok se stabilnost ne može održavati večno. Minhenska žrtva, poput varvarskog ritualnog klanja današnje Srbije na oltaru „mira, stabilnosti i prosperiteta“, pokazuje kako sila ne znači pamet i razboritost, i kakve sve posledice može imati kada se nešto večno i univerzalno zameni plitkim politikantstvom i ad-hoc kompromisima. Poslednja reč Sartrove Odgode, koju je, navodno, promrmljao sebi u bradu francuski premijer Daladje videvši, po povratku iz Minhena, razdragane francuske pacifiste, odnosi se danas na sve one koji svojim veseljem i likovanjem u ime „mira“ i „kažnjavanja istorijske nepravde“ ponižavaju nemoćnu Srbiju.

Ovo su bez sumnje značajni jubileji kojih ćemo se u narednom periodu često prisećati, ali moraćemo se opomenuti i drugih datuma i događaja, koji, mada ne padaju na „okruglu cifru“, nemaju danas ništa manje značaja. Tu je srpski 27. mart, kada je nemoćna Srbija ustala protiv parčanja i napada na moćne Francusku, Britaniju i SSSR, da ne govorimo o solidarnosti sa Poljskom, Češkom, Belgijom, Holandijom i Grčkom, koje bi ove zemlje danas trebalo da se sete, ako im je stalo do sopstvene nezavisnosti. Tu su svi srpski Vidovdani o kojima smo obraz prali i prljali, i koji nam stoje kao večna opomena pred izborima sa kojima se suočavamo. Najzad bilo je bezbroj kritičnih tačaka i sudbinskih opredeljenja, i današnje vreme sa njima se poklapa, možda ne u utvrđivanju sudbine celog naroda, spasavanju srpskog identiteta od propasti ili zaštiti zemlje od vekovnih neprijatelja (mada sve to dolazi u obzir), već u pitanju koje se odsudno postavlja u datom trenutku, i na koje srpski narod i građani moraju dati jasan i nedvosmislen odgovor: želi li Srbija da bude nezavisna zemlja, ili ima nešto preče od toga?

U Beogradu, 20. februara 2008. god.