Фрагменти нове политике према Косову и Метохији (2) - обнова општина са привремено окупираних територија

На Косову и Метохији, на почетку окупације, функционисало је 5 округа и 29 општина. Формирајмо на територији уже Србије, у егзилу 29 општина са наше окупиране територије Косова и Метохије. Зграде општина би биле поред саобраћајница, одмах након преласка административне линије са окупираним територијама, у њима би радило највише три стално запослена, а остатак дужности би волонтерски обављали угледни грађани из општине, било да су и остали на терену, било да су прогнани. Сличан модел се већ деценијама примењује на Кипру за грчке општине прогнане са северног, окупираног дела острва од стране турске војске 1974. 

Ово није решење које једним потезом решава све наше проблеме, јер тако нешто не постоји. Проблем административне управе окупираних територија тренутно стоји као гомила крхотина након бомбардовања. Овaј предлог је део веће слагалице и поставља део проблема у функционално стање.

Процесе интеграција је тешко успоставити, нарочито у ситуацији када су окупационе трупе део државне управе. Међутим, обнова државне управе на окупираној територији, макар и у егзилу, неопходна је

Циљеви на нивоу општина: чувати друштвену структуру заједнице; одржавати међусобне везе прогнаних; градити фокус групе према темама; увежбавати међусобну сарадњу прогнаних; обнављати односе између српских лица на окупираној територији и прогнаних; успостављати информативни пункт са информацијама које заступају наше становиште, центар и магацин цивилне заштите, помоћне противпожарне службе, центар социјалне бриге; стварати место координације свих дешавања на терену, и најважније – заступати интересе грађана, како прогнаних, тако и оних који су остали на терену. И наглашавам: организација републичких, председничких и локалних избора, референдума које расписује Република Србија и свих облика изјашњавања грађана.

Циљеви на нивоу округа: очувати интегративну силу општина у егзилу; одржати везе унутар региона у егзилу; успоставити други ниво административне хијерархије; одржавати систем државне управе, макар и у егзилу. Главни проблем је што је систем округа у Србији уништен јер окупатору треба фрагментиран простор где свака административна јединица директно приступа Београду. Тако се од ништа (политичка каста у Београду) прави нешто (из перспективе општине), а и даље је ништа!

Помоћ државе. Процесе интеграција је тешко успоставити, нарочито у ситуацији када су окупационе трупе део државне управе. Међутим, обнова државне управе на окупираној територији, макар и у егзилу, неопходна је. Зато је потребно да се ови процеси дешавају у контролисаној средини, на месту које држава обезбеђује, надгледа и помаже да опстане. Ништа неће кренути само од себе, нити ће се покидано ткиво повезати лако. 

Персонал. У општинама би већина именованих била ангажована без зараде и припадајућих накнада. Руководство општина би чинили људи од угледа у локалној заједници. Забранити партијама из Србије да та места користе као паркинг за своје расходоване војнике или окупатору за квислинге. Нема плата, дневнице, накнада за заседање, службених аутомобила, осим за мали број службеника (довољно је три). 

На почетку њиве да рашчистимо: појединци су се обогатили на преносу помоћи из Србије у Косово и Метохију. Они су намерно остали на слободи како би се обесхрабрили грађани да имају везу са Косовом и Метохијом. То се мора зауставити

Простор. Просторије за општине у егзилу би се обезбедиле у средиштима неколико општина дуж границе са окупираном територијом у којима сигурно има простора у власништву државе. Канцеларијски простор свака општина треба да има засебно. Објекат на коме је написано име општине у егзилу је слика која се меморише и постаје порука, место које се интегрише у менталну мапу појединца. Не уништавају нам почетну тачку наше државе узалуд (Косово и Метохију); питајте науку ако сме да говори мимо воље окупационих власти. Неки садржаји треба да буду дељени од стране више општина: сале за заседање скупштина општина, изложбени простор, информативна агенција, привредна комора, културне инстанце итд. Сви простори за функције једне општине не морају бити у једном објекту. 

То су објекти које треба први да се виде када се пређе привремена граница са окупираном територијом. Они су порука окупатору да нисмо одустали, да се не предајемо у захтевању наше имовине и права и да не одустајемо у заштити наших интереса. Као мач који стоји поред пута и чека својих пет минута. 

Финансирање. На почетку њиве да рашчистимо: појединци су се обогатили на преносу помоћи из Србије у Косово и Метохију. Они су намерно остали на слободи како би се обесхрабрили грађани да имају везу са Косовом и Метохијом. То се мора зауставити, јер крађа из државне касе не поштује живот грађана, корупција деморалише људе на отпор и солидарност, страдају животи на разне начине и држава губи ефекат на фронту. Значи, морамо покуцати на врата заборављених асова и потражити назад државну имовину. То важи и за „вође“ Срба са Косова, који су постали милионери, тргујући са непријатељом државном имовином и правима. 

Нема новца? То питање у Србији под Александром Вучићем је непристојно постављати: ЕКСПО, национални стадион, премијер лига, београдски метро, моравски коридор су довољни као одговор. Даље, председник Републике Србије може да прода своју колекцију вина, а не државну имовину. Од превеликих репрезентација, трошења хране и пића на рачун државе, који само могу да оду кроз нечији дигестивни тракт, могле би се финансирати канцеларије најмање десет општина у егзилу.

Председник Републике Србије може да прода своју колекцију вина, а не државну имовину. Од превеликих репрезентација, трошења хране и пића на рачун државе, који само могу да оду кроз нечији дигестивни тракт, могле би се финансирати канцеларије најмање десет општина у егзилу

Скица пописа трошкова: адаптација простора, уређење приступних саобраћајница и партера, грађевинско одржавање простора, инфраструктура (грејање, струја, вода, канализација, комуникације, итд), ванредни трошкови, зараде запослених, трошкови активности на терену, итд. 

Могући проблеми? Бирократизација (не постоји ракета са већом разорном моћи од бирократије), политичке злоупотребе, рад без резултата у пракси, стерилизација активности, лош кадровски избор, приватизација дужности и задужења, ванскупштински центри моћи, криминализација институција, непотизам, злоупотреба институција ради „прања“ државне помоћи, итд. Све поменуто је део пописа обавештајне службе која делује на Балкану, и не треба се чудити ако се појаве лица која управо раде горепоменуте злочине. Треба да се чудимо себи ако то толеришемо!

Искуства? Делимично сличан концепт је примењен за грчке општине на простору северног Кипра које су окупиране 1974. од стране турске војске (претежно за потребе САД и УК). На пример, општина Кирења, има своју зграду у Никозији, у блоку Ледра палате, одмах поред граничног прелаза према привремено окупираној територији (овде). Општина Фамагуста има своју зграду у Лимасолу (овде), и тако даље. Локације су тако изабране да буду што ближе својој територији. Без обзира што не могу у целости да раде свој посао, општине функционишу у мери у којој могу, и штите интересе прогнаних грађана прилично добро у пракси. Сви ангажовани у општинској управи о својој општини говоре, за њу раде и за исту се боре. И дан-данас, без обзира што су прогнани из својих домова „давне“ 1974, пре 50 година, они не одустају ни дан-данас од својих права и интереса. Кажем „давне“, јер перцепција времена појединца, политичке партије и државе се разликују, зар не? Временски период, који је скоро животни век за појединца, само је трен у постојању државе. Према томе, нема одустајања! 

Сваки прогнани из северног дела Кипра са великим жаром и убеђењем преноси своја веровања на нове генерације. Зашто? Јер, као заједница, окупатору НЕ ДОЗВОЉАВАЈУ да злочин гурне У ЗАБОРАВ, да у прогнанима УБИЈЕ НАДУ и да МИРНО УЖИВА НА ОТЕТОЈ ИМОВИНИ! 

Зато се протерани са огњишта АКТИВНО односе према проблему без обзира на протекло време, ДЕЛИМА показују да не одустају и свим средствима свуда и на сваком месту на свету СПРЕЧАВАЈУ располагање, промет и приходовање од имовине која им је отета. 

Нема смисла више питати: „Смемо ли?“ и „Умемо ли?“ Хоћемо ли и ми тако?

Видети још: Душко Кузовић: Фрагменти нове политике према Косову и Метохији - Вучић није Србија