Косово* након парламентарних избора - "Српска листа" све јача, а Србима све горе

Када је реч о ванредним изборима за скупштину Косова који су се одржали 6. октобра ове године, и на којим су убедљиву победу однеле партије опозиције, оно што пре свега боде очи је наставак дугорочног тренда постепеног погоршања положаја српског народа у покрајини и даље разградње институција Србије, што се очитовало у чињеници да косовски Срби први пут нису могли да учествују на „парламентарним изборима“ на Косову користећи српска лична документа. Овај додатни облик притиска на Србе да се „интегришу у Косовску државу“ до сада је успешно тестиран на локалним изборима, када није изазвао никакве институционалне реакције Србије, а овај пут је прошао скоро непримећен у српским медијима, иако је реч о још једном албанском кршењу техничких споразума са Србијом.

Што се самих избора тиче, локална експозитура владајуће „Српске напредне странке“ председника Александра Вучића – „Српска листа“ – успела је да освоји свих десет мандата који су иначе предвиђени за српску „националну мањину“ на Косову, што је последица консолидације политичког утицаја Београда на косовске Србе преко „Српске листе“, која је заменила формалне институције и органе локалне и судске власти које је Србија расформирала у складу са спорним бриселским споразумима. Наравно, овај „успех“ - остварен у условима значајног погоршања услова живота самих Срба — носи само симболичку вредност, будући да су мале шансе да Срби поново буду „језичак на ваги“ који је омогућио функционисање претходне „косовске владе“, а ако се има у виду да ни то није омогућило да се положај Срба иоле побољша, а да Приштина испуни ишта од преузетих међународних обавеза из Бриселског дијалога, с правом се поставља питање која је уопште сврха учешћа Срба на тим изборима — осим да још једном потврде легитимитет самопроглашених косовских институција уз политички благослов Београда.

Аљбин Курти — политички екстремиста без терористичког багажа

Што се албанске политичке сцене тиче – успех Аљбина Куртија и његовог „Самоопредељења“ никога није превише изненадио; његова партија била је убедљиво најјача и у претходном сазиву косовске скупштине, и само захваљујући невероватној постизборној комбинаторици, која је ујединила скоро све албанске партије на Косову против „Самоопредељења“, није узела власт још у прошлом мандату. Уколико се амбасадори западних земаља још једном грубо не умешају у игру (што су учинили прошли пут), Курти ће по свој прилици бити наредни „премијер“ Косова — свака алтернатива би подразумевала да у састављању „владе“ учествују све остале албанске партије, што је ипак нереално очекивати. Долазак Куртија на чело Косова у извесном смислу представља мање понижење за Србију од Рамуша Харадинаја или Хашима Тачија – који су ипак бивше вође терористичке „Ослободилачке војске Косова“ и људи за којима су дан-данас расписане српске потернице због ратних злочина. Курти је образован, интелигентан, елоквентан, изврстан је провокатор, и делује као неко ко би могао да представља кудикамо већи проблем за српску политичку елиту од Рамуша Харадинаја, кога је увек било лако дисквалификовати као криминалца, терористу, и ратног злочинца.

Курти није учествовао у терористичким акцијама, али то је слаба утеха, будући да он заступа још екстремније ставове од ових „ОВК кадрова“, чија их је криминална прошлост чинила подложним притисцима из иностранства, што је, уосталом, и довело до оставке Харадинаја и пада претходне „владе“. Курти је своју каријеру изградио залажући се за „уједињење Косова и Албаније“ (то је разлог зашто се његов покрет зове „Самоопредељење“), и његови односи према Србима и Србији се благо речено могу описати као екстремни. Србија је „злочинац, агресор, и колонизатор“ који треба да плаћа „ратну одштету“ Албанцима, косовски Срби немају никаква права на аутономију (нити „самоопредељење“) и представљају „инструмент силе Београда који треба уништити“, Косово не треба да испуни ниједну од преузетих обавеза из бриселских споразума са Београдом (вреди напоменути да Приштина и није испунила ниједну од ових обавеза, док је Београд испунио безмало све), и једини преговори са Србима могу бити о „мирној интеграцији у косовску државу“. У последње време, Курти је у јавности смањио причу о „уједињењу са Албанијом“, али се ове политике никада није ни одрекао, а у косовској јавности се увек залагао за најекстремније, и чак насилне мере против српског становништва у покрајини.

Београду је слаба утеха што је Курти најавио да је спреман да укине специјалне царинске таксе на увоз робе из Србије и БиХ, које су за годину дана примене у великој мери истиснуле српске компаније са тржишта покрајине, којим су традиционално доминирале. Курти на тај начин показује да је спреман да буде кооперативан пред захтевима Вашингтона и Берлина, али без сумње — укидање такси биће само повод за нове дипломатске притиске на Србију да према Приштини начини нове уступке, иако је Србија без сумње већ уступила превише. Додуше, вреди нагласити да Курти — за разлику од „ОВК кадрова“ — није миљеник америчке амбасаде, која представља de facto канцеларију колонијалног гувернера у покрајини. У једном од бројних инцидената које је његова посланичка група организовала у косовској скупштини повређена и тадашња америчка амбасадорка Трејси Ен Џејкобсон, што је разлог што се Америка мање-више отворено залагала да формирање владе без „Самоопредељења“ у претходном мандату.

Преговори Београда и Приштине — трговина „својим за своје“

Америка је истовремено једина која тренутно активно подстиче две стране да „обнове дијалог“ и у најкраћем року потпишу „правно обавезујући споразум о нормализацији односа“. „Нормализација односа“ је термин који су сковале дипломате ЕУ као „неутралан израз који не прејудицира будући статус Косова“, али америчке дипломате су биле врло јасне око тога шта подразумевају под нормализацијом — „узајамно признање Србије и Косова као суверених и независних држава“. Ово је фраза која је усвојена и у Приштини, и мање-више је се сада придржавају сви ондашњи политичари, што без сумње затвара врата за било какве „преговоре“ и пре него што су они почели.

Оно што се од Србије у овом тренутку очекује јесте да „истргује“ признање Косова у замену за празне политичке фразе — „убрзање интеграције у ЕУ“, „регионалну стабилност која гарантује инвестиције“, и евентуално некакву „корекцију границе“, која би могла да подразумева припајање четири општине севера Косова крњој Србији, али и „размену територија“ где би Србија у замену за тај „уступак“ морала приде да да̂ и три стратешки важне општине на југу Србије са бројном албанском мањином. У свакој од ових варијанти, од Србије се очекује да тргује „својим за своје“, и није ни чудо што се председнику Вучићу не жури да улази у ту причу, која му не гарантује практично никакву корист, а која би без сумње значајно нарушила његов брижљиво грађени политички рејтинг. Високи представник Стејт департмента за Балкан Метју Палмер већ је изјавио да постоји „уски прозор могућности за достизање договора“ између косовских избора и почетка предизборне кампање у Србији пред парламентарне изборе на пролеће 2020. године. Са доласком Аљбина Куртија на власт, мале су шансе да тај прозор буде искоришћен.

Нагон за самоодржањем Александра Вучића као последња линија одбране

Председник Вучић се до сада показао као врсан технолог моћи. Кооперативност око питања Косова и Метохије га је довела на власт 2012. године, а експресна имплементација противуставних и незаконитих техничких споразума са Приштином, као и потписивање и имплементација низа скандалозних бриселских споразума — којим су Србима на Космету противуставно и противзаконито укинути судови, локалне самоуправе, полиција, цивилна заштита, лична документа, слобода кретања преко административне границе покрајине, и наметнуте одговарајуће „косовске институције“ — Вучићу је омогућили подршку Запада док је консолидовао апсолутну власт своје партије у Србији. Његова „Српска листа“ је такође практично укинула политички живот косовских Срба, и наметнула се за јединог посредника између њих и власти у Приштини.

Истовремено, он годинама упорно припрема српску јавност за „болне одлуке“ и „непријатне компромисе“ везано за питање Косова. Он одбија да каже шта тачно под тим подразумева, иако је признао да се залаже за некакво „разграничење са Албанцима“ (које може подразумевати поделу територије Покрајине, али и признање „албанског Косова“ у садашњим границама — уосталом Србија и Албанија су своје „разграничење“ завршиле још 1921. године), и непрекидно неодређено напомиње да је „Косово изгубљено“, да тамо „немамо ни метра српске земље“, односно да „одбија да Србију уведе у нови рат“.

 Оно што га тренутно спречава да најзад учини оно што „западни партнери“ од њега очекују није његов патриотизам, него беспрекоран нагон за самоодржањем на власти. Он је свестан да Запад не може да му понуди ништа опипљиво, али да ни он Западу нема шта да понуди када једном „реши Косово“, баш као што је свестан да ће се његов брижљиво грађени патриотски имиџ веома брзо истопити ако постане „српски политичар који је признао Косово“

Оно што председника Србије очигледно задржава од „пресецања Гордијевог чвора“, на које га активно подстичу америчке, немачке, и француске дипломате, јесте свест да од Запада ни Србија, ни он лично, за ову кооперативност не могу да добију ништа више од онога што већ имају — необавезујућа обећања о могућем уласку у ЕУ, неодређене најаве инвестиција (као да су нерешен статус и спорна граница спречили инвестиције на Тајвану или Кипру), и – позив у госте код председника САД. Будући да се српско јавно мњење већ више од деценије категорично инсистира на неприхватљивости било каквог облика признања Косова, чак и по цену уласка у ЕУ, и будући да се по том питању неуобичајено чврсто поставила и Српска православна црква, којој припадају највреднија културна блага и светиње српског народа на Косову и у Метохији, јасно је да Вучић неће трчати да донесе своје „болне одлуке“.

Уништивши на неодређено време практично сву опозицију својој политици у Србији, он је себе довео у положај у коме мање-више лично може да одлучује о судбини српског народа и светиња на КиМ. Оно што га тренутно спречава да најзад учини оно што „западни партнери“ од њега очекују није његов патриотизам, него беспрекоран нагон за самоодржањем на власти. Он је свестан да Запад не може да му понуди ништа опипљиво, али да ни он Западу нема шта да понуди када једном „реши Косово“, баш као што је свестан да ће се његов брижљиво грађени патриотски имиџ веома брзо истопити ако постане „српски политичар који је признао Косово“. То значи да од њега не треба очекивати конкретне потезе без крупних притисака или понуда из Вашингтона, Берлина, и Брисела, а чак и у том случају су они слабо вероватни пре завршетка српских парламентарних избора у првој половини следеће године.

Руска верзија овог текста објављена је на порталу EADaily.com.