Kosovo i moralnost prava

(NIN, 06.01.2010)

Uskoro će se u zajedničkom izdanju kuća Službeni glasnik i Albatros plus pojaviti knjiga „Ljudska prava i imperija” Kostasa Duzinasa, jednog od najboljih savremenih filozofa prava, profesora na Londonskom univerzitetu za pravo i humanističke nauke. Kostas se, između ostalog, u knjizi bavi pravnim aspektom bombardovanja Jugoslavije ističući, pre svega, da nije postojalo nikakvo pravo za „humanitarnu intervenciju“ NATO-a na Kosovu. Na početku ovog veka stvoreno je tzv. postmoderno pravo, samoproklamovano od svetskih moćnika da se po njemu vladaju, po svom nahođenju, bez obzira na to da li je to „moralno“ postmoderno pravo u skladu sa međunarodnim zakonima i deklaracijama najviših međunarodnih institucija, pa i Ujedinjenih nacija. Iz Duzinasove knjige „Ljudska prava i imperija“, koju je preveo Slobodan Divjak, NIN objavljuje odlomak posvećen pitanju Kosova, koji će verujemo izazvati pažnju naše javnosti, pogotovo što je u toku međunarodni sudski proces o tom pitanju.

Profesori Antonio Kaseze, Bruno Sima i Majkl Glenon, trojica eminentnih stručnjaka za međunarodno pravo, složila su se, u tekstovima napisanim neposredno posle kosovskog rata, da je upotreba sile protiv Jugoslavije bila ilegalna prema međunarodnom pravu i protivna Povelji UN. Prema Kasezeu, ilegalnost koju je počinio NATO bila je velika; za razliku od iračkog rata, NATO čak nije ni pokušao da navede opravdanje za svoj atak na Jugoslaviju zasnovano na Povelji UN. Sima se sa tim saglasio. Velika većina pravnika slaže se u stavu da nije postojalo nikakvo pravo za „humanitarnu intervenciju”. Očekivalo bi se da će ovakvi jaki stavovi staviti tačku na raspravu. Ali to nije bio slučaj. Kaseze tvrdi da je poštovanje vladavine međunarodnog prava trebalo žrtvovati u ime ljudskog saosećanja. Oslanjanje na oružanu silu opravdava se sa etičkog stanovišta. Prema Kasezeu, ovaj nelegalni, ali moralni čin bio je posledica jasnog kršenja međunarodnog prava, ali on je inicirao proces koji će konačno modifikovati pravnu poziciju. Nelegalnost će postepeno voditi uspostavljanju opšteg običajnog pravila koje će odobravati upotrebu sile u svrhe zaustavljanja svireposti. Takvo pravilo predstavljaće izuzetak od Povelje UN kojom se odobrava kolektivno prisiljavanje na osnovu odobrenja Saveta bezbednosti.

Prema Brunu Simi, s druge strane, Kosovo je bilo jedinstven slučaj. NATO je odlučio da deluje na osnovu velike humanitarne nužnosti koju opravdavaju specijalne okolnosti. Nikakav precedent niti opšte pravilo ne može se izvući iz toga. Zaista, visok stepen moralnosti motiva učinio je kosovski izuzetak gotovo legalnim (samo tanka crvena linija razdvajala je, prema Simi, NATO akciju na Kosovu od čisto pravne legalnosti). Ali teški slučajevi stvaraju loše pravo; izuzetak se ne može pretvoriti u generalnu politiku, zaključuje Sima. Njegov američki pandan, Majkl Glenon, otišao je još dalje. Kao što je on rekao dosta uzvišeno, „visoki, veliki ideal koji čovečanstvu izmiče vekovima – ideal pravde poduprt silom – ne treba napustiti. Ako se sila upotrebljava radi uspostavljanja pravde, uslediće zakon”. Rat je bio nelegalan, ali legitiman, do tog zaključka došla je i Nezavisna komisija za Kosovo, na čelu sa sudijom Ričardom Goldstonom.

Tri eminentna pravnika složila su se da je rat bio nelegalan. Njihove razlike bile su relativno neznatne: da li će ili treba li Kosovo dovesti do uspostavljanja novog tipa običajnog međunarodnog prava prožetog moralnim sadržajem ili se ono treba tretirati kao izuzetak od generalnog pravila u vezi sa suverenitetom? Moralno stanovište, zahtevi za pravdu i saosećanje, zamenili su teške tehničke definicije zasnovane na Povelji UN i međunarodnim sporazumima, omiljene aktivnosti pravnika...

To je očito u spisima o Kosovu. Eminentni profesori smatraju da postoji samo jedna škola morala i samo jedna univerzalno prihvaćena koncepcija pravde čiji su zahtevi samoočigledni. Za te profesore prava, etika vrline, etika brige ili etika drugosti ne može se tretirati kao nešto u čemu je impliciran put za razrešenje moralnih problema Balkana. Ali, problem je veći. Uključivanje dela morala u stvar rata neizbežno vodi ka duplim standardima. Prvo, licemerni odgovor na neke humanitarne krize samo pogoršava druge; drugo, jednako značajan duplicitet: sredstva kojima se vode moralni ratovi duboko su nemoralna. To je tipičan primer „performativne kontradikcije”: moraš delati nemoralno da bi postao moralan.

Jedan primer će objasniti poentu. Vojni planeri su pod velikim pritiskom da minimalizuju broj američkih žrtava. To se postizalo posredstvom uvećavanja kolateralne štete među civilima u Srbiji i na Kosovu. Nekoliko nedelja posle početka rata, general Majkl Šort iz američkih vazdušnih snaga rekao je novinarima da je udar na moral civila nužni uslov za uspeh. Njegova taktika je bila „nema struje za tvoj frižider. Nema gasa za tvoju peć, nećeš moći da ideš na posao zato što je most srušen – most na kojem se održavaju rok koncerti i na kojem svi predstavljaju mete. To treba da nestane”. Civilne mete je lakše identifikovati i bombardovati. Oko pedesetak mostova je razoreno, kao i određeni broj TV i radio stanica, bolnica, škola i kulturnih, ekonomskih i industrijskih sedišta, kompjuterskih mreža i električnih centrala. Zaista, bombardovanje Beograda, glavnog grada, izvršeno u nameri da se zaštite Albanci koji se nalaze na stotine milja daleko na Kosovu, protivreči i logici i moralu. Amerikanci ne broje neprijateljske civilne žrtve; međutim, procenjuje se da je oko 500 civila ubijeno na tlu Jugoslavije., oko 4.000 u Avganistanu i na mnogo desetina hiljada u Iraku. Gađanje civilne infrastrukture i ponavljanje grešaka navelo je Meri Robinson da izjavi, posle prve četiri nedelje bombardovanja, da je kampanja „izgubila svoj moralni cilj”.

Ništa od ovoga nije izazvalo reakcije među humanitarnim međunarodnim pravnicima. To moralno olabavljivanje podupirano je čestim izjavama o svirepostima Srba, o velikoj patnji Kosovara, o „novom genocidu koji se dešava ne u nekoj udaljenoj afričkoj republici već ovde u Evropi”. Nema sumnje da su se Srbi odnosili surovo prema Albancima, njihovim „varvarima”. S druge strane, čak Majkl Ignjatijev, vatreni zagovornik datog rata, priznao je ono što je očigledno svakom izuzev eminentnim međunarodnim pravnicima: „Humanitarna intervencija na Kosovu nikad nije bila u punom smislu ono što se za nju govorilo. Ona nikad nije bila samo pokušaj da se spreči da Milošević prođe nekažnjeno za svoje zloupotrebe ljudskih prava u evropskom dvorištu. Ta intervencija je takođe bila upotreba imperijalne sile da bi se podržao zahtev za samoodređenje (samoopredeljenje) nacionalne manjine... koja je vršila nasilje u nameri da skrene pažnju međunarodne javnosti”.

Monotono ponavljanje pravničkih zahteva, zasnovanih na preuveličavanju dokaza o svirepostima, bilo bi uverljivije da je praćeno jednako snažnim osudama stradanja Srba. Ti zahtevi su, u svojoj jednostranoj formi, ostali ideološki zahtevi pod plaštom moralnih argumenata.

I to je zaista prospekt našeg odnedavnog vojnog humanizama. Po Habermasu, NATO je s pravom bombardovao varvarske Srbe. An-Mari Sloter tvrdi da liberalna teorija o međunarodnim odnosima odobrava distinkciju između liberalnih i neliberalnih država, dok međunarodno pravo ne može da se prilagodi i jednima i drugima. Slično tome, DŽon Rols opravdava sankcije i čak i rat protiv „izrazito neuređenih država”, koje treba nagnati da slede globalna pravila. Majkl Ignjatijev je pošteniji. Funkcija humanitarnih ratova jeste da odbije varvare i da nametne poredak na granicama imperije. Ali, kao što, povodom Kosova, ističe Dejvid Rif, nepravnik, „takve intervencije, nezavisno od toga koliko su nepristrasne ili ’umotane’ u mandat UN ili u ruho novog međunarodnog prava, predstavljaju kolonizatorske poduhvate”. Iza visokoparnih reči o etički nastrojenim stranim policijama i odmetničkim državama, s jedne strane, i rezultatima, odgovornosti, izračunavanju posledica, s druge strane, mogu se čuti bombarderi koji napuštaju nosače ili grmljavine pušaka ili tenkovi koji bruje peskovitim iračkim mestima.

Ako siva eminencija međunarodnog prava veruje da je rat na Kosovu bio nezakonit, ali moralan, pravedan ili jednostavno legitiman, samo postojanje i status prava postaje veoma problematično. Neko će reći da postoji nešto ozbiljno porozno u toj grani prava.

Ta optužba nalazi dovoljno potvrda u različitim, za ropsko uvo šokantnim, iskazima konzervativnih američkih komentatora. „Amerika je dominantna sila u svetu”, napisao je 2001. Čarls Krauthamer, „dominantnija nego bilo koja druga od Rima naovamo. Prema tome, Amerika je sada u poziciji da izbegava norme, da menja očekivanja i stvara nove realnosti. Kako? Neapologetskom i neumoljivom demonstracijom volje.”

Napad na Kosovo imao je podršku mnogih zapadnoevropskih vlada. Prema međunarodnom pravu, njegova nelegalnost bila je veća nego nelegalnost iračkog rata, gde se jedno održivo mada smešno zalaganje za odobrenje UN i samoodbranu moglo ispostaviti. Tome bi trebalo dodati da je, ukoliko irački rat nije bio zakonit, to bio agresivni rat. Prema Nirnberškom tribunalu, agresivni rat je „najviši međunarodni zločin, koji unutar sebe sadrži akumulirano zlo celine”. Ta evropska kontradikcija, ako ne i hipokrizija, u oblasti razdrtoj dvostrukim standardima, razumljivo razljućuje američke komentatore: „Ovih dana najveći broj Evropljana tvrdi da je Amerika, pošto je izvršila invaziju na Irak bez odobrenja Saveta bezbednosti, razorila tkivo međunarodnog poretka. Ali ako je ikad postojao poredak onog tipa koji su oni opisivali, onda ga je Evropa takođe potkopala 1999. U stvari, vlakna toga željenog međunarodnog poretka tek treba da budu objedinjena u zajedničko tkivo.”

Nikakav pravni argument za rat nije postojao na Kosovu, slučaj postmodernog pravednog rata zasnivao se na kontroverznoj evidenciji. Nametljiva nelegalnost toga rata učinila je od rasprave međunarodnih pravnika o Kosovu interesantnu studiju o jednom slučaju, studiju o statusu te grane prava.

Inter armes silent leges glasi klasična maksima. Ona izražava osnovnu i još validnu realističku opservaciju: pravo kao tehničko sredstvo za razrešavanje ili neutralizaciju konflikta funkcioniše sve dok jedna od strana ne odluči da nikakvo mirno rešenje nije moguće. Kada državni razlog ili razlog imperije progovore, pravo zaćuti.