Европа, грчко пролеће и „хуманитарне интервенције“

Иако је по националности Грк, проф. Костас Дузинас је своја највиша академска звања стекао на Лондонском универзитету, јер је током тзв. Пуковничке диктатуре отишао из своје родне земље. Захваљујући својим бројним књигама, пре свега из области теорије права и политичке филозофије, он је стекао углед једног од водећих европских и светских теоретичара.

Међутим, он је познат и широј јавности као писац чланака у новинама и на сајтовима широм Европе у којима је подржавао масовне протесте Грка против политике штедње и задуживања. После победе Сиризе на челу са Алексисом Ципрасом на последњим изборима, постао је саветник нове грчке власти.

Доминантна неолиберална парадигма ставља тржиште изнад човека, марганилизује народе и парламенте, приватизује јавна добра продајући их по багателним ценама и трансформише… . Оксфам је недавно известио да 1% популације поседује 50% светског богатства. Упркос грешкама, дислокацијама и великим неуспесима доминантне теорије, многи људи прихватају став да она нема алтернативу, одустају од сваке наде у могућност промене и радикално смањују своје животне аспирације. 

У тој тачки Сиризина победа делује као почетак нове парадигме у политичкој мисли и пракси. Људи који већ 30 година слушају причу да неолиберална догма нема алтернативу, сада имају прилику да чују политичаре и економисте који на потпуно супротан начин интерпретирају свет и указују на могућност његове радикалне промене. Идеја да је неолиберални капитализам неспојив са демократијом шокира многе. Европски политичари који су похађали универзитете и школе на којима се та догма проповеда као једина истина морају да се суоче са људима који је доводе у питање у самом њеном корену. Неразумевање, збуњеност и непријатељски однос са којима се Сириза сусреће имају своје извориште у тој неспособности да се поверује у то да оно што се третирало као једина могућа истина може бити доведено у питање и промењено из перспективе која је донедавно тумачена као лудачка, настрана, екстремистичка. 

Реч је о почетку краја историјског циклуса који је отпочео 1989. након пада Берлинског зида. Френсис Фукујама је прогласио “крај историје” а председник Буш почетак “новог светског поретка”. Неолиберализам је био уздигнут на ниво завршне фазе развоја човечанства. Али тај систем је доживео неуспех у структуралном погледу 2008. Дијалектички говорећи, његов тријумф је укључивао његову пропаст. Крај Хладног рата увео је у Европу кризу у моменту њене привидно највеће победе. Године 2002. Јирген Хабермас и позни Улрих Бек назвали су 21. век европским веком. Данас се европски сан распао у “дроњке”, тако да се будућност ЕУ налази под знаком питања. Ако Грчка буде приморана да напусти еврозону, сама Европа можда неће опстати као што предвиђају многи коментатори. Тријумф западног капитализма води ка несрећи његове властите деструкције.

Победа Сиризе одбацује ту катастрофичну ортодоксију и, на неки мали начин, враћа свет на историјски пут тиме што отпочиње да модификује парадигму. Њен мото гласи: демократија и неолиберални капитализам међусобно су неспојиви. 

Ви сте мислилац који ужива велику репутацију у светским интелектуалним круговима, али се истовремено бавите и писањам чланака и колумни за новине и вебсајтове широм Европе, укључујући и угледни Гарадијан. У последње време, у тим текстовима сте подржавали масовне демонстрације Грка против политике строге штедње која је, по вашем мишљењу, довела Грчку до тешке хуманитарне кризе. Залагали сте се за програм Сиризе и Алексиса Ципраса верујући да он може преокренути садашњи катастрофални кризни ток и започети нужну реконструкцију девастиране грчке економије. Постоји ли реалистична шанса да Грчка доживи препород?

То је једина нада за Грчку и Европу. Али, зашто је Грчка прва уздрмала ортодоксију и зашто Сириза? Како се њен рејтинг повећао са 4% 2009. на данашњих 37%? 

Године 2009. учешће дуга у БДП – бруто друштвеном производу – износило је 125%. Уговор о зајму који су прво социјалисти а потом десничари постигли са Тројокм: ММФ, ЕУ и Централна европска банка, довео је до два меморандума којима је наметнута строга штедња под неоколонијалним условима. Политика штедње је преполовила плате и пензије, смањила минималну најамнину, осакатила законе о заштити на раду, укинула колективно преговарање, отпустила велики број државних службеника укључујући и затварање, без претходног упозорења, Грчке радиодифузне корпорације, која је имала три национална ТВ канала и много националних и локалних радио станица. Таксе и порези на додатну вредност роба и услуга повећани су, као што је наметнут регресивни порез на некретнине, што је довело до многих повраћаја поседа. И коначно, предвиђена је приватизација целокупне државне имовине укључујући и луке, аеродроме и острва. У том склопу, вршен је притисак да Акропољ буде следећи. Највећа дезинфлација уследила је пошто је БДП за четири године опао за 27%, што је највећи губитак који је икад доживљен у мирнодопским условима.

Око три милиона становника налази се на ивици сиромаштва или испод ње. Незапосленост износи око 27% а незапосленост младих око 55%. Након тог исушивања и оглобљивања друштва и огромне хуманитарне кризе која је уследила, дуг је са 125% порастао на 185% БДП ове године. Лек се показао горим од болести. Ипак, претходна влада се сложила са Тројком да настави, те је прихватила да њена политика буде усмерена на остваривање буџетског примарног вишка од 4,5% који би био употребљен за отплату дуга. То је сулудо.

Оно што Сириза као прво обећава јесте преокретање процеса хуманитарне кризе. Неке од првих мера биће додела бесплатне струје, ваучера за храну и ренталне помоћи за 300 породица. Бесплатно здравство постаће доступно свима у земљи. Потом ће програм економске реструктурације преокренути процес рецесије који траје већ 5 година, никад дуже у ванратном стању, и то тако што ће бити отворено 300000 послова, а нагласак стављен на социјалну економију и на прелазак ресурса из услужног сектора у пољопривреду и индустрију. Оживљавање економије не може се заснивати на бруталном уклањању ресурса и на одливу високо квалификованих младих људи – у последње четири године око 20 000 младих имигрирало је из земље, већ на продуктивном инвестирању и повећању потрошње. 

Све је то добра кејнзијанска политика коју је следила Америка, али не и Европа предвођена Немачком. То би био почетак дугог процеса ка демократском социјализму 21. века. Њиме би били враћени дигнитет и част поносном народу кога су грчке и европске елите понижавале. То би били почетни кораци ка економији која обећава демократску регенерацију Грчке и Европе.

Постоје такође негативне реакције на текуће догађаје у Грчкој. Неки опоненти тих догађаја сматрају да они призивају утваре прошлости; да ће се Грчка под Сиризом кретати у правцу комунизма и постати слична Јужној Кореји; да ће Сиризини следбеници штитити “свим неопходним средствима” оно што су њихови очеви остварили оружаном борбом… С друге стране, постоје они који мисле да ће ЕУ ускоро бацити Сиризу и Ципраса на колена, тако да ће они прихватити диктат европских господара. Какво је ваше мишљење о таквим ставовима?

Северна Кореја? Нисам сигуран ко говори о таквим стварима: они су део “црне” пропаганде против владе која се придружила удару на елите. 

Прве мере владе, које надилазе решавање хуманитарне кризе, показују да је европска нова левица водећа снага. Социјална, економска и политичка права биће проширена на све оне који живе у земљи. Сва деца друге генерације имиграната стећи ће грчко држављанство и грађанство (упоредите то са вашим српским имигрантима у Немачкој), концентрациони кампови за оне који траже азил и имигрантске папире биће укинути, стварање затвора америчког типа са високим степеном обезбеђења биће поништено, полиција против нереда која је била у касарнама и полицајци који су сузбијали демонстрације разоружани су, ускоро ће бити уведено грађанско“геј” партнерство. Могу да идем даље, јер то је сан сваког либерала и левичарског следбеника идеја и вредности Маја ‘68 које су биле обележене великим осећањем за социјалну правду. Али допустите ми да још једном поновим. То је само почетак дугог процеса, за који не постоји детаљан план, уџбеник или рецепт, тако да ми морамо проћи кроз процес учења, ако желимо да идемо у том правцу.

Каква је разлика између данашњих унутаревропских друштвених, политичких, правних и економских односа и идеје Европе којој сте ви склони? Многи мислиоци сматрају да у ЕУ још није превладано оно што Немци називају Махтполитик – политиком са позиција моћи, која фаворизује најаче на уштрб слабих.

Идеја Европе, утемељујући принципи ЕУ, нису далеко од вредности Француске револуције: слобода, једнакост, солидарност и отпор репресији и тлачењу. Док Тачерова и Реган нису изменили ту социјално демократску парадигму, ЕУ је делала позитивно у одређеном броју подручја. Женска права, закони против дискриминације и заштита околине значајна су достигнућа старе Европе. Али потом, она се трансформисала из Уније принципа у простор у којем логика тржишта влада над људима, док су се националне владе преобразиле у скуп агенција страних банака.

Све вредности просветитељства биле су девалвиране. Слобода, као наслеђе либерала, постала је слобода потрошачког избора за оне који имају новац, тако да је на делу било друштво у којем се сви ми морамо претворити у мале бизнисмене. Једнакост, као наслеђе социјалиста, изједначена је са јаком државом која не јемчи социјална права и економску заштиту, већ која врши репресију, упражњава политику моћи и надзора. Једино повратак новом просветитељству може спасити Европу и једино левица може то данас да оствари.

Може ли владавина права бити реализована на међународном нивоу или је сфера међународних односа, по својој природи, домен непоузданих правила којем је отуда примеренија политика моћи него владавина права?

У својој књизи Људска права и Империја, која је преведена на српски језик, на систематичан начин сам објаснио да међународно право следи моралне принципе једино ако се они уклапају у интересе моћних. Идеја да право а не моћ управља међународним односима погрешна је и цинична. Рат у Ираку био је нелегалан према мишљењу свих поштених правника и истраживачких комитета. Али он се догодио и изазвао познате последице. После тог рата призвана су људска права у циљу оправдавања те катастрофе. И рат у Југославији био је нелегалан, али се десио. Правници и свештеници могу увек пронаћи моралне аргумент којима ће оправдавати лоше намере. 

Има аутора који подржавају хуманитарне војне интервенције образлажући то ставом да злочиначке владе нису заштићене доктрином суверенитета. Према њиховом мишљењу, ратови којима се бране други морално су слични самоодбрамбеним ратовима; штавише, они су још праведнији. Тај аргуменат је чисто моралистички. Да ли морализација права и политике отвара простор за арбитрарни политички волунтаризам на међународном нивоу који омогућује моћнима и јакима да инструментализују међународно право. Може ли елиминисање рата и успостављање мира бити циљ хуманитарних интервенција уколико су ратови и насиље њихов модус операнди?

Хуманитарни или космополитски заокрет у западној политици подударио се са успоном онога што економисти називају неолиберални капитализам а социолози глобализација. У економском погледу, када је постало јасно да Запад не може бити конкурентан на плану производње, он се окренуо финансијским тржиштима као најјефтинијим начином за увећавање профита стварањем економских “мехура”, тј. обмана: нудећи, на основу шпекулација у вези са девизним курсем и кредитима, зајмове не за инвестиције већ за потрошаче који су залагали своје куће као јемство. Светска трговинска организација и ММФ наметнули су глобални модел, који је еуфимистички назван “вашингтонским консензусом”: вршен је притисак на државе да дерегулишу и отворе своје финансијске секторе, да приватизују своја највећа добра и да скрешу своја социјална давања. Наметање стриктне контроле ИП – Интернет протокола, продубило је поделу између земаља богатих знањем и оних које су оскудне у том погледу. Тај модел је наметан ратовима и интервенцијама, “програмима стрктуралног прилагођавања”, а у Европи меморандумима о строгој штедњи.

Моја хипотеза је да либерализам није само погибељан економски модел, већ и интегрални поглед на свет. Он се промовише као начин живота, институционални друштвени оквир и начин на који људи треба да разумевају и замишљају међусобне односе. 

А сада нешто о моралним и правним аспектима. Неки аутори тврде да је “закон човечанства” као нови правни систем који комбинује хуманитарно право, стари закон о рату, са законом о људским правима, озбиљно ослабио суверенитет држава, како у рату тако и у миру. Тежиште се помера са заштите територијалног интегритета и суверенитета на уважавање извесних – моралних и правних – вредности чија угроженост захтева увођење санкција, изолације, чак и освајачке ратове. 

Сматрам да је таква анализа крајње проблематична. Успон права у име човечанства и космополитизма представља правни и политички израз неолибералног капитализма. Свака епоха и друштво развијају историјски специфичан амалгам политике, економије и морала. У мери у којој економске праксе, правна правила и управљање добијају стандардизовани облик, обједињена етика, семиотика и право постају међународни лингуа франца. 

Покушај напуштања међународног права у име промовисања морала и људских права има за последицу насиље над правном цивилизацијом, која је једно од највећих достигнућа модерног доба, али он такође представља изругивање моралу. Право укључује минимум сагласности међу државама и признаје чињеницу да не постоје никакви категорички морални одговори на сложене, историјске, политичке и културне конфликте. Тврдња да постоји један морални одговор на тешка политичка питања значи да ви можете окарактерисати ваше опоненте као зле, нехумане и варварине, те да је стога ваша дужност да их кажњавате или коригујете. У том смислу, интереси јаких постају универзални морал који се употребљава у циљу оправдавања империјализма. У Грчкој смо се осведочили у чињеницу да текућа штампа може имати убилачку моћ као и тенкови и бомбардери.

Где леже корени постојеће обнове расних, етнонационалистичких и религијских мржњи?

Та тема је за посебну расправу. Овде могу рећи само то да је комбинација огромних неједнакости створених светском доминацијом неолибералног капитализма са тврдњама о слободи и једнакости које су присутне у моралистичком језику политике лишила те вредности сваког садржаја и проказала их као лажне и лицемерне. Повратак на крајње проблематично, али наводно “безбедно” небо етнонационалистичких и религиозних идентитета представља дефанзиван акт против неуспеха економскоги културног система који је разменску вредност устоличио као једину вредност.

Али, разменска вредност и жеља заснована на њој нихилистичког су карактера: она никад не може бити задовољена нити водити ка свом опозиту. “Пуноћи” вредности митологија о “изабраној” нацији, супериорном народу, фундаменталним истинама. Стога нам нису потребни ни нихилизам ни митологија, ни одсуство свих вредности, ни погрешно уверење у супериорност “наших” вредности. Нама је потребно да реализујемо, реполитизујемо наше просветитељске вредности. 

Треба ли наше међународно друштво да остане лабави систем независних држава или да се трансформише у инклузивну конфедерацију или светску државу?

Те обе ствари су неизводиве и непожељне.

Основни подаци о Костасу Дузинасу

Рођен је 1951. у Грчкој и по националности је Грк. Грчку је напустито 1974. при крају владавине тзв. пуковничке диктатуре и отишао  у Лондон, где је на тамошњем универзитету наставио своје студије и потом стекао највиша универзитетска звања.

Дузинас  се третира као мислилац светског формата захваљујући својим књигама и студијама из области људских права,  криртичке јуриспруденције, постмодерне правне теорије и политичке филозофије.

Био је декан Факултета за филозофију и хуманистичке науке од 2002. до 2008.

Он је био укључен у британски покрет Критичке студије о праву од самог његовог настанка. У оквиру тог покрета био је члан групе која је основала Школу за право у Институту Биркбек на Лондонском универзитету. Године 2008. постао је  директор тога института. Такође је био члан групе која је основала Одељење за право на Кипарском универзитету, након чега је постављен за члана његовог Међународног саветодавног комитета.

Дузинас је био гостујући - визитинг – професор на многим универзитетима, између осталог на универзитетима у Атини, Паризу и Прагу. Почасни је члан Универзитета у Грифиту, Пекингу, Преторији, Рио де Жанеиру итд.

Асоцијација за право, културу и хуманистичке науке доделила му је 2014. награду за животно дело.

Костас Дузинас пише и чланке и колумне за новине и сајтове широм Европе. Редовни је колумнист угледног британског листа Гардијан. У тим колумнама је у последње време подржавао масовне демонстрације у Грчкој против неолибералног програма штедње и задуживања који је, по његовом мишљењу, Грчку довео до тешке хуманитарне кризе. При томе, залагао се за долазак на власт Сиризе и Алексиса Ципраса који га је, као нови грчки премијер, поставио за свог главног саветника, не само због подршке коју му је Дузинас пружао већ и због реномеа који овај теоретичар ужива у светским интелектуалним круговима.

Међу бројним Дузинасовим књигама истичу се The End of Human Rights – Hart 2000 која је преведена на шест језика. Human Rights and Empire – Rouledge Cavendish 2007. Њу су као заједничко издање објавили наши издавачи Службени гласник и Албатрос плус у преводу Слободана Дивјака. Ту је и дело изашло 2013 Philosophy and Resistance in the Crisis – Polity – које је преведено на 4 језика, а ускоро би требало да се појави и на српском у преводу Адријане Захаријевић.

Веома значајном сматра се и његова књига Politics, Postmodernism and Critical Legal Studies, Routledge 1994.

Костас Дузинас је и приређивач многих зборника. Последњи од њих појавио се прошле године – The Meaning of Human Rights – CUP, 2014.

У својим делима, Дузинас објашњава разлоге због којих су се људска права преобратила из средства за пружање отпора и борбу обесправљених, потлачених и понижених у средство  помоћу којег моћни настоје да прикрију своје империјалне амбиције да успоставе и репродукују глобални поредак доминације, тлачења и понижавања.

Ослањајући се на неке тезе немачког мислиоца права Карла Шмита, Дузинас излаже радикалној критици непоредну морализацију политике, тј. брисање разлике између морала и права. Непосредна морализација политике и права је, по њему, основно облежје свих досадашњих тзв. хуманитарних војних интервенција које он стога одбацује као нелегалне и нелегитимне, укључујући и ону у вези са Косовом. Постојеће међународно право само је оруђе више у калкулацијама великих сила новог времена. Када државни разлог и империјални резон проговоре, право заћути.   

(Разговарао Слободан Дивјак)