Početna strana > Debate > Kosovo i Metohija > Ne bih bio predsednik...
Kosovo i Metohija

Ne bih bio predsednik...

PDF Štampa El. pošta
Aleksandar B. Đikić   
četvrtak, 24. februar 2011.
Vreli avgustovski dan u Prištini 1999. Grad, naizgled kao svaki drugi grad, dan naizgled kao svaki drugi dan. Samo naizgled, jer pred hiljadama pari očiju iz takozvanog civilizovanog sveta, iz grada je za mesec dana proterano preko 40.000 građana: Srba, Goranaca, Muslimana, Turaka... Kada kažemo proterano, zamagljujemo suštinu progona. Zapravo, radilo se o surovoj odmazdi: ubistvima, paljevinama, kidnapovanjima, jednom rečju - paklu, iz koga je bilo bitno samo spasiti živu glavu. U grad su nagrnule gomile nekog drugog naroda, iz svih krajeva Dardanije (kako bi trebalo da se zove država nastala okončanjem projekta Velike Albanije). Ostali su samo retki Srbi, naivno verujući da im neće niko učiniti zlo, jer ga ni sami nisu činili.

Među retkim preostalim Srbima, bio je i mladi, ali veoma ugledni prištinski pedijatar, Dr Zlatoje Gligorijević. Čovek koji ni mrava ne bi zgazio, koji je svoj život posvetio lečenju dece, toga dana krenuo je na posao, ne sluteći da se sa njega neće vratiti. Probijajući se kroz buljuke novopridošlih sugrađana, i patrola engleske vojske, ne prepoznajući nikoga, dolazi u centralni gradski dom zdravlja. Srpske dece više nema među pacijentima. Jedna Šiptarka donosi dete na pregled. Ulazi u ordinaciju. Doktor Zlatko pristupa pregledu, i za vreme pregleda, majka izvlači pištolj, i ispaljuje šaržer u njega. Izrešetano doktorovo telo prenose u razne bolnice, ali spasa nema. Tužna sudbina jednog divnog čoveka.

Među retkim preostalim Srbima, bio je i mladi, ali veoma ugledni prištinski pedijatar, Dr Zlatoje Gligorijević. Čovek koji ni mrava ne bi zgazio, koji je svoj život posvetio lečenju dece, toga dana krenuo je na posao, ne sluteći da se sa njega neće vratiti.

Svaka čast kraljici Simonidi, Milošu Obiliću i Jug Bogdanu, ali ne bih bio ministar zdravlja ako mi ne bi bar jedna zdravstvena ustanova na Kosovu nosila ime doktora Gligorijevića. Ako bi ko pitao, odgovorio bih da je to ime junaka ravnog Obiliću, koji je naivno verovao da nema krivice, te samim tim ni neprijatelja, ne razumejući da je na Kosovu to što je neko Srbin, već teška krivica. Na žalost nedopustivo brzo, njegova žrtva je zaboravljena. Šiptari pozorištima daju imena svojih polupismenih terorista, koji veze sa glumištem nisu imali(osim ako se u staž ne uračuna glumatanje pred CNN kamerama), a mi: najbolje, najhrabrije, naplemenitije predajemo zaboravu.

Hladno februarsko praskozorje na punktu Merdare. Pet autobusa Niš Ekpresa prepuna krvoločnih srpskih terorista, maskiranih u žene, decu, starce, bebe, bolesne... čeka na detaljan pregled . Kad kažemo detaljan, onda zaista detaljan. Kraljevski detaljan kako i priliči britanskoj kraljevskoj vojsci. Pregled vrše specijalne jedinice nepalske brigade, vojnici pljosnatih noseva, dragulji na kraljevskom šlemu, širom sveta poznate Gurke. Putnici prepričavaju legende o engleskim žutim specijalcima, između ostalog i da im se još kao deci odstranjuje nosna hrskavica, kako ne bi u tučama svaki čas krvarili kao neke seka-perse. Muva se po prtljažnicima autobusa i ljupki koker-španijel. Kažu da je specijalno izdresiran da otkrije oružje i eksplozivna sredstva, koja prisutni teroristi obavezno švercuju u bunkerima autobusa (naročito niških). Poznato je da se svaki niški avlijaner zove DŽeki (s tim što se DŽ južnjački izgovara kao niz suglasnika - dzžđ). Vozači kroz šalu elaboriraju kako to engleski DŽeki njuhom razlikuje nauljeni „kalašnjikov“ od masnog autobuskog kardana. Napokon, nakon dva sata pretresa, kada su se potpuno uverili da državi koju grade u srcu Srbije ne preti opasnost, kraljevska vojska potpisuje ausavjs. Konvoju se priključuje švedski bataljon, koji bornim kolima i mitreljezima pruža zaštitu. Nakon samo tri minuta, dolinom Laba prolama se gromovita eksplozija. U raznetom autobusu, gasi se život 12 putnika. Teroristički akt iz udžbenika. Akt kome se zna i nalogodavac, i politički motiv, i izvršilac, i žrtva, i cilj. Sve se zna, samo se ništa ne preduzima. Niko ne odgovara.

Ne bih bio predsednik vlade, ako mi u kabinetu, među „lujevima“ i barokom, ne bi na počasnom mestu stajala fotografija raznetog autobusa.Pa kad bi me neko pitao, odgovorio bih da je to slika koja simbolizuje odnos civilizovane Evrope prema mojoj zemlji, i da će tu stajati dok se taj odnos ne promeni. Čisto da me podseća, da se ne zaboravim i zanesem, pa da prijatelja svog neprijatelja, smatram prijateljem. No, džaba priča, ako obeležavanju desetogodišnjice ovog strašnog zločina, ovog februara nije prisustvovao niko (velika „0“), iz srpskog političkog establišmenta. Oni su ozbiljni političari, i ne dolikuje im da gube dan po nekim tamo parastosima.

Vreli avgustovski dan u pitomoj Metohiji. Lepo metohijsko selo Goraždevac. Kroz selo protiče reka Bistrica. Stanovnici sela se mogu kretati u krugu prečnika 1,5 kilometar, koliko seže aktivnost italijanskog garnizona. Sve van toga je opasno po život. Tako su Goraždevčani mislili. Deca k`o deca; žele igru, smeh druženje. Biciklima odlaze na Bistricu na kupanje. Odjednom, dečji smeh, graju i igru, prekida rafal. Za dvoje dece kupanje u Bistrici se kobno završava. Klasičan teror, kome se znaju i nalogodavci, i politički cilj, i sredstvo i počinilac (ko god poznaje mentalitet tamošnjeg šiptarskog stanovništva zna da je suprotno nemoguće), ali to još uvek nije dovoljno da se donese politička odluka i da se Srbi zaštite.

Ne bih bio predsednik vlade, ako mi u kabinetu, među „lujevima“ i barokom, ne bi na počasnom mestu stajala fotografija raznetog autobusa.Pa kad bi me neko pitao, odgovorio bih da je to slika koja simbolizuje odnos civilizovane Evrope prema mojoj zemlji, i da će tu stajati dok se taj odnos ne promeni. Čisto da me podseća, da se ne zaboravim i zanesem, pa da prijatelja svog neprijatelja, smatram prijateljem.

Ne bih bio predednik države, ako u kabinetu na počasnom mestu ne bih imao slike pokojnih : Panta Dakića i Ivana Jovovića, pa ako bi me neko pitao, odgovorio bih da su to moja braća, koja su nevino stradala, samo zato što su bili Srbi, a to u 21. veku u Metohiji nije predviđeno standardima civilizovane Evrope.

Treba li politizovati politiku?

Zašto se uopšte podsećamo ovih tragičnih događaja i tragičnih sudbina. Zato što smo mi kao narod, skloni da svoje žrtve prepustimo zaboravu, pa nam se tragedije ponavljaju.

Prve dane ove godine obeležio je izveštaj Dika Martija, i politička odluka SE da se njegovi navodi ispitaju. Naravno radi se o masakriranju otetih Srba i prodaji njihovih organa. Ukratko, radi se o slučaju „Žuta kuća“.

Voleo bih da grešim, ali utisak je da je u odnosu na monstruoznost ovog zločina, naša reakcija prilično bleda. Štaviše, u javnosti se širi teza da ovaj slučaj ne treba politizovati . U stvari takav je politički stav. Ne kaže se zašto, ali se tako saopštava. Mi koji smo formirani po Brozovoj matrici (a izgleda da nas je većina takvih) znamo da saopštenja ne treba proveravati ili ne daj Bože nešto sumnjati , nego samo prihvatati. A da li je taktika „ne talasaj“ baš najbolja? Otkud nam pravo da se prema jednoj političkoj odluci SE ponašamo nepolitički?

Igranje na kartu objektivnosti EULEKSA ili haških istražitelja, pa da im se „talasanjem“ ne oteža posao, je prilično neopravdano. Ne vidim šta se to kod njih, a pogotovu kod SAD kao glavnog aktera, bitno promenilo na bolje, pa da oslanjanje na njihovu objektivnost bude mudar potez. Ako probamo da se prisetimo, videćemo da je svaka šiptarska pobuna : 1946, 1968, 1981, 1989, i nadalje, praćena sa naše strane ublažavajućim, sumnjivo mudrim konstatacijama, poput: „pa nisu oni svi loši...“, ili „ima i među njima ljudi...“, ili „ne treba osuđivati čitav narod zbog šačice“... i tako dalje, i tako dalje. Ma kako pacifistički, ili viteški zvučale, ovakve teze su suštinski nagrađivale počinioce, te su za rezultat samo imale štetu po našu državu. A rezultat se broji.

Nije doktor Gligorijević izrešetan u svojoj ordinaciji ni zbog čega drugog osim zbog toga što je bio Srbin. Nije autobus u Livadicama dignut u vazduh ni zbog čega drugog nego da se Srbima i Srbiji pošalje jasna poruka. Šta tek reći o deci iz Goraždevca?

Ne želim biti nepristojan, a da bi se opisala monstruoznost parole da se slučaj „Žuta kuća“ ne treba politizovati, možda bi i trebalo. Najblaže rečeno to je štetan pristup. Ovaj slučaj se mora gromoglasno politizovati, ma koliko se nekome činilo da će to štetiti pregovorima kosovskih Šiptara sa državom, a koje državni zvaničnici egzaltirano iščekuju, samo ne znamo zašto. Čak i uz gromoglasno politizovanje ne možemo biti sigurni da se rezultati istrage neće kovertirati u nekoj tajnoj arhivi (da se zločinci ne bi kojim slučajem uvredili) a uz naš mlaki odnos, skoro sa sigurnošću možemo reći da će tako i biti. Krupne su ribe u igri, a uz njih i najmanje jedna država (Albanija).

Bez politizacije ovog slučaja, on će se svesti na običan kriminalni čin, kakvih verovatno ima još u svetu, a on to nije. On je krajnje politički slučaj (doduše ekstremno surov), sa jasnim političkim ciljem, sa akterima iz političkog establišmenta i deo je političke turbulencije devedesetih.

Nije doktor Gligorijević izrešetan u svojoj ordinaciji ni zbog čega drugog osim zbog toga što je bio Srbin. Nije autobus u Livadicama dignut u vazduh ni zbog čega drugog nego da se Srbima i Srbiji pošalje jasna poruka. Šta tek reći o deci iz Goraždevca? Nisu organi Srba vađeni i prodavni zato što su kvalitetniji od meksikanskih na primer, pa imaju veću cenu na svetskom tržištu, nego zato što su Srbi bivali kidnapovani u jednoj organizovnoj političko-terorističkoj kampanji, a ovi koji bi sad to trebalo da objektivno istraže, su i tada to isto mogli. Bilo bi manje žrtava, a i potrebe za politizacijom. Oni to tada nisu uradili, a ko nam garantuje da će sada?

I konačno, što se jednostavno ne ugledamo na civilizovani svet? Taj svet je montirani slučaj „Račak“ politizovao do te mere da je sve što leti poslao da leti iznad naših glava, i da seje smrt. Evropska Unija nas decenijama mrcvari i ucenjuje, a i nadalje će, samo zato jer politizuje slučaj „Mladić“, a koji je bitno manje politički nego što je „Žuta kuća“. Naša dojučerašnja braća politizuju sve što se može, od Purde do Srebrenice. Kako to da se samo mi ponašamo drugačije? Odgovor na ovo pitanje ne znam, a moralo bi ga biti.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner