Поглавље тријеспет - па опет

Не знам ниједног свог вршњака који Забавник није читао од последње стране и Микија Мауса, па онда прелазио на трећу и Пају Патка, па тек онда куд који... Слично је било и са дневном штампом; прво смо читали у каквој су форми Џаја и Моца, па тек онда шта је рекао друг Тито.

Ових дана сведочимо да ће тај стил читања прећи и на наредне генерације и постати стил наших евроатлантских интеграција, односно протагониста нашег „европског пута“.

Управо се налазимо у еуфорији прослављања још једног великог успеха. Након успеха као што су: Мерцедес, Мубадала, ФАП, Боинг, канал Солун-Београд-Сиријус, Weißenstadt am Wasser…, отворили смо и поглавље. И то не било које поглавље, прво, друго.. пето, него баш 35. Ма шта отворили, прославили његово отварање. Отворили смо га као што се отвара „шампањац“, уз певање и пуцање пампура. А шта је то поглавље 35?

У нашој јавности европоромотери које плаћамо из буџета разбацују се бројевима поглавља која треба да отворимо унапред сигурни да немамо појма шта које поглавље садржи: 24, 31, 12, 35, само фали да неко повиче: - ТОМБОЛА, па да уђемо у ЕУ. Шта означавају  бројеви европске томболе?

Јануара 2014. делегација ЕУ у Србији објавила је публикацију “35 Steps towards the European Union”.  У брошури за коју је уводну реч написао наш пријатељ, ма шта пријатељ – рођак  малтене (брат од тетке), Мајкл Девенпорт, шеф Делегације ЕУ у Београду,  наводи се кроз које теме у преговорима о приступању ЕУ Србија треба да прође, односно које испите да положи, да би ушла у обећани рај.

И погађамо, тих поглавља како гласи и име брошуре,  има тачно 35.  И не крећемо ми од, како би неко могао да претпостави првог поглавља, које се односи на слободан проток роба, ни од петнаестог, које се тиче енергије, већ онако „микимаусовски“ од поглавља 35. А поглавље 35. се зове, веровали или не (а то је и рубрика на другој страни Забавника), Other issues, или што би се народски рекло од тачке – Разно!?

Тачка „Разно“, је код нас уобичајена на састанцима кад се нешто заборави, кад се предложи тема мањег значаја (полутке преко синдиката и сл.) и углавном се о њој и не расправља. Ова наша европска тачка „разно“ није нимало безначајна. Штавише, она је кључна. Она је „разно“ само зато што садржи захтеве који се нису постављали другим земљама чланицама.

Европска тачка „разно“ односи се на легализацију самопрокламоване независности Косова. Другим речима, од Србије се тражи да буде саучесник сопственог убиства. Наравно увијено је то у обланду „нормализације односа Србије и Косова (звездица шта то беше, па 1244?), али суштина је та.

Додуше, наши званичници се убише да нам објасне како не треба да верујемо сопственим очима и разуму, већ њима, јер ће они, како то иначе Срби раде у вицевима, да надмудре Американце, Енглезе и Французе, па ако треба и осталих 25 ЕУ нација. 

Срећом, у помоћ нашем здравом разуму притекао је један наш одлазећи пријатељ, ма шта пријатељ, малтене кум, Мајкл Кирби, који нам је јасно поручио да је циљ САД чланство Косова у УН. А како то, молићу фино, Косово може да буде члан УН? Као ловачко друштво? Као удружење грађана? Не, може само као држава, а Србија ако жели да постане члан ЕУ, мора то да дозволи. И то је костур, а све оне фразе којима се промовишу илузије, примерене су илузионистима у циркусу, али не и озбиљним полтичарима.

Поједини наши политичари и њихови аналитичари покушавају да нас анестезирају изјавама како неће бити никавих „додатних услова“. А шта би то требало додатно да урадимо а што већ нисмо, или што већ радимо како бисмо подупрли косовску независност? Да донирамо по бубрег? Хоће ли САД и водеће ЕУ државе повући своја признања Косова? Тешко!

Штавише, поглавље 35 је и неповољније него што се то сада чини. Оно се завршава дефинисањем једног врло оштрог, грубог и крутог критеријума. Наиме, завршава се следећим механизмом: „Ако процес нормализације односа са Косовом значајно заостаје за преговорима уопште, због пропуста Србије да делује добронамерно у примени договора постигнутих између Србије и Косова, Комисија ће на сопствену иницијативу, или на захтев треће земље чланице, предлагати отварања или затварања других поглавља“....  Дакле оно донирање бубрега из претходног пасуса не мора да буде фигуративно.

Довољно је да  Хрватска на пример, као земља чланица, и прилично окрутна према нама, поготову „кад јој се може“, уложи некакав приговор, па да се наше мрцварење продужује унедоглед. Или да се Косово(*) обрати Хрватској да нас мало чачка, па да се наше путовање ка европском рају прекине и да крене наново, уз још теже услове.

Када смо већ код Хрватске, а да не заборавимо и неке друге суседе (Мађаре, Бугаре....), кад прогутамо ову жабу оличену у поглављу 35, тек нас чекају поглавља 22 и 31, где ће се разматрати регионална и спољна политика. Хоће ли наши суседи пропустити шансу да се „очешу“? Неће. Напротив, тражиће шта им се прохте, јер незадовољство једне државе чланице аутоматски суспендује европски пут Србије.

На овом месту не желимо да се бавимо и пратећим операцијама на унутрашњеполитичком плану, а које би пратиле наш европски пут, као што је то промена Устава, на пример, а за шта  у парламенту постоји апсолутна већина (250:0). Сумњам да је такве већине било и приликом доношења Кардељевог Устава 1974. године. Не желимо да се бавимо ни забрињавајућом неспособношћу уставобранитељских снага (странака, покрета, појединаца), које не могу да се уједине ни око простог питања, треба ли Србија као држава да постоји, или је довољно да буде географски појам у ЕУ, и то територијано недефинисан?! Тиме нека се баве они сами. Наше је да их позовемо да се уразуме.

И ето тако крећемо се сигурно ка Европи. Додуше, отпозади, што би се рекло у народу „гузичке“, али се крећемо. Као што смо некад читали Забавник. Па пошто улазимо у нову, 2016. годину, могли бисмо је назвати и годином Микија Мауса, као што ће је Кинези назвати годином мајмуна. А и Кинези нам се нешто најављују ових дана. Можда сте нешто повезали, али ја ништа нисам рекао, осим:

Много среће у 2016! А биће нам потребно.