Вучитрн – град који памти Млечане и Кнеза Лазара

На северном ободу Косова Поља, 13 километра јужно од Косовске Митровице, уз десну обалу Ситнице, сместио се Вучитрн – најстарије урбано насеље на Косову и један од најстаријих градова на просторима старе Србије.

У самом средишту данашњег Вучитрна налазе се релативно добро очувани остаци Војновића куле из XIV века, која као аутентичан сведок подсећа на некадашњи утврђени град на реци Ситници. Био је то један од највећих и најважнијих градова Вука Бранковића, господара Дренице и Косова, у коме је он подуже времена столовао.

Најранија историја о постанку овог старог српског града није у потпуности расветљена. Неки археолошки налази упућују на закључак да се на месту данашњег Вучитрна налазио римски град Vicianum. Мишљења о томе нису у потпуности усаглашена, па ће тек накнадна детаљнија истраживања омогућити прави одговор.

Оно што је неспорно јесте да су већ у времену Стефана Немање, од XII века па надаље, ови простори били у саставу српске државе. Само име утврђеног града ,,Влчитрн", како се најпре звао, јавља се нешто касније.

У једном од сачуваних докумената из раног турског периода (реч је о писму Сабадун паше Дубровчанима) Вучитрн се помиње као ,,Вучје Трње".

Поред владарске породице Бранковић, овде су живели и познати властелини Војновићи, који су изградили тврђаву и мост на Ситници, капиталне културно-историјске објекте који и данас постоје.

Посебну пажњу заслужује стари камени мост Војновића из XIV века. Саграђен је на реци Ситници.

Обликом и димензијама и данас представља градитељски подухват: састављен је од девет лукова, а укупна дужина му је 135 метара.

Овај мост је, иначе, један од најстаријих и највећих објеката те врсте на Балкану и увршћен је међу најзначајније српске средњовековне споменике на Косову и Метохији.

Из старих докумената и записа видљиво је да је Вучитрн већ крајем XIV и почетком XV века био живо и економски напредно место. Занатлије, трговци и предузетници одржавали су интензивне пословне везе са дубровачким и млетачким трговцима, којима је Вучитрн био незаобилазна станица на путевима ка Солуну, Софији и Цариграду.

Урбаном развоју и економском снажењу ове старе косовске вароши доприносило је највише то што је смештен у самом средишту богате рударске области. У непосредној близини, само десетак километара северније, налазе се познати средњовековни рудници Трепча и Стари Трг, у којима су се у то време копале руде из којих је прерадом добијано злато, сребро и олово.

Економској моћи и богатству старог града Вучитрна, као и читаве области којом је после смрти цара Уроша 1355. године управљао Вук Бранковић, а потом његов син Ђурађ, много су допринели и рударски центри Ново Брдо и Јањево (југоисточно од Вучитрна).

Вучитрн снажно подсећа и на историјску Косовску битку 1389. године, која се одвијала недалеко одавде – на делу Косова поља између Лаба и Ситнице.

Дан уочи битке, војска кнеза Лазара највећим делом улогорила се управо на просторима око Вучитрна. Током поподнева и вечери у оближњем селу Самодрежи, у скромној цркви која је подигнута неколико деценија раније, организовано је колективно причешће војске. А онда, рано изјутра, војска кнеза Лазара кренула је ка Газиместану, где се сударила са војском турског султана Мурата.

Исход овог трагичног обрачуна је познат.

Убрзо потом Турци снажно продиру на Балкан. Намера им је да овладају овим просторима и подјарме народ који би да очува своју самосталност и имовину. У јужним српским крајевима народ пружа жилав отпор, нарочито у добро утврђеним градовима какви су Вучитрн и Ново Брдо.

Пуних пет деценија Срби су успешно одолевали турским нападима. Тек 1439. године они су први пут (али само накратко) успели да освоје та два града. Коначни пад Вучитрна, Новог Брда и осталих делова Косова десио се 1445. године.

Своју величину и несумњиви геополитички, стратешки и економски значај Вучитрн је потврдио и у време турске управе. Током целог XVI и XVII века, а повремено и до краја XVIII, Вучитрн је фигурирао као центар и управно седиште Санџака.

У прво време турске управе (од XV до XVII века) територија Косова и Метохије била је подељена на три санџака: вучитрнски, призренски и дукађински. С обзиром на територије и градове који су му припадали (захватао је готово читаву косовску котлину, од Вучитрна на северу до Качаника на југу), Вучитрнски сан џак је имао и у управно-политичком и у економском смислу много већи значај него остала два. Тек у XVIII веку уз назив Вучитрнски помиње се и Приштински санџак.

Према попису из 1487. године, Вучитрнски санџак имао је у свом саставу осам нахија (Приштину, Ново Брдо, Лаб, Клопотник, Вучитрн...).

Тада је овај град имао 47 муслиманских и 74 хришћанске куће, а приходи су износили 26 хиљада и 204 акче.

Турски путописац Евлија Челебија боравио је на Косову 1661. године и у својим записима дао занимљиве податке о Вучитрну. За овај град каже да је центар Санџака и да је са својим кадилуцима Приштиниоом и Новим Брдом у саставу Румелијског беглербеглука. Вучитрн описује као познати град богаташа и бегова, с много ханова и одаја за дочек пријатеља и гостију. По њему, Вучитрн је у то време имао две хиљаде кућа, а у ближој околини велике винограде и воћњаке. Каже да је у самом центру постојала стара џамија, која је подигнута новчаним прилозима султана Мурата Другог. Касније је порушена и од њеног материјала је саграђена Чаршијска џамија. Уз ову, постојале су још две џамије. Такође и медреса, неколико текија, мектеба и ханова. Од краја XVII века економски, па самим тим и управно-политички значај Вучитрна постепено опада. Његове административне и политичке функцје преузима Приштина, која је економски ојачала и урбано се непрестано ширила.

Приштина је то могла захваљујући свом богатом залеђу – новобрдским и јањевским рудницима, процвату заната и трговине.

Доласком Турака у ове крајеве почела је да се мења и етничка структура становништва. Већ у XV веку, убрзо после освајачког похода Турака на српске градове на Косову и Метохији, у Вучитрн стиже велики број турских војника и чиновника.

Исто то се догађа и у свим другим градским насељима. Сурова власт освајача и принудне сеобе неизбежно су водили у међусобне сукобе. Тај неповољан процес по домицилно становништво текао је деценијама.

До значајније измене етничког састава становништва дошло је током аустријско-турских ратова 1683–1699. и 1736–1739. године, када је српско становништво било принуђено да се масовно исељава са ових простора и настањује просторе у Топлици, као и северне пределе – у Посавини и Подунављу.

Због погрешне политике и озбиљнијег поремећаја међунационалних односа на Косову и Метохији, управо последњих деценија одвија се драматичан и катастрофичан процес масовних сеоба (исељавања и физичког изгона) српског становништва.

То је жалосна чињеница која има за последицу да у старом српском граду Вучитрну, као и многим другим косовскометохијским градовима, практично више и нема Срба.