Веселин Маслеша и трагична ноћ на Сутјесци

Било је љето, средина јуна 1943. године. На превојима Пиве, Таре и Зеленгоре,над кањоном Сутјеске, текла је Пета непријатељска офанзива. Њемачки авиони и њихове специјалне јединице алпиниста дању и ноћу засипали су митраљеским рафалима и топовским гранатама партизанске ровове. Вођена је жестока битка за живот или смрт. Данима форсирано, готово без предаха. И са слабим шансама за партизане да се извуку из пакленог обруча.

Трачак наде за спас наших слабо наоружаних и изгладњелих бораца јавио се једне од тих ужарених вечери када је пала одлука да се током ноћи, под заштитом мрака, прегази Сутјеска и крене ка црногорским планинама.  Међутим, послије вишедневних обилних киша нагло набујала и подивљала Сутјеска, без скела и мостова, постала је практично непролазна.

Шта да се чини? Кренути у ризичан поход или остати у ватреном баражу и неизвјесности?

За командно особље, па самим тим и за Веселина Маслешу, који је тада био шеф Полит-одјела Четврте црногорске бригаде, таквих дилема није било. Малодушност, страх, недоумице сасијецани су у коријену.

Одступања, дакле, нема. Сутјеска се мора прећи.

У допуни одлуке борцима је наложено да се при преласку ове брзе и нагло надошле ријеке ухвате за руке и међусобно чврсто повежу, чиме би се помогло непливачима, а и осталима, да избјегну могуће утапање.

Током ноћи, под заштитом мрака, партизани су заиста прегазили подивљалу Сутјеску. Овај ноћни маневар показао се као спасоносна формула и сви су били више него задовољни, јер су се убрзо нашли на безбиједној територији.

Радост бораца и њихових старјешина, међутим, помућена је неким непријатним сазнањима и чињеницама. Нова постројавања, пребројавања и провјере показали су, нажалост, да има и несталих. Међу онима који су те мркле ноћи кренули ка другој обали Сутјеске, али се наредног јутра нису нашли у својим јединицама, био је и Веселин Маслеша. Ту је Весин животни пут, зачет у Бањој Луци априла 1906. године, дефинитивно окончан.

Ријетки су они који су у тако мало година живота – непуних 37 – постигли тако много као Маслеша. Већ као ученик бањалучке Гимназије исказивао се оштрим умом и напредним идејама, да би током студија права у Загребу, потом економије у Франкфурту и социологије у Паризу почео интензивно да понире у постојеће друштвено-економске и политичке токове. Најприје као аналитичар – истраживач, а потом као врсни тумач, критичар и теоретичар. Уз све то он и непосредно политички дјелује, па након повратка у земљу, у Београд, током 1931. и наредних година стално је био под присмотром полиције и често хапшен.

Као млад и свестрано образован, даровит и на перу и у усменој реторици, смион и полетан, а списатељски веома ангажован, Маслеша је био радо прихватан у интелектуалним круговима тадашњег Београда, а посебно у круговима напредне српске омладине, надахнуте социјалистичким идејама Светозара Марковића, која га је често позивала на своје трибине. 

Тридесетих година Маслеша се исказује као врстан аналитичар – истраживач и публициста, објављујући бројне критике, огледе и студије у НИН-у, „Нашој стварности“ и оним часописима око којих се окупљала патриотски надахнута интелигенција. У међувремену, припремао је за штампу своја два капитална дјела – „Млада Босна“ и „Светозар Марковић“, која представљају социолошко-историјске студије.

О Маслешиним погледима и схватањима можда најбоље говори један његов есеј из 1937. године, објављен у књизи „Данашњица и Млада Босна“. У том есеју под насловом „Пријатељ народа“ – „О улози и значају Владимира Гаћиновића“ Маслеша каже:

- Сваки прави, убеђени револуционар је пријатељ народа. Свака његова делатност, цела његова мисао, сваки његов покрет само је израз тога пријатељства, тога осећања љубави за људе, за човечанство, за народ. За сељаке, за раднике. Сваки револуционар је човек љубави, и само му она даје ону беспримерну храброст,подстрек за херојство,основу за мржњу. И да Влада Гаћиновић, после Васе Пелагића други велики лик револуционара Босне и Херцеговине, није страсно волео босанског кмета, да није с истом страсношћу осећао и за босанског радника, заробљеног у рудницима и шумама, и за осиромашеног интелигента, он не би имао снаге за мржњу, он не би могао да еманира ону огромну енергију коју је требало развити у борби против Аустрије, против монархије Хабсбурговаца…

Свуда гдје се појављивао Веселин Маслеша је представљан као врсни познавалац економске науке и историјског материјализма, које примјењује у својим анализама, па је низ његових радова и студија из те области остао непревазиђен.

 Капитулација Југославије и почетак новог рата затиче Маслешу у Црној Гори, гдје активно ради на организовању општенародног устанка. Касније, у новооснованим јединицама организује циклус предавања и курсева. У новембру 1942. године он је делегат на Првом засиједању АВНОЈ-а, на коме подноси реферат: „Народноослободилачка борба и стварање Антифашистичког вијећа“. На том засиједању делегати га бирају за члана Извршног одбора АВНОЈ-а.

Послије трагичног случаја на Сутјесци Веселин Маслеша је проглашен народним херојем

Овај угледни Бањалучанин посједовао је широку културу и образовање, испољавајући посебно интересовање за литературу и науку, особито за економију и историју. Остаће упамћен као човјек и интелектуалац који је својим дјелима наткрилио вријеме у коме је живио.