четвртак, 28. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > Зашто се од Србије тражи да призна Косово - упоредни примери Кипра и Бангладеша
Косово и Метохија

Зашто се од Србије тражи да призна Косово - упоредни примери Кипра и Бангладеша

PDF Штампа Ел. пошта
Дејан Мировић   
понедељак, 23. март 2015.

Након потписивања противуставног Бриселског споразума, размене официра за везу, доласка министара из Приштине у Београд, неукусног сликања са Тачијем, пријема у МОК, условљавања преговара са ЕУ de jure признањем Приштине, и потписивања "договора" о правосуђу у фебруару, у марту 2015. такозвано Косово је примљено у ФИБА. Из претходног је јасно да је западним државама веома стало до формалног признања Косова од стране Београда и да је то приоритет у политици према Србији.

Ипак, зашто западне државе тако упорно инсистирају на признању од стране Београда ако се зна да је већ преко 100 чланица УН признало Косово и да је на територији те јужне српске покрајине од 1999. стационирино неколико хиљада западних војника? Такође, зашто западне државе из недеље у недељу тако грозничаво притискају Србију, иако се званични Београд потписивањем Бриселског споразума фактички одрекао Резолуције СБ УН 1244, а у домаћем јавном информативном дискурсу ради све да би се заборавило питање КиМ.

Упоредни примери две насилне сецесије (Бангладеша и Северног Кипра) дају одговоре на та питања, али и показују да ''још није готово'', како то тврди С. Антонић.

Кипар

Двадесетог јуна 1974. Турска је искрцала своје војне снаге на Кипар. Турци су убрзо освојили читав северни део острва. Два месеца касније, Турска крши успостављено примирје и осваја још већи део острва, укључујући и луке где је грчко становништво било у већини. [1] Турске снаге протерују око 200.000 Грка са северног дела острва. Кипар је фактички подељен на два дела, између којих су постављене мировне трупе УН. Данас од укупне површине острва на турски део отпада 3.335 km2 (или око 36%), што је 2 пута више од турског удела у становништву.

Међутим, централне власти у Никозији никада нису признале насилну сецесију северног дела острва. Напротив, одбијале су чак и планове о поновном уједињењу који не би предвиђали повратак избеглица и одлазак турских војника (пред улазак у ЕУ 2004. Никозија је одбацила амерички план о уједињењу острва). [2] Зато насилна сецесија северног дела острва никада није призната од стране УН. Такозвану Турску Републику Северни Кипар (око 300.000 становника, од тога је велики број досељен из Турске) данас не признаје ниједна држава осим Турске и Пакистана.[3] Међутим, када се Србија позива на пример Кипра, из ЕУ редовно одговарају да је то sui generis.

Бангладеш

Неколико година пре догађаја на Кипру, 1971, избија побуна у Источном Пакистану против централних власти изазвана бруталним акцијама пакистанске војске (такозваним бангладешким геноцидом из марта 1971) и непризнавањем резултата избора на којима је победила Авами лига. (Кисинџер иронично наводи у мемоарима да је Исламбад тада покушао да са мање од 40.000 војника успостави војну власт над 75 милиона становника.) [4]

Након што је пакистанска војска протерала око 8 милиона људи у Индију, Њу Делхи (подржан од стране СССР) улази у рат у новембру 1971. Након две недеље борби Индија и сецесионисти из Бангладеша побеђују пакистанску војску.

Бангладеш уз дипломатску помоћ Индије и СССР признаје око 100 држава. Са друге стране, Пакистан уз помоћ Кине и Саудијске Арабије покушава да спречи чланство Бангладеша у УН. Међутим, САД у том периоду напуштају свог савезника Пакистан и признају Бангладеш (Кисинџер то објашњава чињеницом да је ''Индија много већа, има четири или пет пута више становника'') иако су те две државе имале споразум о помоћи из 1959. [Kissinger 1981: 64]. [5]

Пакистан 1974. у фебруару de jure признаје Бангладеш.[6] Заузврат, Бангладеш преузима половину пакистанског спољног дуга, а Индија ослобађа око 90.000 пакистанских војника из заробљеништва и повлачи се са око 13.000 квадратних километара територије коју је заузела у Западном Пакистану. [7]

Такви уступци Пакистана ''отварају врата'' за чланство Бангладеша у УН. СБ УН Резолуцијом 351 у јуну 1974. препоручује ГС УН да прими Бангладеш у чланство [8]. ГС УН прихвата ту препоруку и 17. септембра 1974. Бангладеш постаје чланица УН.

На овај пример успешне сецесије се позивају западни правници. На пример, познати професор међународног права са Кембриџа (изабран за сталног судију МСП у новембру 2014. године) Џејмс Крофорд [према Ракић 2009: 95]. износи: ''Ако међународно право не даје никакво право на једнострану сецесију изван колонијалног контекста – онда је једини начин на који нека целина може једнострано да се отцепи примена традиционалног средства који се састоји у победи у рату за независност - као што је Бангладеш учинио 1970-71. уз помоћ Индије..."[9]

На основу овакве проблематичне аналогије Крофорд је заступао и став да је Декларација о независности Косова у складу са међународним правом. Такав став је износио у периоду 2008-2010. као представник Велике Британије пред Међународним судом правде.[10]

Пакистански приступ

Када се претходни ставови имају у виду, постаје јасно зашто западне државе тако упорно траже од Београда да и формално призна такозвано Косово. Потписивање бриселског споразума од стране Београда није довољно да би се заокружила независност Косова. Упоредни примери сецесије Републике Северни Кипар и Бангладеша то јасно показују. Никозија 40 година од сецесије северног дела острва није признала Северни Кипар. Зато та сецесионистичка творевина није данас чланица УН. Њена независност са аспекта међународног права није заокружена (и далеко је од перфектне) и то је чињеница која се не може оспорити и поред фактичке окупације северног дела острва од стране Турске.

Са друге стране, Пакистан је признао независност Бангладеша и неповратно изгубио половину становништва и државе. Заузврат му је отписана половина тадашњих спољашњих дугова и ослобођено је око 90.000 заробљеника и 13.000 квадратних километара територије које је Индија контролисала у западном делу Пакистана.

Међутим, чак када би и следила пример Пакистана, Србији се не нуди ништа слично. Дугове Косова од неколико милијарди долара према ММФ и Светској банци већ годинама плаћа Србија (Београд је пристао на такав однос). Такође, ако би признала независност Косова, Србија би изгубила око 100.000 својих сународника који живе на тој територији, као и 1.200 квадратних километара територије на северу Косова које фактички не контролише Приштина (nuda potestas или сувернитет коме недостаје простор деловања, види Кнежевић 2006: 173].

У том контексту, јасно је да је начело територијалног интегритета још увек јаче у међународном јавном праву од права на самоопредељење народа. Постмодернистичке теорије попут оне које заступа Крофорд имају за циљ да сакрију ту чињеницу. Уосталом, и сам професор Крофорд признаје да је једина успешна оружана сецесија са аспекта међународног јавног права она коју је извршио Бангладеш. Али он очигледно из политичких разлога, прећуткује да је сецесија није успела зато што су Индија и сецесионисти поразили пакистанску војску. Она је успела тек када је је Пакистан признао Бангладеш.

Са друге стране, кипарски Грци су такође доживели војни пораз 1974. године од стране сецесиониста и Турске. Али они никада нису признали Турску Републику Северни Кипар. Зато та сецесија није успешна.

Због тога се може закључити да су ''кључеви'' независности такозваног Косова још увек у рукама Београда. Зато су и толико упорна настојања са Запада да се и формално призна Косово. Пример Кипра показује и како се треба супротставити тим настојањима у оквиру међународног јавног права (применом начела територијалног интегритета). Међутим, ако српска власт оличена у ''свемоћном премијеру'' у будућности настави са политиком као Пакистан поводом сецесије Бангладеша, Косово ће бити неповратно изгубљено.


[1] Кисинџер покушава да објасни инвазију као "случајност" иако каже да га је турски премијер претходно обавестио о њој [Kissinger 2000: 227]. После окупације Севереног Кипра у Грчкој и на Кипру долази до великог антиамеричког огорчења. Војна хунта је оборена са власти у Грчкој, а на острву избијају демонстрације. Британски историчар Ричард Клог пише: "На самом Кипру, трауматично искуство турске најезде, бекство скоро 200. 000 грчких избеглица на југ острва и општи утисак да су САД током кризе "нагињале" на турску страну, изазвали су жестоке демонстрације у којима је убијен амерички амбасадор. У Грчкој, Караманлис је брзо реаговао на талас противамеричког расположења, покренут колико одсуством воље узастопних америчких администрација да се учини нешто како би се обуздала Турска и њиховим благонаклоним ставом према војном режиму, доводећи у питање будућност америчких база и претећи повлачењем Грчке из војног крила НАТО" Искуство диктатуре и кипарске несреће нарушило је поверење у антикомунистичке, проамеричке и пронатовске крилатице 50-их и 60-их година" [Clogg 2000: 174].

[2] Пред улазак грчког дела острва у ЕУ (мај 2004. године), САД и Велика Британија поново заузимају протурску позицију. Вашингтон и Лондон покушавају да кроз УН, наметну план о поновном "уједињењу" острва. План је био толико наклоњен турској страни, да је било извесно да ће га Грци одбацити и пре расписивања референдума (наравно, Турци су прихватили план и за њега је гласало 65% турских гласача, а Грци су га одбацили са 76% гласова против). Тенетов колега из америчке администрације Ричард Бауер је тада у ултимативном тону поручио Грцима да бољег плана неће бити, и да треба то што пре да схвате. За кипарске Турке Бауер је имао поруку сасвим другачије садржине. У име Стејт Департмента им је обећао да ће САД наставити да помажу и "подржавају" северни део острва. Бауер је толико био агресиван у заступању протурских ставова да је пре референдума 4 пута подржао захтеве муслиманског дела острва.

Грци су задњу верзију плана од 9. 900 страница добили само дан пред одржавање референдума (Овакав начин презентирања предлога подсећа на преговоре у Рамбујеу 1999. године). "Уједињење" Кипра по америчком сценарију је требало да легализује присуство турских трупа (око 40. 000 војника) и 120. 000 досељеника из Турске. Да су кипарски Грци прихватили овај амерички план, поставило би се и питање континуитета кипарске државе.

[3] Турска Република Северни Кипар има статус посматрача у Организацији исламске сарадње. О кризи на Кипру више је писао Кисинџер у делу ''Године Обнове''.

[4] Један од разлога је и настојање да се потисне Авами лига и да се ухапси њен лидера шеика Рахмана. Основни циљ лиге је била децентрализација, јер су они, исто као и Муслиманска лига у Пакистану, муслиманска организација.

[5] За време рата САД шаљу носаче авиона у Бенагалски залив јер као што Кисинџер наводи у питању није био Бангладеш већ опстанак Западног Пакистана и Кине ако се Москва умеша у рат на страни Индије (којој је Пекинг претио). СССР одговора слањем нуклеарних подморница која су имале задатак да униште амеручку флоту. Ипак, тензије се смирују. Кисинџер сматра да је између Бенгала и Пакистана била само једна веза, ислам [Kissinger 1981: 58-135].

[6] Исламбад неколико година касније поклања и авионе Даки покушавајући да смањи индијски утицај.

[7] Србија отплаћује косовски дуг ММФ и Светској банци од 2002. до 2008. године у износу од око 300 милиона долара, а затим само у 2008. око 90 милиона долара.

[8] Без гласања је усвојена Резолуција. Иначе за врeме сукоба, САД су искористiле Резолуцију Уједињени за мир да у ГС гласају против Индије и СССР. Резултат је био 100 према 11.

[9] Крофордов извештај о унилеталарној сецесији упућен Влади Канаде поводом случаја Квебека 1997. године. Више о овој теми се може наћи и у његовом тексту из 1998. године State Practice and International Law in Relation to Secession British Yearbook of International Law.

[10] Према РТС од 10 децембра 2009 године: ''Други британски заступник, Џејмс Крофорд, упозорио је да је "обмањујући" приступ Србије, која би, по његовим речима, желела да суд оцени легалност декларације, занемарујући догађаје који су до ње довели. Међународно право не фаворизује, али ни не забрањује право народа на самоопредељење и сецесију, после унутрашњих сукоба, што је потврдио и "неутралан став" главних органа УН - генералног секретара и Савета безбедности - о декларацији о независности Косова, тврдио је Крофорд. Оцену да је декларација легална, Крофорд је поткрепио и чињеницом да су 63 земље признале независност Косова, подвлачећи да "признања, а не декларација, чине државност".

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер