Početna strana > Debate > Kosovo i Metohija > Zašto se od Srbije traži da prizna Kosovo - uporedni primeri Kipra i Bangladeša
Kosovo i Metohija

Zašto se od Srbije traži da prizna Kosovo - uporedni primeri Kipra i Bangladeša

PDF Štampa El. pošta
Dejan Mirović   
ponedeljak, 23. mart 2015.

Nakon potpisivanja protivustavnog Briselskog sporazuma, razmene oficira za vezu, dolaska ministara iz Prištine u Beograd, neukusnog slikanja sa Tačijem, prijema u MOK, uslovljavanja pregovara sa EU de jure priznanjem Prištine, i potpisivanja "dogovora" o pravosuđu u februaru, u martu 2015. takozvano Kosovo je primljeno u FIBA. Iz prethodnog je jasno da je zapadnim državama veoma stalo do formalnog priznanja Kosova od strane Beograda i da je to prioritet u politici prema Srbiji.

Ipak, zašto zapadne države tako uporno insistiraju na priznanju od strane Beograda ako se zna da je već preko 100 članica UN priznalo Kosovo i da je na teritoriji te južne srpske pokrajine od 1999. stacionirino nekoliko hiljada zapadnih vojnika? Takođe, zašto zapadne države iz nedelje u nedelju tako grozničavo pritiskaju Srbiju, iako se zvanični Beograd potpisivanjem Briselskog sporazuma faktički odrekao Rezolucije SB UN 1244, a u domaćem javnom informativnom diskursu radi sve da bi se zaboravilo pitanje KiM.

Uporedni primeri dve nasilne secesije (Bangladeša i Severnog Kipra) daju odgovore na ta pitanja, ali i pokazuju da ''još nije gotovo'', kako to tvrdi S. Antonić.

Kipar

Dvadesetog juna 1974. Turska je iskrcala svoje vojne snage na Kipar. Turci su ubrzo osvojili čitav severni deo ostrva. Dva meseca kasnije, Turska krši uspostavljeno primirje i osvaja još veći deo ostrva, uključujući i luke gde je grčko stanovništvo bilo u većini. [1] Turske snage proteruju oko 200.000 Grka sa severnog dela ostrva. Kipar je faktički podeljen na dva dela, između kojih su postavljene mirovne trupe UN. Danas od ukupne površine ostrva na turski deo otpada 3.335 km2 (ili oko 36%), što je 2 puta više od turskog udela u stanovništvu.

Međutim, centralne vlasti u Nikoziji nikada nisu priznale nasilnu secesiju severnog dela ostrva. Naprotiv, odbijale su čak i planove o ponovnom ujedinjenju koji ne bi predviđali povratak izbeglica i odlazak turskih vojnika (pred ulazak u EU 2004. Nikozija je odbacila američki plan o ujedinjenju ostrva). [2] Zato nasilna secesija severnog dela ostrva nikada nije priznata od strane UN. Takozvanu Tursku Republiku Severni Kipar (oko 300.000 stanovnika, od toga je veliki broj doseljen iz Turske) danas ne priznaje nijedna država osim Turske i Pakistana.[3] Međutim, kada se Srbija poziva na primer Kipra, iz EU redovno odgovaraju da je to sui generis.

Bangladeš

Nekoliko godina pre događaja na Kipru, 1971, izbija pobuna u Istočnom Pakistanu protiv centralnih vlasti izazvana brutalnim akcijama pakistanske vojske (takozvanim bangladeškim genocidom iz marta 1971) i nepriznavanjem rezultata izbora na kojima je pobedila Avami liga. (Kisindžer ironično navodi u memoarima da je Islambad tada pokušao da sa manje od 40.000 vojnika uspostavi vojnu vlast nad 75 miliona stanovnika.) [4]

Nakon što je pakistanska vojska proterala oko 8 miliona ljudi u Indiju, Nju Delhi (podržan od strane SSSR) ulazi u rat u novembru 1971. Nakon dve nedelje borbi Indija i secesionisti iz Bangladeša pobeđuju pakistansku vojsku.

Bangladeš uz diplomatsku pomoć Indije i SSSR priznaje oko 100 država. Sa druge strane, Pakistan uz pomoć Kine i Saudijske Arabije pokušava da spreči članstvo Bangladeša u UN. Međutim, SAD u tom periodu napuštaju svog saveznika Pakistan i priznaju Bangladeš (Kisindžer to objašnjava činjenicom da je ''Indija mnogo veća, ima četiri ili pet puta više stanovnika'') iako su te dve države imale sporazum o pomoći iz 1959. [Kissinger 1981: 64]. [5]

Pakistan 1974. u februaru de jure priznaje Bangladeš.[6] Zauzvrat, Bangladeš preuzima polovinu pakistanskog spoljnog duga, a Indija oslobađa oko 90.000 pakistanskih vojnika iz zarobljeništva i povlači se sa oko 13.000 kvadratnih kilometara teritorije koju je zauzela u Zapadnom Pakistanu. [7]

Takvi ustupci Pakistana ''otvaraju vrata'' za članstvo Bangladeša u UN. SB UN Rezolucijom 351 u junu 1974. preporučuje GS UN da primi Bangladeš u članstvo [8]. GS UN prihvata tu preporuku i 17. septembra 1974. Bangladeš postaje članica UN.

Na ovaj primer uspešne secesije se pozivaju zapadni pravnici. Na primer, poznati profesor međunarodnog prava sa Kembridža (izabran za stalnog sudiju MSP u novembru 2014. godine) DŽejms Kroford [prema Rakić 2009: 95]. iznosi: ''Ako međunarodno pravo ne daje nikakvo pravo na jednostranu secesiju izvan kolonijalnog konteksta – onda je jedini način na koji neka celina može jednostrano da se otcepi primena tradicionalnog sredstva koji se sastoji u pobedi u ratu za nezavisnost - kao što je Bangladeš učinio 1970-71. uz pomoć Indije..."[9]

Na osnovu ovakve problematične analogije Kroford je zastupao i stav da je Deklaracija o nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom. Takav stav je iznosio u periodu 2008-2010. kao predstavnik Velike Britanije pred Međunarodnim sudom pravde.[10]

Pakistanski pristup

Kada se prethodni stavovi imaju u vidu, postaje jasno zašto zapadne države tako uporno traže od Beograda da i formalno prizna takozvano Kosovo. Potpisivanje briselskog sporazuma od strane Beograda nije dovoljno da bi se zaokružila nezavisnost Kosova. Uporedni primeri secesije Republike Severni Kipar i Bangladeša to jasno pokazuju. Nikozija 40 godina od secesije severnog dela ostrva nije priznala Severni Kipar. Zato ta secesionistička tvorevina nije danas članica UN. Njena nezavisnost sa aspekta međunarodnog prava nije zaokružena (i daleko je od perfektne) i to je činjenica koja se ne može osporiti i pored faktičke okupacije severnog dela ostrva od strane Turske.

Sa druge strane, Pakistan je priznao nezavisnost Bangladeša i nepovratno izgubio polovinu stanovništva i države. Zauzvrat mu je otpisana polovina tadašnjih spoljašnjih dugova i oslobođeno je oko 90.000 zarobljenika i 13.000 kvadratnih kilometara teritorije koje je Indija kontrolisala u zapadnom delu Pakistana.

Međutim, čak kada bi i sledila primer Pakistana, Srbiji se ne nudi ništa slično. Dugove Kosova od nekoliko milijardi dolara prema MMF i Svetskoj banci već godinama plaća Srbija (Beograd je pristao na takav odnos). Takođe, ako bi priznala nezavisnost Kosova, Srbija bi izgubila oko 100.000 svojih sunarodnika koji žive na toj teritoriji, kao i 1.200 kvadratnih kilometara teritorije na severu Kosova koje faktički ne kontroliše Priština (nuda potestas ili suvernitet kome nedostaje prostor delovanja, vidi Knežević 2006: 173].

U tom kontekstu, jasno je da je načelo teritorijalnog integriteta još uvek jače u međunarodnom javnom pravu od prava na samoopredeljenje naroda. Postmodernističke teorije poput one koje zastupa Kroford imaju za cilj da sakriju tu činjenicu. Uostalom, i sam profesor Kroford priznaje da je jedina uspešna oružana secesija sa aspekta međunarodnog javnog prava ona koju je izvršio Bangladeš. Ali on očigledno iz političkih razloga, prećutkuje da je secesija nije uspela zato što su Indija i secesionisti porazili pakistansku vojsku. Ona je uspela tek kada je je Pakistan priznao Bangladeš.

Sa druge strane, kiparski Grci su takođe doživeli vojni poraz 1974. godine od strane secesionista i Turske. Ali oni nikada nisu priznali Tursku Republiku Severni Kipar. Zato ta secesija nije uspešna.

Zbog toga se može zaključiti da su ''ključevi'' nezavisnosti takozvanog Kosova još uvek u rukama Beograda. Zato su i toliko uporna nastojanja sa Zapada da se i formalno prizna Kosovo. Primer Kipra pokazuje i kako se treba suprotstaviti tim nastojanjima u okviru međunarodnog javnog prava (primenom načela teritorijalnog integriteta). Međutim, ako srpska vlast oličena u ''svemoćnom premijeru'' u budućnosti nastavi sa politikom kao Pakistan povodom secesije Bangladeša, Kosovo će biti nepovratno izgubljeno.


[1] Kisindžer pokušava da objasni invaziju kao "slučajnost" iako kaže da ga je turski premijer prethodno obavestio o njoj [Kissinger 2000: 227]. Posle okupacije Severenog Kipra u Grčkoj i na Kipru dolazi do velikog antiameričkog ogorčenja. Vojna hunta je oborena sa vlasti u Grčkoj, a na ostrvu izbijaju demonstracije. Britanski istoričar Ričard Klog piše: "Na samom Kipru, traumatično iskustvo turske najezde, bekstvo skoro 200. 000 grčkih izbeglica na jug ostrva i opšti utisak da su SAD tokom krize "naginjale" na tursku stranu, izazvali su žestoke demonstracije u kojima je ubijen američki ambasador. U Grčkoj, Karamanlis je brzo reagovao na talas protivameričkog raspoloženja, pokrenut koliko odsustvom volje uzastopnih američkih administracija da se učini nešto kako bi se obuzdala Turska i njihovim blagonaklonim stavom prema vojnom režimu, dovodeći u pitanje budućnost američkih baza i preteći povlačenjem Grčke iz vojnog krila NATO" Iskustvo diktature i kiparske nesreće narušilo je poverenje u antikomunističke, proameričke i pronatovske krilatice 50-ih i 60-ih godina" [Clogg 2000: 174].

[2] Pred ulazak grčkog dela ostrva u EU (maj 2004. godine), SAD i Velika Britanija ponovo zauzimaju protursku poziciju. Vašington i London pokušavaju da kroz UN, nametnu plan o ponovnom "ujedinjenju" ostrva. Plan je bio toliko naklonjen turskoj strani, da je bilo izvesno da će ga Grci odbaciti i pre raspisivanja referenduma (naravno, Turci su prihvatili plan i za njega je glasalo 65% turskih glasača, a Grci su ga odbacili sa 76% glasova protiv). Tenetov kolega iz američke administracije Ričard Bauer je tada u ultimativnom tonu poručio Grcima da boljeg plana neće biti, i da treba to što pre da shvate. Za kiparske Turke Bauer je imao poruku sasvim drugačije sadržine. U ime Stejt Departmenta im je obećao da će SAD nastaviti da pomažu i "podržavaju" severni deo ostrva. Bauer je toliko bio agresivan u zastupanju proturskih stavova da je pre referenduma 4 puta podržao zahteve muslimanskog dela ostrva.

Grci su zadnju verziju plana od 9. 900 stranica dobili samo dan pred održavanje referenduma (Ovakav način prezentiranja predloga podseća na pregovore u Rambujeu 1999. godine). "Ujedinjenje" Kipra po američkom scenariju je trebalo da legalizuje prisustvo turskih trupa (oko 40. 000 vojnika) i 120. 000 doseljenika iz Turske. Da su kiparski Grci prihvatili ovaj američki plan, postavilo bi se i pitanje kontinuiteta kiparske države.

[3] Turska Republika Severni Kipar ima status posmatrača u Organizaciji islamske saradnje. O krizi na Kipru više je pisao Kisindžer u delu ''Godine Obnove''.

[4] Jedan od razloga je i nastojanje da se potisne Avami liga i da se uhapsi njen lidera šeika Rahmana. Osnovni cilj lige je bila decentralizacija, jer su oni, isto kao i Muslimanska liga u Pakistanu, muslimanska organizacija.

[5] Za vreme rata SAD šalju nosače aviona u Benagalski zaliv jer kao što Kisindžer navodi u pitanju nije bio Bangladeš već opstanak Zapadnog Pakistana i Kine ako se Moskva umeša u rat na strani Indije (kojoj je Peking pretio). SSSR odgovora slanjem nuklearnih podmornica koja su imale zadatak da unište ameručku flotu. Ipak, tenzije se smiruju. Kisindžer smatra da je između Bengala i Pakistana bila samo jedna veza, islam [Kissinger 1981: 58-135].

[6] Islambad nekoliko godina kasnije poklanja i avione Daki pokušavajući da smanji indijski uticaj.

[7] Srbija otplaćuje kosovski dug MMF i Svetskoj banci od 2002. do 2008. godine u iznosu od oko 300 miliona dolara, a zatim samo u 2008. oko 90 miliona dolara.

[8] Bez glasanja je usvojena Rezolucija. Inače za vreme sukoba, SAD su iskoristile Rezoluciju Ujedinjeni za mir da u GS glasaju protiv Indije i SSSR. Rezultat je bio 100 prema 11.

[9] Krofordov izveštaj o uniletalarnoj secesiji upućen Vladi Kanade povodom slučaja Kvebeka 1997. godine. Više o ovoj temi se može naći i u njegovom tekstu iz 1998. godine State Practice and International Law in Relation to Secession British Yearbook of International Law.

[10] Prema RTS od 10 decembra 2009 godine: ''Drugi britanski zastupnik, DŽejms Kroford, upozorio je da je "obmanjujući" pristup Srbije, koja bi, po njegovim rečima, želela da sud oceni legalnost deklaracije, zanemarujući događaje koji su do nje doveli. Međunarodno pravo ne favorizuje, ali ni ne zabranjuje pravo naroda na samoopredeljenje i secesiju, posle unutrašnjih sukoba, što je potvrdio i "neutralan stav" glavnih organa UN - generalnog sekretara i Saveta bezbednosti - o deklaraciji o nezavisnosti Kosova, tvrdio je Kroford. Ocenu da je deklaracija legalna, Kroford je potkrepio i činjenicom da su 63 zemlje priznale nezavisnost Kosova, podvlačeći da "priznanja, a ne deklaracija, čine državnost".

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner