Зашто се од Србије тражи да призна Косово - упоредни примери Кипра и Бангладеша

Након потписивања противуставног Бриселског споразума, размене официра за везу, доласка министара из Приштине у Београд, неукусног сликања са Тачијем, пријема у МОК, условљавања преговара са ЕУ de jure признањем Приштине, и потписивања "договора" о правосуђу у фебруару, у марту 2015. такозвано Косово је примљено у ФИБА. Из претходног је јасно да је западним државама веома стало до формалног признања Косова од стране Београда и да је то приоритет у политици према Србији.

Ипак, зашто западне државе тако упорно инсистирају на признању од стране Београда ако се зна да је већ преко 100 чланица УН признало Косово и да је на територији те јужне српске покрајине од 1999. стационирино неколико хиљада западних војника? Такође, зашто западне државе из недеље у недељу тако грозничаво притискају Србију, иако се званични Београд потписивањем Бриселског споразума фактички одрекао Резолуције СБ УН 1244, а у домаћем јавном информативном дискурсу ради све да би се заборавило питање КиМ.

Упоредни примери две насилне сецесије (Бангладеша и Северног Кипра) дају одговоре на та питања, али и показују да ''још није готово'', како то тврди С. Антонић.

Кипар

Двадесетог јуна 1974. Турска је искрцала своје војне снаге на Кипар. Турци су убрзо освојили читав северни део острва. Два месеца касније, Турска крши успостављено примирје и осваја још већи део острва, укључујући и луке где је грчко становништво било у већини. [1] Турске снаге протерују око 200.000 Грка са северног дела острва. Кипар је фактички подељен на два дела, између којих су постављене мировне трупе УН. Данас од укупне површине острва на турски део отпада 3.335 km² (или око 36%), што је 2 пута више од турског удела у становништву.

Међутим, централне власти у Никозији никада нису признале насилну сецесију северног дела острва. Напротив, одбијале су чак и планове о поновном уједињењу који не би предвиђали повратак избеглица и одлазак турских војника (пред улазак у ЕУ 2004. Никозија је одбацила амерички план о уједињењу острва). [2] Зато насилна сецесија северног дела острва никада није призната од стране УН. Такозвану Турску Републику Северни Кипар (око 300.000 становника, од тога је велики број досељен из Турске) данас не признаје ниједна држава осим Турске и Пакистана.[3] Међутим, када се Србија позива на пример Кипра, из ЕУ редовно одговарају да је то sui generis.

Бангладеш

Неколико година пре догађаја на Кипру, 1971, избија побуна у Источном Пакистану против централних власти изазвана бруталним акцијама пакистанске војске (такозваним бангладешким геноцидом из марта 1971) и непризнавањем резултата избора на којима је победила Авами лига. (Кисинџер иронично наводи у мемоарима да је Исламбад тада покушао да са мање од 40.000 војника успостави војну власт над 75 милиона становника.) [4]

Након што је пакистанска војска протерала око 8 милиона људи у Индију, Њу Делхи (подржан од стране СССР) улази у рат у новембру 1971. Након две недеље борби Индија и сецесионисти из Бангладеша побеђују пакистанску војску.

Бангладеш уз дипломатску помоћ Индије и СССР признаје око 100 држава. Са друге стране, Пакистан уз помоћ Кине и Саудијске Арабије покушава да спречи чланство Бангладеша у УН. Међутим, САД у том периоду напуштају свог савезника Пакистан и признају Бангладеш (Кисинџер то објашњава чињеницом да је ''Индија много већа, има четири или пет пута више становника'') иако су те две државе имале споразум о помоћи из 1959. [Kissinger 1981: 64]. [5]

Пакистан 1974. у фебруару de jure признаје Бангладеш.[6] Заузврат, Бангладеш преузима половину пакистанског спољног дуга, а Индија ослобађа око 90.000 пакистанских војника из заробљеништва и повлачи се са око 13.000 квадратних километара територије коју је заузела у Западном Пакистану. [7]

Такви уступци Пакистана ''отварају врата'' за чланство Бангладеша у УН. СБ УН Резолуцијом 351 у јуну 1974. препоручује ГС УН да прими Бангладеш у чланство [8]. ГС УН прихвата ту препоруку и 17. септембра 1974. Бангладеш постаје чланица УН.

На овај пример успешне сецесије се позивају западни правници. На пример, познати професор међународног права са Кембриџа (изабран за сталног судију МСП у новембру 2014. године) Џејмс Крофорд [према Ракић 2009: 95]. износи: ''Ако међународно право не даје никакво право на једнострану сецесију изван колонијалног контекста – онда је једини начин на који нека целина може једнострано да се отцепи примена традиционалног средства који се састоји у победи у рату за независност - као што је Бангладеш учинио 1970-71. уз помоћ Индије..."[9]

На основу овакве проблематичне аналогије Крофорд је заступао и став да је Декларација о независности Косова у складу са међународним правом. Такав став је износио у периоду 2008-2010. као представник Велике Британије пред Међународним судом правде.[10]

Пакистански приступ

Када се претходни ставови имају у виду, постаје јасно зашто западне државе тако упорно траже од Београда да и формално призна такозвано Косово. Потписивање бриселског споразума од стране Београда није довољно да би се заокружила независност Косова. Упоредни примери сецесије Републике Северни Кипар и Бангладеша то јасно показују. Никозија 40 година од сецесије северног дела острва није признала Северни Кипар. Зато та сецесионистичка творевина није данас чланица УН. Њена независност са аспекта међународног права није заокружена (и далеко је од перфектне) и то је чињеница која се не може оспорити и поред фактичке окупације северног дела острва од стране Турске.

Са друге стране, Пакистан је признао независност Бангладеша и неповратно изгубио половину становништва и државе. Заузврат му је отписана половина тадашњих спољашњих дугова и ослобођено је око 90.000 заробљеника и 13.000 квадратних километара територије које је Индија контролисала у западном делу Пакистана.

Међутим, чак када би и следила пример Пакистана, Србији се не нуди ништа слично. Дугове Косова од неколико милијарди долара према ММФ и Светској банци већ годинама плаћа Србија (Београд је пристао на такав однос). Такође, ако би признала независност Косова, Србија би изгубила око 100.000 својих сународника који живе на тој територији, као и 1.200 квадратних километара територије на северу Косова које фактички не контролише Приштина (nuda potestas или сувернитет коме недостаје простор деловања, види Кнежевић 2006: 173].

У том контексту, јасно је да је начело територијалног интегритета још увек јаче у међународном јавном праву од права на самоопредељење народа. Постмодернистичке теорије попут оне које заступа Крофорд имају за циљ да сакрију ту чињеницу. Уосталом, и сам професор Крофорд признаје да је једина успешна оружана сецесија са аспекта међународног јавног права она коју је извршио Бангладеш. Али он очигледно из политичких разлога, прећуткује да је сецесија није успела зато што су Индија и сецесионисти поразили пакистанску војску. Она је успела тек када је је Пакистан признао Бангладеш.

Са друге стране, кипарски Грци су такође доживели војни пораз 1974. године од стране сецесиониста и Турске. Али они никада нису признали Турску Републику Северни Кипар. Зато та сецесија није успешна.

Због тога се може закључити да су ''кључеви'' независности такозваног Косова још увек у рукама Београда. Зато су и толико упорна настојања са Запада да се и формално призна Косово. Пример Кипра показује и како се треба супротставити тим настојањима у оквиру међународног јавног права (применом начела територијалног интегритета). Међутим, ако српска власт оличена у ''свемоћном премијеру'' у будућности настави са политиком као Пакистан поводом сецесије Бангладеша, Косово ће бити неповратно изгубљено.