Априлски рат 1941. године

Неутрална Краљевина Југославија налазила се почетком 1941. у критичном и сложеном политичком положају. Немачка је до тада окупирала целу западну и средњу Европу и спремала се да преко Румуније и Бугарске нападне Грчку и тако учврсти своје положаје на Медитерану и обезбеди директну линију снабдевања за Ромелову армију на северноафричком фронту. Приступањем Бугарске силама Осовине почетком марта 1941. Краљевина Југославија се нашла у потпуном окружењу. У настојањима да сачува неутралност и избегне рат југословенска Влада започела је преговоре са немачким Рајхом и 25. марта потписан је у Бечу протокол о приступању Југославије Тројном пакту. Свега два дана касније, 27. марта, група официра је извела државни удар, сменила Владу, прогласила пунолетство краља Петра Другог и предала му власт. Народ је широм Србије демонстрацијама подржао и поздравио овај догађај. Једина подршка Југославији за овакав политички расплет догађаја дошла од Владе Велике Британије која се тада усамљено супротстављала нацистичкој Немачкој.

Сва настојања нове југословенске владе на челу са генералом Душаном Симовићем да преговорима спрече непријатељства са немачким Рајхом била су узалудна. Хитлер, коме се иначе журило да што пре окупира Грчку и протера британске снаге које су се тамо налазиле, је у одбацивању протокола о приступању у пакт добио добар повод и изговор за напад на Југославију. И без пуча Немачка сигурно не би допустила Југославији да ужива протоколом предвиђену неутралност пре свега због потребне линије снабдевања Ромелових снага у северној Африци, али и због експлоатације руда од пресудног значаја за немачку војну индустрију. Тада је донесена немачка одлука да се поред већ планираног напада на Грчку изведе истовремено и напад на Југославију. Таквим симултаним нападом било би спречено повлачење југословенске војске и стварање заједничког југословенско-грчко-британског одбрамбеног фронта, као што се догодило у Првом светском рату.

План напада на Југославију је добио шифровано име ,,Директива бр.25“ и надовезиваo се на план напада на Грчку под кодним знаком ,,Марита“. Немци су били добро упознати са приликама у земљи и војсци. Разједињено југословенско друштво погођено унутрашњом политичком кризом, оптерећено растућим националистичким и сепаратистичким тежњама доводило је у питање успех саме мобилизације. Код једног дела несрпског становништва борба за одбрану Југославије није се могла очекивати. Немци су рачунали да ће Хрвати приликом напада бити на немачкој страни, а за узврат, преко усташке емиграције гарантован им је прикладан политички поредак и стварање независне државе.Уз то неупоредиво мање бројно стање и скромне техничке могућности југословенске војске обезбеђивали су надмоћнијој немачкој војној сили лаку победу. Из тих разлога стратегија напада на Југославију је била релативно једноставна. Ради задавања озбиљног психолошког ударца за почетак ратних операција предвиђено је брутално бомбардовање Београда и других градова.

У исто време масовним ваздушним нападима предвиђено је бомбардовање аеродрома и комуникација на линији могућег повлачења југословенске војске према Грчкој. Напад копнених моторизованих снага планиран је истовремено из више праваца са циљем да се снажним и брзим обухватним маневрима изолују и неутралишу јединице пре него што се организују и формирају јединствен одбрамбени фронт. Друга немачка армија је имала задатак да са севера изврши пробој према Загребу и настави даље напредовање према Сарајеву и тако изолује југословенске трупе у западном делу земље. Истовремено моторизоване трупе из Мађарске у брзом продору кроз Војводину наступале би према Београду. Главни планирани удар је имао да се изведе из Бугарске и након пробијања фронта један део би напредовао према Нишу и наставио на север према Београду, а други део би извршио продор према Македонији и наставио напредовање према северној Грчкој. Немачки верни савезник, фашистичка Италија је имала такође своју планирану улогу за напад на Југославију. Италијанска војска је извршила концентрацију својих снага за напад из правца Истре, дуж словеначког приморја и из северне Албаније. Напад на Југославију требало је да се изврши без преходне објаве рата.

Главнокомандујући генерал Душан Симовић у страху да Немцима не да повода за напад издао је наређење за општу мобилизацију тек 3. априла. Истог дана проусташки организован ваздупловни капетан Владимир Крен је из Загреба пребегао у Аустрију са плановима ваздушне одбране и летачким распоредом југословенског ваздухоловства.

Нападом диверзантске групе Бранденбург на Сипски канал на Дунаву у ноћи између 5/6. априла 1941. започела је немачка инвазија на Југославију. У зору 6.априла немачка авијација је бомбардовала војне аеродроме код Скопља, Загреба, Љубљане, Брежица, Куманова и Ниша. Истовремено италијанска авијација је из Италије и својих база у Албанији напала војне положаје и морнаричке базе у Далмацији, Херцеговини и Црној Гори. Овим бомбардовањима покидане су везе између јединица и без ваздушне заштите онемогућено је несметано кретање копнених трупа.

У првим јутарњим часовима 6. априла немачка авијација је напала веће градове Београд, Ниш, Лесковац, Крагујевац, Мостар, Бањалуку и Нови Сад. Главни удар под командом немачког генерала Александра фон Лера извршен je на Београд, а операција је носила име ,,Казна” (Strafgericht). На небрањени град и изненађено становништво бачене су разарајуће авиобомбе од 1000 кг. Бачене су велике количине бомби на стамбене четврти и важније објекте, што је изазавало велика разарања и огромне жртве. Том приликом до темеља је спаљена Народна библиотека у којој су изгореле књиге од непроцењиве културне вредности. Напади су поновљени у току ноћи 6/7. априла и настављени у току дана, а процењује се да је преко 10 000 грађана изгубило живот. У одбрану небрањеног града пожртвовано је стао једино 6. ловачки пук који је у неравноправној борби и пре уништења успео да обори десетак немачких летелица.

Напад немачких копнених снага са севера извршила је Друга армија из два правца, из Аустрије и Мађарске. Како Друга армија на дан напада још није била у пуном саставу инвазију је покренуо 46. оклопни корпус северозападно од Београда. Одбрану на овом сектору држале су јединице са војницима хрватске националности. Немци у инвазији нису наишли ни на какав отпор већ су од хрватских војника поздрављени као савезници. Тада је на овом сектору дошло до отворене побуне хрватских резервиста и официра. Већ 8. априла побунио се и прешао у усташе цео 108. пешадијски пук у Бјеловару. Усташки побуњеници су покушали заробљавање штаба Четврте југословенске армије којом је командовао генерал Петар Недељковић. Побуна се проширила и на друге јединице (цео 40. и делови 42. пешадијског пука), Хрвати су масовно напуштали своје јединице, прелазили у усташе, изводили диверзије и саботаже и на крају заробљавали и убијали српске официре и војнике. Рат на северном и северозападном фронту завршен је за четири дана. Већ 10. априла Немци су ушли у Загреб где су одушевљено дочекани од Загрепчана и истог дана проглашена је Независна Држава Хрватска. Већина хрватских официра одмах се ставила на располагање новоформираној хрватској држави. Од виших официра у усташку војску ступли су 31 генерал, 228 пуковника, 245 потпуковника, 254 мајора, 1005 капетана и 417 поручника. Хрвати су и пре започињања рата предузимали припреме за субверзивно деловање. Мачекови ,,Заштитари” наоружавани су из војних магацина, уз то редовно су ишли на борбену обуку коју су им држали официри хрватске националности на војним полигонима и то потпуно отворено, без сметњи и забрана[1]

Главни напад на Југославију извршила је 12. немачка армија из Бугарске која се одраније тамо налазила због планираног напада на Грчку. Била је то најбоље опремљена немачка армија која је учествовала у нападу на Југославију. Већ у прва два дана немачке снаге су извршиле свој главни задатак. Пресечена је моравско вардарска долина и тако је онемогућено повлачење југословенске војске према југу и спајање са савезничким снагама у Грчкој. Већ 7. априла Немци су заузели Скопље, а делови немачке армије су незадрживо наставили напредовање према Албанији у сусрет италијанским снагама. Тако је овим муњевитим нападом у потпуности пресечен јужни правац одступања, а југословенске снаге у Македонији су остале изоловане и отсечене. 

На нишавском фронту југословенска војска је пружила нешто жилавији отпор, али нису могли дуго издржати немачке нападе. Већ 8. априла Немци су ушли у Ниш, Алексинац и Ражањ и наставили напредовање на север. Тиме је Немцима отворен пут према Београду у који је пет дана касније,13.априла, умарширала немачка војска..

Италијанска армија извршила је напад, тачно по предвиђеном плану, из Истре и дуж словеначког приморја са једне стране и с леђа из Албаније са друге. Од 8. до 13. априла Зетска дивизија је водила борбе против италијанске војске на албанској граници и у једном тренутку потиснула нападаче у правцу Скадра. Неповољна ситуација на другим фронтовима приморала је дивизију на повлачење у коме је имала осетне губитке од побуњеног албанског становништва.[2]

Војни аеродроми који у првом налету нису били уништени са малобројним преосталим авионима нису представљали неку озбиљну претњу за Немце. Сем у неколико појединачних случајева није било борбених активности. Команданти бомбардерских и ловачких пукова хрватске националности нису извршавали ратне задатке, него су се најчешће предавали и прелазили у усташку војску (пуковници Иван Драгићевић, Никола Обуљен, Драгутин Рупчић и Зденко Горјуп, потпуковници Франо Пирц, Хинко Хујбл и Леонид Бајдак, мајор Мато Чулиновић и други)[3].

Петоколанашке и издајничке саботаже такође су допринеле брзом слому југословенске војске. Примера ради, речна флотила на чијем челу се налазио капетан бојног брода Едгар Ангели и његов начелник штаба капетан фрегате Борис Сторов саботажама су значајно помогли убаченој немачкој групи приликом напада на Сипски канал у ноћи 5/6 априла. Таквих примера саботажа је било безброј.

Фолксдојчери по Хитлеровом наређењу не само да се нису одазивали на мобилизацију него су вршили разне саботаже, слали немачким обавештајним центрима податке о кретању и распореду војске, растурали дезинформације и уносили панику међу војницима и грађанима. Још пре рата међу фолксдојчерима била је добро организована пета колона која је успешно деловала изнутра изазивајући штете, хаос и пометњу.

Без обзира на безнадежно и катастрофално стање на свим фронтовима многи официри одлучно су и храбро стали у одбрану земље. Официрска част, положена заклетва и патриотски осећај покретали су многе српске официре и војнике на очајничку и пожртвовану борбу против надмоћнијег непријатеља. Многобројни су примери индивидуалног и колективног хероизма без обзира на никакве изгледе у победу. Понекад свесно жртвујући своје животе официри и војници су се борили до последњег даха. Храбри пилоти 6. ваздухопловног пука бранили су небо над Београдом, постигли десетак ваздушних победа и у неравноправној борби скоро сви су изгинули. Пример скоро епског јунаштва било је потапање разарача ,,Загреб” када су два млада поручника бојног брода, Милан Спасић и Сергеј Машера дигли у ваздух свој брод да не падне у руке Италијанима и том приликом свесно жртвовали своје животе. Било је случајева да су официри разочарани брзим поразом радије бирали смрт него срамну предају и одлазак у заробљеништво.

Врховна команда Југословенске војске од првог дана инвазије није контролисала ситуацију. После пада Београда 13. априла и јасног војног слома наступила је и криза Владе која се тада налазила на Палама код Сарајева. Тада је донесена одлука да се, ради веће сигурности, краљ и Влада преместе у Никшић и отуда авионима пребаце у Грчку, а за начелника Врховне команде постављен је генерал Данило Калафатовић. Два дана касније, 15. априла Немци су ушли у Сарајево и заробили штаб Врховне команде и генерала Калафатовића.

Југословенски официри су два дана касније, 17. априла потписали ,,Одредбе о извршењу примирја". Са правне стране гледишта овај документ није био обавезујући посебно што су га потписали заробљени официри генерал Радивоје Јанковић и Александар Цинцар Марковић. Овим документом одређена је безусловна предаја свих официра и војника, комплетног наоружања, опреме, вучне и товарне стоке као и свих средстава копнене војске, морнарице и авијације. Осим тога наложена је предаја архива, свих војних докумената, планова и других списа који су се односили на војску. Строго је назначена забрана напуштања земље. Немци су ове одредбе доживљавали као безусловну капитулацију тако да сваки даљи отпор или војно организовање сматран је као побуна ван закона и норми међународног права, а поводом таквих активности све могуће репресије биле би оправдане. Непредате војнике Немци су према одредбама споразума третирали као „франтирере“ и сходно наредби немачког генералштаба од 17. јуна 1938. године предвиђали најсуровији режим према њима. Занимљиво је да су Немци сурове репресалије према белгијским франтирерима у Првом светском рату правдали тиме да они нису носили прописне униформе и видне ознаке.

Према истраживањима Велимира Терзића заробљено је око 375 000 официра, подофицира и војника. Заробљеници су различито третирани тако да су Немци као праве заробљенике доживљавали Србе, неке Словенце и само оне за које су имали сазнања да су јако југословенски оријентисани. Официре и војнике хрватске националности нису заробљавали и ако јесу убрзо су ослобођени. Сличан статус имали су Македонци, Црногорци и разне мањине. Након пуштања разних категорија заробљеника, укључујући и болесне заробљенике српске националности интернирано је у заробљеничке логоре око 200 000 официра и војника. Због уништења, или заробљавања југословенске ратне документације, а и због незаинтересованости послератних истраживача не постоје ни приближни подаци о броју страдалих официра и војника у Априлском рату.

Застарела и слабо вођена југословенска војска неприпремљено се нашла у рату са најмодернијом, најпродорнијом и уз то најбруталнијом армијом на свету. Такав напад једноставно није могла издржати. Априлски рат је на најсуровији начин открио дубину државне кризе, снагу петоколонашке издаје, указао на високи степен присутног дефетизма и донео коначне резултате националне разједињености.