Демократски дефицит и наше европске интеграције

У нашим свакодневним расправама о европским интеграцијама, односу Балкана и Европе, националног идентитета и даљег европског политичког уједињења, могућностима проширења Европске уније може се чути јединствен став да је Србија увек и била део Европе. То се узима као својеврсни аксиом који само ретки доводе у питање, сматрајући да Србија никада није довољно модернизована да би била део европске породице народа. При томе се посебно наглашава да ми баштинимо најзначајније историјске, цивилизацијске, културне вредности и темељне политичке идеале Европе.

Без обзира што ми још дуго нећемо бити део политичке структуре Европске уније, већ сада се јасно може видети да се и у нашим друштвеним и политичким околностима снажно испољава функционисање демократског дефицита који све више обележава политичко функционисање Европске уније. Демократски дефицит постаје један од најзначајнијих и најизазовнијих проблема у деловању институција Европске уније, зато и није случајно што се овом веома озбиљном проблему губљења демократског легитимитета посвећује све већа и озбиљнија пажња у расправама које се воде у оквиру европских институција, али и у европској јавности. Европски парламент је добио овлашћења која га чине озбиљним политичким фактором који не потврђује само већ донете одлуке већ се јавља у функцији све утицајнијег законодавног тела и тиме престаје да буде место на коме се воде бескрајне расправе које немају никакав реални политички ефекат. Али то очигледно није довољно да би се превазишао све већи демократски дефицит који доводи у питање и само демократско устројство европских институција. Слободан Антонић са пуно права износи став да у ЕУ ”постоји само привид демократије, док нарасле бирократизоване структуре систематски поткопавају националну сувереност и самобитност. Не само да се све главне одлуке у ЕУ доносе у Бриселу, већ их доносе тела која нису демократски изабрана, а чак 70 одсто одлука доноси се на затвореним седницама. У установама ЕУ процењује се да ради око 170.000 људи који годишње коштају 8 милијарди евра”.

Са пуно основаности се говори о европском постдемократском друштву у коме нестаје основни елемент сваког демократског поретка- активни грађанин и његово учешће у демократским процесима који се неће само појављивати (и то у све мањем броју) на изборима за Европски парламент. Јасно је да овако изражен демократски дефицит доводи у питање даље политичко уједињавање Европе које је основна претпоставка за спровођење процеса стварања демократске европске заједнице. Главна ознака демократског дефицита је све веће и израженије губљење поверења у класичне облике демократије, партије и политичаре, што доводи до забрињавајуће пасивизације грађана и њиховог све радикалнијег повлачења из активног политичког живота. Зато и није случајно што све више оживљавају потиснути и заборављени облици непосредне демократије и директне од партија непосредоване политичке и друштвене акције као све раширенији и речитији одговор на постојећу етаблирану партијску и политичку номенклатуру и разорно деловање све раширенијег демократског дефицита.

Присуствујемо непосредно остваривању предвиђања Мориса Дивержеа о настанку демократије без народа, што дугорочно урушава и само демократско устројство не само друштава у Европској унији. Волганг Меркел је у свом тексту „Криза? Криза“ веома јасно оцртао суштину демократског дефицита. ”Демократија губи своје партиципативно језгро претварајући се у елитну демократију посматрача. У међувремену, све више чињеница указује на то да америчка болест изопштавања нижих слојева полако захвата и европске и немачке бираче. Пад излазности и рапидно осипање партијског чланства неопходно је надоместити новим формама неконвенционалне партиципације. Постоји опасност да се партије претворе у мале картеле са монополистичким правом представљања грађана у парламенту”.

Губљење партиципативног језгра, изопштавање нижих слојева, нужност нових форми неконвенционалне партиципације, деловање малих партијских картела све су то основни елементи постојања демократског дефицита који се јасно могу препознати и у нашем политичком животу, што нам указује да ми нисмо ни у овом погледу изван главних токова европске политике. Напротив, делимо њихове најдраматичније политичке изазове и нарастање постдемократског политичког поретка.

Веома су инспиративне идеје из наше политичке традиције које је записао 1894. Живан Живановић у својој студији „Задаћа Србије и наше политичке заблуде и дужности“. ”Та дата прилика јесу вазда избори, када једино и народ напушта своју тишину, креће се и изражава се оном моћи и силом, каквом само народ може, да се сутра врати опет у своју тишину, у своју неутралност, као море после буре, и омогући миран ток послова. Слобода политичког самоопредељења проистиче из неприкосновене слободе савести. Кад настане трговина, куповина и продаја савести у политичким питањима, онда се ремети свака сталност, онда је све променљиво, јер нема начела. Место питања: ко ће боље? Ставља се питање: ко да више. А кад јавни послови, једном речју политика, дође у ту фазу онда више и нема политике, нема правца, нема начела, настаје лаж. Превртљивост је онда природна последица”.

Ови ставови само говоре да је демократски дефицит стални пратилац борбе за ширење простора за успостављање истинске партиципативне демократије у којој грађанин неће бити изван главних токова креирања политичког живота и одбране начела заступања општих интереса најширих слојева грађана.

О постојању озбиљног демократског дефицита у нешем политичком животу веома прегледно говоре налази из најновијег истраживања „Учешће грађана у демократским процесима у Србији“. Чак 62% грађана сматра да политичари не говоре истину, 16% верује да би их саслушао посланик, 10% сматра да обични грађани својим ангажовањем могу нешто да промене на националном нивоу, 69% сматра да посланици брину само о интересима својих странака а не грађана, 57% грађана није заинтересовано ни за једну политичку тему везану за носиоце власти, 29% мисли да се нешто може променити протестима или чланством или акцијом грађана, 19% верује да се ствари могу мењати повезивањем са невладиним организацијама, 14% верује да се ствари могу мењати преко интернета или друштвених мрежа, 9% грађана би учествовало у друштвеним акцијама за промену стања у друштву, четвртина грађана је заинтересована за политику и учешће у политичком животу а једини политички ангажман за вечину се своди на учешће на изборима.

Веома је индикативна и опомињућа изјава Радослава Сретеновића, председника Државне ревизорске институције, да до сада није обављена ревизија финансијског пословања ниједне политичке странке. Томе треба додати да је у протеклим изборима у нашој сиромашној земљи за изборну кампању утрошено 35 милона евра и то у време нарастајуће дубоке економске и разорне социјалне кризе. И локални избори у Земуну, који су означавани као изузетно значајан политички догађај, показали су да је на биралишта изашло само 35 одсто бирача као и 2008. године, зато и нема места за проглашавање великих и историјских изборних победа јер оволики степен апстиненције само показује да странке представљају веома мали проценат укупног бирачког тела. Велика апстиненција је и најоштрија критика управо за функционисање овако успостављеног партитократског политичког система.

Све ове чињенице су јасна манифестација постојања великог и опомињућег демократског дефицита који доводи у питање у суштински легитимитет демократског система, али и саму његову суштину и смисао. А без постојања легитимитета који се оваплоћује у стварању активног и самосвесног грађанина демократија постаје празна форма у којој преовладава одсуство начела и функционисање партијских картела који и стварају услове за разорно и погубно деловање и стварање демократског дефицита. Зато ће стварање и изградња правне државе, независног судства, обезбеђивање медијских слобода и гарантовање основних људских и социјалних права, одбрана националног идентитета и интегритета бити и даље најважнији и фундаментални услови за успостављање стабилног демократског система, који ће бити у функцији превладавања демократског дефицита и отварања простора за наше даље учешће у евентуалним процесима европских, или било којих других интеграција..