уторак, 07. јул 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Етнички процеси и националне мањине у Србији по попису 2011. године
Куда иде Србија

Етнички процеси и националне мањине у Србији по попису 2011. године

PDF Штампа Ел. пошта
Нада Радушки   
недеља, 08. децембар 2013.

Сажетак: Територијални размештај становништва према националности значајан је аспект демографског развитка условљен првенствено етнички диференцираним природним прираштајем и миграционим салдом, али и бројним другим факторима. Због специфичне просторне дистрибуције, етничке доминације бројчано релевантних националних мањина и изражене концентрације у пограничним деловима земље, питање њиховог статуса и територијално-политичког организовања даје посебну тежину и значај мањинском питању. У раду се анализира и национали састав становништво Србије (без Косова и Метохије) према најновијем попису из 2011. године*, са посебним освртом на квантитативне и квалитативне етнодемографске промене које су се десиле у последњем међупописном раздобљу (2002-2011). Дат је преглед по територијалним целинама (Србија-север и Србија-југ), регионима (Београдски регион, регион Војводине, регион Шумадије и Западне Србије и регион Јужне и Источне Србије), а у оквиру њих по областима и општинама. Истакнут је значај фактора који детерминишу и мењају етничку слику појединих подручја, као и популациону динамику припадника националних мањина.

Кључне речинационална припадност, просторни размештај, националне мањине, етничка већина и мањина, општине, попис, Србија.     

Савремени етнопросторни размештај становништва Србије формирао се у дугом историјском периоду деловањем многобројних чинилаца који су детерминисали свеукупни друштвено-историјски, демографски, економски, социјални и културно-цивилизацијски развој балканског геопростора. Током бурне историје, због интензивних пресељавања становништва мењао се етнички састав и територијални размештај, али је истовремено текао и процес формирања појединих народа и етничких група. Тако, “почевши од краја 14. века па кроз турско време до наших дана, миграционе струје испремештале су готово сво становништво, при чему су се истовремено одвијали и многи етнички и етнобиолошки процеси који су битно изменили етничку слику балканских земаља“ (Цвијић, 1966:76).

Србија је због специфичног географског положаја, историјског наслеђа, политичких околности, демографског развитка и сталних миграција становништва, вишенационална и мултикултурална држава у којој живе бројне националне мањине изразито диференциране по бројности, просторном размештају, друштвеној кохезивности, политичкој организованости, националној еманципацији, етничким, демографским и другим особеностима. То потврђује и последњи попис који је спроведен 2011. године са циљем утврђивања броја и просторног размештаја становништва, као и етничких, економских, образовних, брачних, миграционих, фертилитетних и других социо-демографских карактеристика, што све чини  основу за доношење мера популационе, миграционе, мањинске, образовне и других бројних политика и стратегија, као и за израду пројекција становништва Србије.[1]

НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ У ЕТНИЧКОМ САСТАВУ СТАНОВНИШТВА СРБИЈЕ

Попис становништва Србије 2011. године несумњиво представља огледало друштвено-политичке климе у земљи, спроведен је у условима геополитичких промена, економске кризе, политизације и бојкота пописа од стране припадника албанске националности, процеса укључивања Србије у европске интеграционе токове, као и нерешеног питања Косова и Метохије, што се све значајно рефлектовало на етнодемографски развитак земље и коначне пописне резултате.  

Подаци о националној припадности становништва увек су изазивали велико интересовање, не само научне и политичке, већ и шире друштвене јавности. Према последњем попису у Србији (без Косова и Метохије) регистровано је укупно 7,2 милиона становника и у односу на претходни попис (2002) број становника смањен је за 311,1 хиљада услед негативног природног прираштаја, емиграција, као и непотпуног обухвата становништва, односно бојкота албанске националне мањине у три општине на југу Србије. Са аспекта етницитета, подаци показују да је Србија мултиетничка и мултиконфесионална држава у којој поред Срба, живе многобројне етничке заједнице различите у погледу историјског, социо-културног и демографског развитка, религије и  језика. Срби као већински народ броје 6,0 милиона (83,3%), затим следе Мађари (253,9 хиљада или 3,5%), Роми (147,6 хиљада или 2,1%) и  Бошњаци (145,3 хиљада или 2,0%), док остале националности партиципирају са испод 1%, као што су Хрвати (57,9 хиљада или 0,8%), Словаци (52,8 хиљада или 0,7%), Црногорци (38,5 хиљада или 0,5%), Власи (35,3 хиљада или 0,5%) и други. У "остале националности" сврстане су етничке заједнице са мање од две хиљаде припадника (Египћани, Ашкалије, Чеси, Јевреји и др.) којих има укупно 17, 6 хиљада (0,2%). Број лица која су искористила своје Уставом загарантовано право и нису желела да се национално декларишу износи чак 160,3 хиљада (2,2%). Такође, значајан је и број лица (30,7 хиљада или 0,4%) који се  изјаснио у смислу регионалне припадности (на пример, Војвођанин, Шумадинац, Ваљевац, Београђанин и слично) (табела 1).

Етничка структура становништва Србије по великим административно територијалним целинама[2] показује да је северна Србија знатно хетерогенија (2,8 милиона или 77,8% су Срби) од јужне Србије (3,2 милиона или 88,8% чине Срби). У оквиру прве територијалне целине налазе се, у етничком смислу два дијаметрално супротна региона. Београдски регион је хомоген јер Срби броје 1,5 милиона (90,7 %), док све остале националности појединачно са испод 0,5% (осим Рома 1,7% и Црногораца 0,6%). Регион Војводине је изразито етнички шаролик, представља прави мозаик различитих народа, религија, језика и култура, што потврђује и податак да од укупно 1,9 милиона становника, Срби чине две трећине становништва (66,8%), док чак десет националних мањина партиципира са преко 0,5%. Мађари су по бројности најрелевантнија мањина у Војводини (13,0%), а затим  Словаци (2,6%), Хрвати (2,4%), Роми (2,2%), Румуни (1,3%) и Црногорци (1,2%), док све остале етничке заједнице појединачно учествују са мање од 1%. У Војводини је убедљиво и највише лица која нису желела да се национално декларишу (4,2%).

Са друге стране, јужна Србија која је национално хомогенија, обухвата два региона различита у погледу врсте и степена разуђености етничке структуре. Наиме, регион Шумадије и Западне Србије одликује бимодална етничка структура будући да Срби (88,6%) заједно са Бошњацима/Муслиманима (7,7%) чине чак 96,3 % укупне популације овог региона, док остали учествују са маргиналним уделима. Регион Јужне и Источне Србије карактерише разуђенија етничка структура где је поред Срба (89,1%) настањен већи број националних мањина са значајнијим уделима, као што су Роми (3,7%), Власи (2,1%), Бугари (1,0%), Македонци (0,2%) и други.

У протеклом периоду дошло је до промена у етничкој структури Србије,  територијалној дистрибуцији, густини и концентрацији становништва, проузрокованих  демографским факторима који се манифестују, пре свега, у диференцираном развоју припадника појединих етничких заједница како у погледу природног обнављања, тако и по обиму и правцима миграција. Међутим, у већој или мањој мери деловали су и недемографски фактори, као што су пре свега промене приликом декларисања о националној  припадности, [3] затим различита методолошка решења приликом пописа, буђење националне свести код појединих националности, анационално изјашњавање код других, мешовити бракови, асимилациони и интеграциони процеси, као и неке ванредне или специфичне друштвено-политичке околности. Као резултат поменутих чинилаца, али првенствено етнички диференцираног природног прираштаја, током времена поједине националности  повећавале су свој број и удео, док су друге имале стагнирајуће или негативне трендове у популационој динамици што је утицало на промене у етничкој  структури становништва.

У последњем међупописном раздобљу (2002-2011) дошло је до апсолутног смањења броја припадника већинске националности (са 6,2 на 6,0 милиона, или за 3,6%) услед негативног природног прираштаја који је последица већег морталитета од наталитета због старе старосне структуре (просечна старост Срба износи 42,6 година), док је пораст њиховог удела (са 82,9% на 83,3%) последица ниже стопе стопе раста код осталих националности. Редослед три бројчано најрелевантније националне мањине у Србији се променио у односу на 2002. годину ( Мађари, Бошњаци, Роми ), па су у 2011. години после Мађара и Рома, на трећем месту Бошњаци.

Важно је истаћи да су у протеклом периоду за готово све националности карактеристични неповољни трендови у популационом развитку који су проузроковали опадање њиховог броја и удела у укупној популацији Србије, изузев код Рома, Бошњака, Муслимана и неких бројчано мањих етничких скупина (Горанци, Немци, Руси..) које су забележиле повећање.

Роми су имали пораст за преко једне трећине (индекс раста 136,4) јер их одликују високе стопе наталитета, а ниске стопе  морталитета због младе старосне структуре (просечна старост је 28,3 године), па је позитивни прираштај главна компонента њиховог повећања. Међутим, сталне промене етничке припадности приликом изјашњавања имале су кључну улогу у демографској динамици, а основни разлог за мимикријске реакције Рома треба тражити у често  присутној дискриминацији према њима, што је имало за последицу вољну асимилацију у већинску или неку другу националност, губљење или прикривање свог етничког идентитета (Радушки, 2004).

Поред припадника ромске националне мањине и Бошњаци су имали повећање бројности (са 136,1 хиљада на 145,3 хиљада или са 1,8% на 2,0%) што је резултат ниског морталитета јер су млада популација (просечна старост износи 33,5 година) и релативно високих стопа наталитета. У протеклом периоду демографска динамика и стабилност при националном опредељивању била је слична и код Муслимана, па бележе апсолутни пораст за 2,8 хиљада (са 19,5 хиљада на 22,3 хиљада), док је удео остао готово непромењен (0,3%).[4]

Истовремено, све остале националности, као што је већ истакнуто, бележе смањење, а убедљиво највеће Југословени јер је њихово декларисање о националној припадности у великој мери условљено актуелним тренутком и местом, друштвено-политичким приликама у време спровођења пописа. Југословени немају посебно етничко порекло, чине их претежно припадници српске, али и других националности, лица из мешовитих бракова,а заједничка одредница им је идентификација са државом у којој живе.[5] Њихов број се смањио за  преко три пута (са 80,7 хиљада на 23,3 хиљада или са 1,1% на 0,3%), при чему су и у претходном међупописном раздобљу имали велико смањење(за чак 70%).  

После Југословена највеће смањење бројности имају Црногораци првенствено услед промене етничке припадности узроковане политичким разлозима, па је њихов број и удео готово преполовљен (са 69,0 хиљада на 38,5 хиљада или са 0,9% на 0,5%, индекс раста само 55,8).

Хрвати су у периоду 2002-2011, имали смањење бројности за 18% услед негативног прираштаја, интензивног процеса демографског старења (просечна старост износи 51 годину), као и негативног миграционог салда, па је њихов број и удео опао (са 70,6 хиљада на 57,9 хиљада односно са 0,9% на 0,8%).

Популациона динамика Словака је стабилна са благим трендом опадања (са 59,0 хиљада на 52,8 хиљада и удела са 0,8% на 0,7%) услед одмаклог процеса старења становништва (просечна старост је 44,3 године) и негативног природног прираштаја, као основне одлике демографског развоја.

Мађари, бројчано највећа национална мањина у Србији, бележе апсолутно смањење за 39, 4 хиљада или 13,4% (са 293,3 хиљада на 253,9 хиљада), као и удела (са 3,9% на 3,5%). Разлози су висок морталитет, низак наталитет  и последично негативни прираштај, као и исељавање. Карактерише их одмакли процес демографског старења становништва (просечна старост износи 45 година).

Број припадника бугарске националне мањине се, такође, у претходном раздобљу непрестано смањивао (са 20,5 хиљада на 18,5 хиљада, док је удео остао непромењен) што се може објаснити негативни прираштајем, интензивним старењем (просечна старост износи чак преко 50 година), падом наталитета, етничком мимикријом (чешћим изјашњавањем као Југословени), мешовитим браковима и миграцијама.

Власи су забележили несумњиво највеће промене у популационом кретању. За разлику од претходног међупописног раздобља (1991-2002), када су захваљујући искључиво промени националне припадности, односно деклрасању за свој етнос,  забележили повећање за готово три пута (са 15 хиљада на чак 40 хиљада), у наредном периоду (2002-2011) на њихову демографску динамику национално изјашњавање имало је  мањег значаја, а пресудни су били неповољни трендови у природном кретању становништва. Високе стопе негативног прираштаја услед интензивног просеса демографског старења (Власи спадају у најстарије популације у Србији са просечном старошћу преко 50 година) чини кључни фактор опадања њихове бројности (са 40,1 хиљада на 35,3 хиљада) и удела (са 0,53% на 0,49%).[6]

На крају, треба споменути и значајно повећање броја недекларисаних лица (за чак 53 хиљаде), као и оних која су се изјаснили у смислу регионалне припадности (за 19,3 хиљада) што је индикатор актуелних прилика у земљи и ставова грађана према националном опредељивању.                    

Генерално, може се рећи да су измене у националном саставу становништва Србије биле мање изражене него у претходном међупописном периоду. Смањен је број становника због дугогодишњих негативних тенденција у природном обнављању становништва, интензивираних емиграционих токова, док је тренд етничке хомогенизације настављен, мада знатно мањег интензитета него у периоду 1991-2002, када је био проузрокован огромним, присилним (избеглице) и добровољним миграцијама становништва (Радушки, 2006). Оправдано се претпоставља да промене у етничкој структури нису завршене, као ни процеси који их условљавају, али какве ће бити у будућности тешко је предвидети, пре свега због отворених питања у вези смера и обима унутрашњих и спољних миграција, стабилности етничког опредељења појединих националности, али и у зависности од опште друштвене климе у земљи. 

ТЕРИТОРИЈАЛНА КОНЦЕНТРАЦИЈА И ЕТНИЧКА ДОМИНАЦИЈА НАЦИОНАЛНИХ МАЊИНА  ПО ОПШТИНАМА   

Просторни размештај националности условљен је диференцираним природним прираштајем, етнички селективним миграцијама, као и економским, политичким, културним и многим другим факторима. Основне трендове у територијалној дистрибуцији и концентрацији појединих етничких заједница у Србији одликују одређене регионалне специфичности, као и изражена просторно-демографска поларизација. Промене у демографском развоју и територијалном размештају појединих националности испољавају се у изразитој концентрацији и јачању процеса националне хомогенизације на одређеним подручјима, док с друге стране, постоји висок степен просторне дисперзивности карактеристичан за друге етничке заједнице (Спасовски, 1994).

Поједине регионалне целине одликује комплекснији етнички састав (око већих регионалних центара и већина градских насеља), док се на другим просторима одвија процес етничке хомогенизације, посебно на подручју јужне Србије где доминира албанско становништво, затим у југозападном делу Србије (Санџак)[7] где живе припадници бошњачке и муслиманске националности, у источној Србији  где су концентрисани Бугари и Власи или на северу Војводине где су претежно настањени  Мађари и Словаци. Дакле, једно од битних обележја Србије је заједничка настањеност разних етничких заједница на истом подручју, па отуда у зависности од територијално-политичког оквира или угла посматрања, могуће је да се свака заједница нађе у положају већине, али и мањине (Јањић, 1996).

Постоје јасне разлике у просторној дистрибуцији становништва, па стварни увид у етничке процесе и компактност етничких заједница најбоље илуструју подаци по областима и општинама Србије. Упоредо са популационим променама одвијала се и различита просторна покретљивост припадника етничких заједница у Србији. Интензитет и смерове етнопросторне динамике можемо сагледати на основу праћења обухваћености простора на којем је нека национална мањина остваривала апсолутну или релативну етничку превагу. Према попису из 2011.године, то су четири националности (Мађари, Бошњаци, Бугари и Словаци) који имају високу територијалну концентрацију у појединим регионима, са апсолутном или релативном етничком доминацијом у најмање једној општини. Тако, Мађари имају превагу у осам општина, Бошњаци у три општине, Бугари и Словаци чине већину  у по две општине, док су, као што је познато, Албанци у три општине на југу Србије бојкотовали последњи попис (видети картограм).[8] У анализу је узета и влашка национална мањина која је погранично настањена са високим степеном територијалне коцентрације у источној Србији (видети картограм).

Карта: Општине са апсолутном или релативном већином, Србија, 2011

Извор: Републички завод за статистику, Београд, 2012.

Мађари (253,9 хиљада или 3,5%) су највећа национална мањина у Србији. Концентрисани су готово искључиво у Војводини јер од њиховог укупног броја чак 251,1 хиљада (98,9%) је настањено у овом региону, док само мали проценат живи на другим подручјима Србије где је њихова концентрација маргинална (посебно на југу Србије) и углавном везана за градска насеља. У укупном становништву Војводине партиципирају са 13,0% и представљају бројчано најрелевантнију мањину овог региона. Географски размештај припадника мађарске мањине одликује тренд изражене етничке хомогенизације са високим степеном просторне концентрисаности  у северном делу покрајине (Севернобанатска и Севернобачка област) гсе се налзе и етнички већинске мађарске општине. Просторно-етничку компактност Мађара потврђује податак да само у поменуте  две области је настањено преко половине (58%) укупног броја војвођанских Мађара. У осталим областима Војводине њихов удео се креће од 1,2% (Сремска обаласт) до 12,6% (Средњобанатска област). Имају етничку превагу у осам општина, од чега апсолутну већину у пет (Кањижа 85,1%, Сента 79,1%, Ада 75,0%, Бачка Топола 57,9%, Мали Иђош 53,9%) и релативну у три општине  (Чока 49,7%, Бечеј 46,3% и Суботица 35,7%). У тим општинама живи више од половине укупног броја Мађара са простора Војводине. Основно демографско обележје мађарске популације је депопулација, пад броја становника за готово 40 хиљада (13,4%) што је резултат негативног прираштаја и емиграције, па су у свим општинама забележили смањење бројности, али су задржали етничку доминацију у поменутих осам општина. Међутим, у структури већинских општина, компарације ради, по претходном попису имали су шест општина са апсолутном и две општине са релативном већином (Суботица, Бечеј), а још две деценије раније (1991.) седам општина са апсолутном и једну општину са релативном већином (Суботица).

Бошњаци[9] (145,3 хиљада или 2,0%), су готово искључиво  настањени у региону Шумадије и Западне Србије (142,8 хиљада). Од укупно осам области које сачињавају овај регион најхетерогенија је Рашка област у којој су Бошњаци најзаступљенија мањина (105,5 хиљада и уделом од око једне трећине), а затим Златиборска област ( 36,9 хиљада или 12,9%), док су у осталим областима њихови удели занемарљиви (0,01%). Етнопросторни размештај показује да Бошњаци имају апсолутну већину у општинама:  Тутин (28,0 хиљада или 90,0%), Нови Пазар (77,4 хиљада или 77,1%) и Сјеница (19,5 хиљада или 73,9%). Само у ове три општине живи 87,6% укупног броја Бошњака из региона Шумадије и Западне Србије, или 86% укупног броја Бошњака у  Србији, што јасно илуструје степен њихове концентрације на овом подручју. Промене у територијалној дистрибуцији становништва иду у правцу јачања процеса етничке хомогенизације. Тако, Нови Пазар, као најразвијенији привредни и културни центар од ове три општине у периоду 2002-2011 бележи битно повећање Бошњака (са 65,6 хиљада на 77,4 хиљада или са 76,3% на 77,1%). Истовремено, Сјеница региструје благо опадање (са 20,5 хиљада на 19,5 хиљада) и стагнирање удела Бошњака (са 73,3% на 73,9%), као и Тутин (са 28,3 хиљада на 28,0 хиљада), али са опадајућим уделом (са 94,2% на 90,0%) због повећања укупног броја становника те општине. У поменутим  општинама само мали број лица се у последњем попису етнички декларисао као Муслиман што показује да је у највећем степену прихваћена бошњачка национална идеја. У осталим општинама удео Бошњака је маргиналан изузев у Пријепољу (34,5%) где је дошло до повећања удела у односу на претходни попис, затим у Прибоју (14,0%) и Новој Вароши (4,7%) у којима је дошло до благог процентуалног смањења. У градовима ка којима гравитирају миграционе струје долази до много бржих демографских кретања и промене етничког састава становништва, док се у руралним срединама етничка слика много теже мења. У погледу насељености, Бошњаци претежно живе у градским насељима (57%).        

Припадници бугарске националне мањине (18,5 хиљада или 0,3%) углавном су настањени у пограничним општинама југоисточне Србије, према Бугарској. Регионални размештај упућује да је од  укупног броја Бугара у Србији, велика већина (83,6%) концентрисана у региону Јужне и Источне Србије (15,5 хиљада или 1%). У оквиру овог региона у потпуности су концентрисани само у две области, у Пиротској где партиципирају са 7,1%, а затим у Пчињској где имају удео од 4,6%, док у осталим областима овог региона имају занимарљиве уделе. Другим речима, само у ове две области настањено је 90% припадника бугарске националности у којима бележе висок степен националне хомогености. У општинама где су етнички компактни и имају већину, а то су  Босилеград (5,8 хиљада или 71,8%), и Димитровград (5,4 хиљада или 53,5%) концентрисано је готово три четвртине (72,6%) укупног броја Бугара овог региона, а преко 60% са подручја целе Србије. Компарације ради, по прошлом попису у Димитровграду су имали релативну већину (49,7%) (мада треба имати у виду велики број неизјашњених лица у овој општини), док су у Босилеграду имали апсолутну превагу (70,9%), као и 2011. године. Припадници бугарске националности спадају у врло старе популације у Србији што објашњава ниску стопу наталитета и дугогодишњи негативни прираштај, док је утицај промене идентитета, тј. етнички трансфер у неку другу националност (најчешће као Југословен) у извесној мери присутан и негативно делује на бројност ове популације.

За разлику од поменутих националних мањина Словаци (52,8 хиљада или 0,7%) нису погранично концентрисана мањина у Србији, имају етничку већину у две општине Војводине, и са политичко-демографског гледишта, као и са аспекта мањинске политике чине релевантну етничку заједницу. Подаци показују да имају највећу концентрацију у   Војводини (95,4%), где их је регистровано 50,3 хиљада, односно 2,6% у укупној војвођанској популацији, па после Мађара, представљају бројчано најзначајнију мањину. Главну зону концентрације чине Јужнобачка област (24,7 хиљада или 4,0%) и Јужнобанатска област (13,8 хиљада или 4,7%). Просторна дистрибуција словачке мањине указује на високу концентрацију и просторну поларизацију, с обзиром да само у две области (где се налазе и већинске општине) живи преко три четвртине (76,4%) укупног броја Словака са територије Војводине. Најмање су заступљени у областима у којима Мађари имају етничку превагу (Севернобачка и Севернобанатска област). Упркос негативним трендовима у демографском развитку, задржали су етничку већину у две општине: апсолутну у Бачком Петровцу (8,8 хиљада или 65,4%) и релативну у Ковачици (10,6 хиљада или 41,8%) у којима је концентрисано 38,5% укупног броја Словака са подручја Војводине. У осталим општинама имају ниске уделе, одликује их дисперзивна насељеност, изузев у Бачу где имају битнији удео (19,8%),знатна измешаност са осталим националностима, а у погледу типа насељености преко половине живи у сеоским и мешовитим насељима  (56%), а мање у градским (44%).   

Од осталих националних мањина, са аспекта просторног размештаја, важно је споменути Влахе (35,3 хиљада или 0,5%) које одликује висока територијална компактност у северноисточној Србији мада немају немају етничку превагу ни у једној општини. Власи су националност код којих је на популациони развитак пресудно деловао субјективни фактор, тј. промена националне припадности, односно (не)изјашњавање за свој етнос. Концентрисани су готово искључиво у централној Србији и мали проценат у Војводини. Главна зона концентрације им је регион Јужне и Источне Србије где броје 32,9 хиљада, што чини 93% од њиховог укупног броја на територији Републике Србије. У оквиру овог региона, Власи су после Срба и Рома бројчано најзначајнија етничка заједница са уделом у укупном становништву тог региона од 2,1%. Од укупно девет области (округа) колико обухвата овај регион, највише их је настањено у Борској области (13,3 хиљада или 10,7%) и Браничевској (13,2 хиљада или 7,2%), где се налази 80,6% укупног броја Влаха југоисточне Србије. Такође, релевантан број и удео имају у Зајечарској области (6,3 хиљада или 5,2%) па је заправо у ова три округа концентрисано преко 99% припадника влашке националне мањине. Посматрано по општинама, највећи број их живи у Бору (6701 или 13,8%), затим Петровцу на Млави (4609 или 14,7%), Кучеву (3927 или 25,3%), затим у Неготину (3382 или 9,1%), Бољевцу (3356 или 25,8%), Жагубици (2811 или 22,1%) и Мајданпеку (2442 или 13,1%). У процентуалном смислу, највише Влаха, око једне четвртине, живи у Бољевцу, затим Кучеву и Жагубици. [10]

Демографски фактори, као што су бројност и просторна компактност, имају велики утицај на положај и права националних мањина, али они не би требало да буду ни предност ни препрека за остварење основних мањинских права. С тим у вези, национално законодавство Србије не прави разлику међу мањинама у погледу њихове бројности и призната права су доступна свим припадницима мањина. У Закону о заштити права и слобода националних мањина (2002.) регулише се начин остварења индивидуалних и колективних права, односно свих права која су уставом или међународним уговорима и законима гарантована припадницима мањина. Тако је у  Уставу Републике Србије прописана је заштита права националних мањина ради остварења њихове потпуне равноправности, при чему је предвиђена могућност предузимања одрђених мера у циљу отклањања услова било какве неравноправности.

Такође, у области заштите мањина, поред низа закона, важан је и Закон о забрани дикриминације (2009.) у коме је установљен, између осталог, и свеобухватан систем заштите од дикриминације припадника етничких мањина. Законом о националним саветима националних мањина (2009.) уређени су положај мањинске самоуправе, њихов избор, надлежности, начин финансирања културне аутономије и друго. Национални савети представљају националну мањину у области службене употребе језика, образовања, информисања и културе, а покрећу и иницијативу за доношење одговарајућих мера у циљу регулисања и побољшања положаја мањина (Гавриловић, Петрушић, 2011). За остварење мањинских права, али и стабилност сваког друштва, битна је, такође, политичка партиципација и репрезентација припадника националних мањина, што зависи од више фактора, као што су: изборни систем, бројност националне мањине, да ли су мањине територијално концентрисане или не, степена интеграције мањина у друштвени и политички систем, да ли мањине имају своје политичке странке, у којој мери националне мањине гласају за већинске странке и друго (Орловић, 2011).

ЗАКЉУЧАК

Просторна дистрибуција становништва Србије показује да је етнички простор већинске нације знатан и функционално повезан, изразито хомоген, док је висока територијална концентрација бројчано релевантних националних мањина на периферним деловима земље. Реч је о мањинама које имају специфичан етнопросторни распоред или етничку већину у појединим општинама, због чега је мањинско питање комплексно и од велике важности за политичку стабилност и свеукупни развој државе. Етничка компактност и национална хомогенизација мањина даје посебан значај њиховом статусу и територијално-политичком организовању. С обзиром да је Србија мултиетничка и мултиконфесионална држава, заштита права мањина и добри интеретнички односи, као и лојалност мањина држави у којој живе, неопходни су за мир, просперитет и демократски развој Србије.

Стабилност једног друштва зависи од интегрисаности свих њених грађана, при чему интеграција националних мањина не значи асимилацију, већ подразумева културни плурализам који омогућава припадницима мањина да сачувају сопствене етничке, верске и културне особености, уз истовремено пуну и успешну интегрисаност у друштвену заједницу.Другим речима, то значи добровољност етничких заједница у прихватању заједничког и очувању посебног. Може се закључити да је данас политика различитости једина алтернатива политици асимилације, док ће перспективе мултикултурализма, посебно у државама Балкана, зависити од квалитета међуетничких односа, поштовања људских и мањинских права, етничке толеранције, као и од политичке стабилности и стратегије демократског и економског развоја сваке државе.

ЛИТЕРАТУРА

Башић, Г. (2002). Положај Бошњака у Санџаку, Београд: Центар за антиратну акцију.

Гавриловић, Д., Петрушић, Н.(2011). Међунационални односи и заштита мањинских права у Србији. Миграцијске и етничке теме,  27 (3), 419-441.

Јањић, Д (1996). Социолошко-политиколошки аспекти мањинске политике и заштите

мањина у СР Југославији, у: В.Становчић (ур.), Положај мањина у Савезној Републици Југославији,  (19), Београд: САНУ, 625-639.

Орловић, С. (2011). Политичко представљање националних мањина - Србија у компаративној персепктиви. Миграцијске и етничке теме,  27 (3), 393-419.

Радушки, Н. (2004). Ромска национална мањина у Србији-демографске тенденције и проблеми, Миграцијске и етничке теме, 20 (4), 433-453.

Радушки, Н. (2006). Етничка слика Србије на почетку 21.века, Наше теме-Бела куга,  Београд: Службени гласник, 52-62..

Радушки, Н. (2007). Националне мањине у Централној Србији - етничке промене и демографски развој, Београд: Институт друштвених наука.

Радушки, Н (2010). Афирмација националног идентитета на крају XX века, у В.Голубовић (ур.), Очување и заштита културно-историјског наслеђа Србије у иностранству Београд: Институт за међународну политику и привреду, 421-437.

Радушки, Н. (2012). Међусобна детерминисаност националног и језичког идентитета-демографски аспект, Политичка ревија, (3), 171-190.

Републички завод за статистику. Национална припадност, подаци по пштинама и градовима,  Попис становништва, домаћинстава и станова 2011.,књ.1, 2012.

Републички завод за статистику. Национална или етничка припадност; Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002., књ.1, 2003.                        

Спасовски, М.(1994). Територијални размештај народа и националних мањина у СР Југославији.  Југословенски преглед, (1), 27-39.

Цвијић, Ј. (1987). Балканско полуострво. Београд: САНУ.

Цвијић, Ј. (1966). Балканско полуострво и јужнословенске земље. Београд: Завод за издавање уџбеника.

Nada Raduski, PhD

Institute for political studies

Belgrade

ETHNIC PROCESSESAND TERRITORIAL CONCENTRATION OF NATIONAL MINORITIES IN SERBIA - CENSUS 2011

Abstract

Spatial distribution of population according to nationality is an important aspect of demographic development conditioned primarily by ethnically differentiated natural growth and migrations, but also with the impact of numerous other factors. Due to specific territorial distribution and ethnic domination of relevant national minorities in border parts of the country, the question of their status and territorial-political organization gives special severity and significance to the minority question in Serbia. This paper analyzes of the population of Serbia (excluding Kosovo and Metohia) according to the 2011 census results, with special emphasis on the quantitative and qualitative ethno-demographic changes that have taken place in the last intercensal period (2002-2011). Data analysis of the ethnic composition of Serbia by territorial units (Serbia-North and Serbia-South), by regions (Belgrade region, Vojvodina region, Šumadija and West Serbia region, South and East Serbia region), and within them by areas and municipalities.

Key words: ethnicity, spatial distribution, national minorities, ethnic mayority and minority, municipalities, census,  Serbia.


 * Рад је део пројекта ”Демократски и национални капацитети политичких институција Србије у процесу међународних интеграција” финансиран од стране Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије (број 179009).

[1] У Србији је у периоду после Другог светског рата до данас спроведено укупно осам пописа становништва, први 1948. године, затим 1953, а од 1961.године на сваких десет година према препорукама Уједињених нација ради међународне упоредивости података. У складу са тим, претходни попис планиран је за 2001.годину, али је због политичких околности одложен за наредну годину, да би се са пописом 2011. вратили на десетогодишњу динамику спровођења пописа (тј. сваке прве године нове декаде). Последњи попис није спроведен на територији Косова и Метохије (као ни онај 1991. и 2002.), док је у општинама Бујановац и Прешево (делимично и у Медвеђи) бојкотован од припадника албанске националности.

[2] Резултати пописа из 2011.године исказани су по први пут у складу са Уредбом о номенклатури статистичко територијалних јединица, према админитративној подели (од 1.јула 2011), на две функционално територијалне целине: Србија-север и Србија-југ (за разлику од претходних пописа када су у оквиру Србије наведене три макроцелине - централна Србија, Војводина и Косово и Метохија). У оквиру прве налази се Београдски регион и регион Војводине, док друга целина обухвата три региона: Шумадија и Западна Србија, Јужна и Источна Србија и регион Косова и Метохије (без података). Сваки регион обухвата одређени број области (бивши окрузи) у оквиру којих су сврстане општине.

[3] На бројност припадника одређене националне заједнице поред природног прираштаја и миграционог салда утичу и промене у националном изјашњавању. Наиме, по пописној методологији главни критеријум за одређење националне припадности јесте субјективна изјава што значи да свако лице има право (уставом загарантовано) слободног (не)изјашњавања о својој националности. При томе, никакви документи нису потребни као доказ, али се подразумева да се лично изјашњавање и објективна припадност углавном подударају. Принцип слободног декларисања омогућује промену националности и то привремену (услед политичких, социјалних, психолошких и других разлога) или сталну (услед асимилационих процеса), што утиче на популациону динамику свих етничких заједница, односно на коначне резултате пописа (Радушки, 2012)

[4] На популационо кретање неке  националности утичу и промене у пописној методологија. С тим у вези,   Муслимани су у пописима најпре третирани као националнонеопредељни (1948. и 1953.), затим Муслимануетничкомсмислу (1961.), Муслиман као конститутивни народ (1971,1981 и 1991.), да би у попису 2002.године, имајући у виду крупне геополитичке промене, поред Муслимана била уведена и нова одредница Бошњак, иако је у суштини реч о истом етничком корпусу. У последњем попису (2011.) у коначној класификацији националности задржана су оба модалитета (Радушки, 2007).

[5] Важних пописно-методолошких промена било је и код Југословена. У почетку су били у најтешњој вези са Муслиманима (1953), затим као лица која се нису ближе национално определила-Југословени неопредељени (1961), као посебна група-Југословени обухватали су лица која нису желела да се национално изјасне (1971, 1981), да би у претходна два пописа (1991, 2002) имали статус национално опредељених лица, у класификацији сврстани одмах иза тадашњих конститутивних народа (Срба и Црногораца). У пописној класификацији из 2011.године прво су наведени Срби, а затим све друге националности (по азбучном реду) укључујући и Југословене. Свакако да је увођење ове категорије имало битног утицаја на промене у бројности других националности (Радушки, 2007).

[6] Промена етничке припадности, појава у социоантропологији названа “ситуациони идентитет”, иманентна је влашкој мањини и стално присутна (само различитог смера) између два пописа становништва. Хронолошки посматрано, према првом попису после Другог светског рата (1948.), Власи су по броју и уделу у етничкој структури централне Србије (93,4 хиљада или 2,3%) били на другом месту (одмах после Срба). Наредни попис (1953) бележи опадање (28,0 хиљада или 0,6%), да би 1961.године регистровано драстично смањење (само 1339 или 0,03%). У раздобљу 1971-1981, Власи имају пораст (са 14,6 хиљада на 25,3 хиљада, односно са 0,3% на 0,5%), а по попису 1991.године, који је одржан у специфичним друштвено-политичким околностима претходећи дезинтеграцији државе, рату и стварању нових држава на простору СФРЈ, Власи поново губе или мењају своју етнички идентитет и бележе смањење (15,5 хиљада или 0,3%) (Радушки, 2010)

[7] Област југозападне Србије се незванично назива Санџак (или Стара Рашка). Термин „санџак“ потиче од турске речи „санчак“(застава), а означавао је управно-територијалну јединицу унутар Османлијског царства. Иако ове јединице не постоје још од 16.века, термин је остао у употреби, широко распрострањен и означава подручје специфично по свом геополитичком положају, историјским и етнодемографским карактеристикама. У географском смислу, Санџак се са северозапада граничи са Босном, на југоистоку са Косовом, а на југу са Албанијом. „Област Санџака, односно Рашке, припада централно-балканском басену који обухвата врло високе земље у којима су развође сливова Јадранског, Егејског и Црног мора“ (Цвијић, 1987: 68). Основна одлика овог подручја јесте традиционална подвојеност становништва на два доминантна етноса - српски и бошњачки.

[8] У оквиру Републике Србије (без Косова и Метохије), према подацима претходног пописа, Албанци су готово потпуно концентрисани на подручју Централне Србије (60,0 хиљада или 97,3%), а у малом броју у Војводини (1,7 хиљада или 2,7%). Територијално посматрано, 2002. године имали су апсолутну етничку превагу у две општине: Прешево (31,1 хиљада или 89,1%) и Бујановац (23,7 хиљада или 54,7%) и знатан удео у општини Медвеђа (2,8 хиљада или 26,2%). У наведеним општинама живи чак 96,1% Албанаца са подручја Централне Србије, док их у осталим општинама одликује дисперзивна насељеност и врло ниски удели (око 0,1%), што указује на изразит процес националне хомогенизације на југу Србије.

[9] На Бошњачком сабору одржаном 1993.године у Сарајеву постигнута је сагласност о заједничком имену народа – Бошњаци, које од 1996. године прихватају све санџачке странке и удружења. У политичким документима истиче се аутохтоност Бошњака на просторима Санџака све до почетка 20.века, затим да је одлука о поновној употреби овог имена донета у складу је са одлукама Конгреса бошњачких интелектуалаца и Скупштине БиХ, као и да је њихова матична држава Босна. Међутим, свест о Босни и Херцеговини као матици Бошњака има своје опоненте како у државама насталим на простору бивше Југославије, тако и код дела бошњачког становништва у Србији (Башић, 2002).

[10] Иначе, у поменуте три општине удео Влаха највише је повећан у раздобљу 1991-2002, и то у Кучеву (са 3,6% на 27,7%), Жагубици (са 6,2% на 22,0%) и Бољевцу (са 11,3% на 26,3%), док су истовремено удели Срба смањени (нпр. у Кучеву са 93,6% на 66,9%). У етничкој структури тих општина забележени су знатнији удели лица која су се раније изјашњавали као Срби или Југословена, па се оправдано претпоставља да су променили своју етничку припадност и декларисали се као припадници влашког народа, односно вратили су се свом изворном етничком идентитету.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер