Golgota bila jedini put

(Večernje novosti, 06.12.2008)

Istraživao sam to srpsko vreme različitim povodima. Prvo kao porodičnu obavezu. Moj ded, Radenko Vitezović, kome je stomakom pedeset godina lutalo olovo, uz koga sam kao dete spavao u kolibarenju na Divčibarama, stalno je sanjao Solunski front, ječeći kao sama istorija. Tu obavezu sam pesnički odužio zbirkom “Vojnici u voćnjaku“. Potom sam istraživao, pišući seriju “Dimitrije Tucović“, kako su austrijski socijalisti glasali za ratne kredite, a srpske socijaldemokrate protiv.

Zatim sam Arbaniju prošao rukopisom kroz prozu “Čarape kralja Petra“, ali ispisao i srpska zaboravljanja srpskih grobalja u “Simfoniji Vinaver“. I najzad, kad su me Zoran Janković i Slobodan Terzić iz “Košutnjak filma“ počastvovali pozivom da napišem scenario za celovečernji dokumentarni film “Gde cveta limun žut“, u čemu mi se znalački svojim viđenjem pridružio reditelj Zdravko Šotra, a potresno sve ispripovedao glumčina Dragan Nikolić, da je film dobio značaj nacionalne katarze.

Pokazali smo kako je srpska vojska, krajem novembra i početkom decembra 1915. godine, otpočela svoj marš ka Jadranskom primorju, marš za koji se s pravom može reći da je bio zaista mučenički, a po motivima i istorijskim posledicama veliki. Istina, u izvršenju toga marša vojska nije imala da podnosi teške udarce koje su joj toliko nadmoćni neprijatelji sa tri strane nanosili, počev od Save, Dunava i Timoka pa sve do Kosova; ali je zato sada bila izložena ogromnim i, za njenu snagu kakva je onda bila, nepodnošljivim teškoćama i naporima, jer je morala da savlađuje puno bespuća po planinama, potom i po albanskim neprohodnim baruštinama i blatištima, po zimi, polubosa i u poderanom i oskudnom odelu, pri tome i gladna - danima bez hrane, a uza sve to izložena i mučkim napadima arnautskih bandi iz zaseda u klisurama.

Brod za Krf

Pod takvim uslovima neizbežno je bilo da tragom njenih kolona popadaju nebrojene žrtve onih vernih sinova Otadžbine koji su imali volju, ali ne i dovoljno snage, da do kraja podnesu sve one “muke i patnje“ koje po strahotama prevazilaze sve što je istorija do sada zabeležila, što reče francuski maršal Žofr.

Što se tiče polemičkog, opet racionalno katarzičnog feljtona “Večernje novosti”, koji nastaje u povodu istorijske knjige sa sjajnim i tačnim naslovom “Nevoljni ratnici“ akademika Dragoljuba Živojinovića i onoga što je na promociji ovog temeljnog dela rekao akademik Dobrica Ćosić,1 čini mi se da ne bih imao šta više da kažem od onoga što je u scenariju filma “Gde cveta limun žut“.

Šteta što knjiga akademika Živojinovića nije bila izašla kad sam pisao scenario. Verovatno bi mi donela veću sigurnost u sudovima i neka pitanja ne bih ostavio otvorenim.

Mogu da žalim što ove svoje misli o Solunskom frontu akademik Dobrica Ćosić, koga inače smatram najvećim živim srpskim piscem, čiji su romani naše iskupljenje pred istorijom, ja bih te misli sigurno citirao, pa i suprotstavio ne samo drugim mislima o predsedniku Srpske kraljevske vlade Nikoli Pašiću i srpskom vrhovnom komandantu, nego i memoarskim svedočenjima. Kakvo je, recimo, svedočenje ruskog carskog poslanika u Srbiji, kneza Grigorija Nikolajeviča Trubeckog, koji je sa Srbima prešao Albaniju i zabeležio čas ukrcavanja vlade u brod za Krf:

“I tada mi je izašla pred oči sva neobičnost ovoga putovanja. Napuštali smo Albaniju, daleko za sobom ostavljali smo Srbiju. Ovde su bili ministri, generali, komandanti armija, predstavnici Država. Bio je to početak izbavljenja celog jednog naroda, koji nije prestajao da veruje da će ga njegova srećna zvezda vratiti u obećanu zemlju. Osećao sam se kao svedok velike istorijske drame, jednog od njenih najtragičnijih činova. Voja Marinković, ministar privrede i trgovine, progovorio je prvi: “Da je pre godinu dana neki romanopisac zamislio ovakvu priču, zar ne bismo kazali da se udaljio od svake verodostojnosti u svom romanu, lju’il a manlju?”

Sedeo sam pored Pašića. On je bio zadubljen u misli. I mada mu je bilo preko sedamdeset godina, mada je trebalo da bude mnogo manje raspoložen nego svi ostali, on beše zadržao svoju čilost. Na trenutak se osvrnuo na sve što je proteklo. “Da, izgubili smo sve,” rekao je, “ali smo Srbiji sačuvali obraz.”

Bile su to reči koje se izgovaraju pre nego što se spusti zavesa na sceni, kada se završava veliki čin drame. Ali te reči nije izgovorio glumac, nego čovek koji je kroz patnje došao do njih, vođ koji je svoj narod odveo iz njegove domovine zato što je hteo da sačuva njen lik, svetao i čist poput svetionika što osvetljava ceo pređeni put, kao i onaj koji tek predstoji...Na svečanoj premijeri filma “Gde cveta limun žut“ u sali Pozorišta na Terazijama, negde u ovo doba pre dve godine, bio je i akademik Dobrica Ćosić zajedno sa ispisnikom i akademikom Mihailom Markovićem. Izmenjali smo neke dobre misli. Dobrica me je pitao koliko sam dugo pisao scenario. Skoro da mi nije poverovao kad sam rekao vreme od nekoliko meseci. Akademik Marković, uz nemoguću želju da svi Srbi vide film, pitao me je gde sam našao austrougarsku ponudu za separatni mir, i oko toga se vodio naš dalji razgovor. Rekao sam da sam pretpostavku za to našao kod DŽona Rida u 1915, ali je nisam mogao dati izričito, kao neporeciv fakat, pa sam je dao u dijalogu.

Evo tog dela dijaloga:

”DŽon Rid: A da Vam, recimo, Austrijanci i Nemci ponude mir...

Nikola Pašić: A, ovaj, šta da nam za njega ponude? Ovaj, da ne damo Makedoniju Bugarima, koji su već sa njima?

DŽon Rid: To ne. Ali da vam nude više od onoga što su vam nudili saveznici da date Makedoniju Bugarima da dođu na njihovu stranu dok su mogli... Celu Bosnu i Hercegovinu, celu Vojnu granicu u Slavoniji, Baniju, Liku, Dubrovnik i veći deo Dalmacije...

Nikola Pašić: Gospodine DŽon Rid, ovaj, Srbija nema dva odgovora ako bude nemačke ponude o miru...

Jedan odgovor

DŽon Rid: Ako bude? A on je?

Nikola Pašić: Ako bude - ako prihvatimo nemačke ponude o separatnom miru, a oni pobede, bez ikakvog obzira će nam oduzeti sve ono što su dali. I više: uništili bi našu samostalnost jer nas mrze, jer im je cilj da nas satru. U slučaju da saveznici pobede, strahovito bi nas kaznili za izdaju. Ni oni ne praštaju. Samim tim naše nacionalne težnje bile bi bespovratno upropašćene. Mučno je da i u samom Beču računaju na toliku glupost srpskih državnika. Zato i kažem da mir ne primamo.

DŽon Rid: Hvala Vam, gospodine predsedniče... Neću Vas pitati: Da li Vam je gospodin Mihailo Banković doneo izjavu lorda Herberta Kičenera, ministra rata Velike Britanije: “Balkanski front je mrtav za mene, jer je nepodesan da se na njemu okušaju operacije većeg stila.”

Nikola Pašić: Gospodine Rid, pitanje stila prepuštam Vama. Stav vlade Srbije i Vrhovne komande je: kapitulacija je najgore rešenje. Jedini spas iz ove teške situacije je povlačenje na Jadransko primorje!”

Sam akademik Živojinović kaže da su Londonski sporazum saveznici krili od Srbije. Nemamo dokaza da je Srbija 1915. odbila Londonski pakt. Ona ga je odbijala tek 1918. i 1919. prihvatajući adresu Narodnog vijeća SHS, praveći Kraljevinu SHS i braneći Dalmaciju od Italije, umesto da insistira da njene granice budu granice određene mirovnim ugovorom vojvode Živojina Mišića sa mađarskim ministrom vojnim, prema linijama razgraničenja koje je iscrtao general Franše d’Epere.

Imamo dokaza da su Srpska kraljevska vlada i srpska Vrhovna komanda u Prizrenu novembra 1915. razmatrale očajnu odbranu - protivudarom koji je predlagao vojvoda Živojin Mišić. Za to su bili i regent Aleksandar i kralj Petar. Tada je odbačena nova kosovska pogibija i počelo je sudbinsko i ništa manje pomorno povlačenje.

Izvući pouke

U feljtonu “Novosti” suprotstavljena su dva mišljenja: da li su povlačenje kroz Albaniju i Solunski front bili istorijska tragedija srpskog naroda, ili je to bio epski podvig veličanja vredan.

I povlačenje kroz Albaniju i Solunski front su bili i jedno i drugo. Karakter tragedije je epski. Samo iz tragedije se izlazi katarzom.

Dalja rasprava ne bi valjalo da dobije oblik još jedne srpske podele. A nikako da ode u pretpostavke šta bi bilo da je bilo. Izvucimo pouke iz onog šta je bilo. 

Srbiji

Umesto nekog zaključka ovom mom tekstu citiraću pesmu “Srbiji” Tina Ujevića:

Danas plamsaš samo od krvi najboljih

što su maču dali svoja tela spravna,

blešteći u duhu i u čistoj volji,

božanstvena zemljo pravoslavna;

Juče ti si bila moćna i velika,

i za usne dece mleko, med i vino,

dok se ne skrhaše pod gradom čelika

grudi tvoje dece, srpska domovino.

Sutra, sabirući i danas i juče,

zasjaćeš u duhu i u živoj moći.

Jer će slavu sloma unuci da uče

kao zoru spasa iza teške noći.

Al’ ni novi narod, niti ponos međa

nikad više neće da ti ovaj vrati,

ponositi pogled iza hrabrih veđa

što su znale divski u ponor gledati.

Tvoje mirno čelo pod pretnjom užasa,

i vijanjem vetra strave i strahote,

i molitvu tamnu i gluva nebesa,

to je danas vreme najveće lepote.