Početna strana > Debate > Kuda ide Srbija > Jedan neobeleženi jubilej
Kuda ide Srbija

Jedan neobeleženi jubilej

PDF Štampa El. pošta
Miroslav Svirčević   
četvrtak, 30. jul 2009.

Povodom stopedesetogodišnjice Svetoandrejske skupštine 

Uvod

Neprimetno, gotovo stidljivo i nečujno, bez ikakvog svečanog podsećanja, lani se navršilo 150 godina od sazivanja čuvene Svetoandrejske skupštine. Ovaj izuzetno značajan jubilej je, poput brzog voza, protutnjao pred očima zbunjene i nepripremljene srpske javnosti, kao da se radi o nekom nevažnom događaju a ne o fenomenu koji je postavio kamen temeljac za razvitak demokratske ustavnosti i parlamentarizma u modernoj srpskoj istoriji. Osim u nekoliko novinskih članaka informativnog karaktera, o Svetoandrejskoj skupštini gotovo da nije bilo reči u javnom i akademskom životu. Nije organizovana nijedna svečana akademija od nacionalnog značaja: niti u Narodnoj skupštini Srbije u kojoj je po prirodi stvari to trebalo učiniti, niti u bilo kojoj drugoj visokoj političkoj ili naučnoj ustanovi. Ovakvo sramno ignorisanje, neobeležavanje ili još gore zaboravljanje značajnih događaja iz bogate političke i pravne istorije srpskog naroda večito će predstavljati beleg na licu aktuelne srpske političke i intelektualne elite. Stiče se utisak da su Srbi s početka novog milenijuma nedostojni svojih slavnih predaka iz HIX veka od kojih mogu toliko toga da nauče, a naročito kako se izgrađuju moderne državne institucije. Zbog budućih srpskih naraštaja potrebno je učiniti makar kratko podsećanje na taj veličanstveni događaj od pre 150 godina, koji je prelomio srpsku ustavnu povesnicu XIX veka. To je potrebno da bi Srbi koji tek dolaze znali kakvi su bili njihovi preci i kavo je bilo njihovo političko iskustvo. Ako je priličan broj srpskih generacija rođenih u HH veku izgubljen u magli jugoslovenstva i titoističkih zabluda, novi srpski naraštaji moraju od početka stati na svoje noge kako bi bili spremni za suočavanje s novim istorijskim izazovima. A da bi bili spremni za to, potrebno je da se upoznaju s dragocenim iskustvom svojih predaka. Nema sumnje da i Svetoandrejska skupština predstavlja fenomen o kojem je potrebno pisati i davati adekvatna tumačenja.

1. Ustavobraniteljski režim i borbe kneza i Saveta

Za vreme oligarhijske vladavine ustavobranitelja 1842-1858 u Srbiji je na snazi bio. tvz. Turski ustav. Prema njegovim odredbama vrhovna vlast je bila podeljena između kneza i Saveta. Ipak, razgraničenje vlasti između ova dva ustavna činioca nije bilo precizno izvedeno. Ustav je po ovom pitanju bio prepun nedorečenih i protivrečnih normi. I sami organski zakoni (kao npr. Zakon o Ustrojstvu Saveta) doneti na osnovu Ustava, ne samo da ove nedostatke nisu otklonili, nego su ih i produbili. Tako je funkcionisanje ustavnog sistema mnogo više zavisilo od odnosa političkih snaga oličenih u knezu i Savetu, nego od ustavne i zakonske reugulative. Knez je bio ovlašćen da bira 17 savetnika, i to od ljudi koji su uživali najveće poštovanje u narodu. Međutim, prema Zakonu o ustrojstvu Saveta, knez je mogao da izabere samo one ljude za savetnike koje bi mu Savet preporučio. Kada bi jednom bili izabrani članovi Saveta više ne bi mogli da budu opozvani. Na taj način je ustavno ustrojstvo Srbije nosilo u sebi klicu budućih razdora i sukoba između dva najvažnija ustavna činioca.

Kako se ispostavilo, suština sukoba između kneza i savetske oligarhije bila je u tome ko će kontrolisati administraciju. To je prvi put postalo očigledno kada se postavilo pitanje ko će komandovati vojskom jer je knez želeo da vojska bude pod njegovim vrhovnim zapovedništvom[1]. Knez je sebe takođe smatrao predsednikom vlade i dogovarao se sa Savetom samo u zakonodavnoj radnji. Do sredine pedesetih godina HIX knez se izborio za pravo ne samo da postavlja ministre izvan Saveta, nego i da imenuje njegove članove bez prethodne saglasnosti tog tela[2]. Produbljivanju sukoba između kneza i Saveta doprinela je i činjenica da je knez postavljao najbliže rođake svoje žene i odane prijatelje na visoka mesta u državnoj hijerarhiji[3]. Viđeniji ljudi, među kojima i njegovi prijatelji, govorili su knezu Aleksandru da je krenuo pogrešnim putem, ali se on očigledno nije mogao odupreti zahtevima rođaka kneginje Perside[4].

Borba između kneza i Saveta dostigla je kulminaciju septembra 1857. u vreme otkrivanja tzv. Tenkine zavere. Zapravo, vlasti su otkrile jedan pokušaj ubistva kneza Aleksandra u koji su bili umešani: Stevan Stevanović-Tenka – predsednik Saveta, Cvetko Rajović – predsednik Vrhovnog suda, i tri savetnika, inače bivša ministra: Paun Janković, Pavle Stanišić i Radovan Damjanović[5]. Ciljevi i motivi zavere ipak nisu bili do kraja istraženi mada su se neki od zaverenika, verovatno pod uticajem savetskih diskusija, plašili da bi knez mogao prvi da udari. Analizirajući ovaj događaj, Slobodan Jovanović je izneo izuzetno zanimljivu teoriju da na ovakav način postupaju oligarhijske političke grupe: aristokratske kolegije ne dižu bune protiv tiranina, nego ga ubijaju u mraku[6]. Zaverenici su proglašeni krivim i osuđeni na smrt, ali se zbog intervencije Porte knez Aleksandar uplašio da potpiše nalog za izvršenje kazne. Zbog toga je tu kaznu preinačio u doživotnu robiju.

Posle otkrivanja Tenkine zavere postalo je očigledno da ustavobraniteljski režim broji svoje poslednje dane. Nepomirljivi sukobi između kneza i Saveta, tačnije između dvorske kamarile Aleksandra Karađorđevića i savetske oligarhije onemogućavali su njegovo funkcionisanje. Bilo je očigledno da se izlaz iz krize nije mogao postići kompromisom dva najvažnija ustavna činioca. Ni Porta kao formalni nosilac suvereniteta nad Srbijom nije pokazala veliko interesovanje da se ustavna kriza odlučno razreši[7]. Zato se izlaz tražio izvan redovne pravno-političke procedure. Sazvana je Skupština kao narodno predstavničko telo, da razreši krizu. Skupština je bila sazvana na Sv. Andreju Prvozvanog 1858. pa je i zbog toga poznata u istoriji kao Svetoandrejska skupština. Za ovu priliku donet je i poseban zakon o Narodnoj Skupštini. Njeno sazivanje bilo je od dalekosežnog značaja za razvoj srpske moderne ustavnosti.

2. Sazivanje i rad Svetoandrejske skupštine

Prvi zakon o Narodnoj Skupštini, izrađen pod vladom Ilije Garašanina, objavljen je 28. oktobra 1858. Ranije, skupštine su se sastajale prema običajima i tradiciji. Ovaj Zakon se odnosio samo na jednu skupštinu i propisivao je uslove o izboru narodnih predstavnika kako bi se sprečilo da to predstavničko telo postane obična gungula predvođena jednim čovekom. Zapravo, ovaj Zakon je usvojen kako bi se obuzdao jedan od najmoćnijih ustavobranitelja - Toma Vučić. Poučen iskustvom Petrovske skupštine od 1848, Savet je zakonodavnom intervencijom želeo da spreči Vučića da dovede svoju buntovnu i naoružanu gomilu na Skupštinu koja bi izvikivala sve što bi on tražio. Tako je po prvi put u ustavnoj istoriji Srbije, donet prvi zakonski akt o jednom narodnom predstavništvu[8].

Skupština je obuhvatala ukupno 438 poslanika. Od njih 378 je imalo karakter izabranih poslanika, dok je ostalih 60 poslanika ušlo u Skupštinu po svojoj funkciji (predsednici sudova, okružni načelnici, igumani i protojereji)[9].

Na Skupštini se pojavilo više različitih opozicionih grupa koje je spajala samo jedna ista politička težnja: obaranje kneza Aleksandra. Međutim, one su se razilazile po pitanju šta činiti nakon kneževog pada.

Jednu grupu su sačinjavali neprikosnoveni velikaši predvođeni kapetan Mišom Anastasijevićem, Ilijom Garašaninom i Tomom Vučićem, koji je i dalje bio harizmatična politička figura iako mu je Zakon o Narodnoj Skupštini zabranio da u nju uđe. Drugu grupu su sačinjavali ujedinjeni obrenovićevci (najvažniji među njima je bio Stevča Mihailović) i liberali[10], a treću lični agenti nekadašnjeg kneza Miloša[11].

Velikaši su nameravali, da posle pada kneza Aleksandra obrazuju jedno namesništvo koje bi sazvalo Veliku skupštinu u cilju izbora novog kneza. Zbog toga su bili u stalnoj vezi s Portom u Carigradu kako bi se omogućilo uzdizanje novog kneza na presto po njihovom ukusu. Velikaška grupa je pokazala da nije bila nimalo homogena po ovom pitanju. Vučić, taj rođeni buntovnik i revolucionar, bez pravog talenta za osmišljavanje adekvatnog političkog programa, sada već na izmaku života, zacelo nije imao nikakav plan šta raditi dalje posle odlaska kneza Karađorđevića. Za razliku od njega, Garašanin je bio zainteresovan igrač o kome se govorilo da je imao ozbiljnu nameru da se zakneži i tako formira treću dinastiju. Najaktivniji među njima je bio kapetan Miša, koji je – po svemu sudeći – radio na tome da se za novog kneza izabere njegov zet Đorđe Karađorđević. On je hladno i sračunato unosio razloge privatne prirode u svoju politiku[12]. Više trgovac nego političar, kapetan Miša se u srpskoj političkoj areni borio onako kako je najbolje umeo – parama. Na obaranje kneza Aleksandra Karađorđevića „uložio“ je 80.000 dukata. Ušavši u politiku iz privatnih pobuda on je za svoj glavni politički cilj mogao imati samo laskanje sopstvenoj sujeti. Tom skorojeviću koji je već imao za zetove popečitelje i kneževe rođake, nije trebalo mnogo pa da poželi da postane tast jednog kneza: to je trebalo da bude kruna u njegovoj karijeri javne ličnosti u tadašnjoj Srbije[13].

Lični agenti bivšeg kneza Miloša su imali za cilj da pridobiju Skupštinu i građanstvo za povratak kneza Miloša i njegove vladalačke kuće na presto. Reč je o političarima, koji su bili isključivo vođeni dinastičkim pobudama. Sve ostalo ih ja veoma malo zanimalo.

Liberali su se vrlo brzo pokazali kao najorganizovanija politička grupa. Najvažniji među njima su bili: Vladimir Jovanović, Jevrem Grujić, Milovan Janković, Ranko Alimpić i Jovan Ilić. Pripadali su drugoj generaciji liberala koja se za razliku od liberala prve generacije (Dimitrije Matić, Kosta Cukić, Ljubomir Nenadović) nije ograničavala samo na teorijsko razmatranje ideja slobode i knjiško objašnjavanje politike, nego je razvila vrlo snažnu i uticajnu političku agitaciju, promovišući jedinstvo nacionalizma i liberalizma. Oni su jedini izradili plan i taktiku za držanje na Skupštini. Njima je pored obaranja kneza Karađorđevića sa prestola, bilo stalo da tek sazvana Skupština izglasa jedan nov zakon o narodnom predstavništvu, koji bi mu garantovao prava po principu narodne suverenosti. Liberalima je najviše stalo do toga da Skupština postane stalno telo, birano od naroda, koje će se redovno sazivati kako bi vršila zakonodavnu vlast[14].

 Pošto je za predsednika izabrala kapetan Mišu Anastastijevića a za sekretare liberale Jevrema Grujića[15], i Jovana Ilića, Skupština je započela rad.  Grujić i Ilić su nastojali da Skupština odmah izglasa Zakon o Narodnoj skupštini. Dosadna i duga diskusija o predlogu ovog Zakona unosila je nervozu među poslanike, koji su bili potpuno pridobijeni za borbu protiv kneza. Nije mirovalo ni beogradsko građanstvo, koje je opsedalo skupštinsko zdanje. Skupština je iznenada promenila tok svog rada u pravcu izvođenja prevrata. Dramatično je bilo 10, 11. i 12. decembra kada je Beograd postao poprište istinske političke i dinastičke borbe u kojoj su učestvovali osim poraženog kneza, još i ministri, Savet, Narodna Skupština, vojska i beogradska čaršija. Skupština je najpre donela je odluku o opozivu kneza Aleksandra, koji se po prijemu akta o tome sklonio kod paše u grad. Ne čekajući knežev odgovor, Skupština je izabrala Miloša Obrenovića za kneza. To je sve izršeno onako na juriš, bez diskusije, baš kako su to hteli sekretari Grujić i Ilić. Sama Skupština, vršila je funkciju namesništva do povratka starog-novog kneza Miloša u Srbiju. Ubrzo je u njoj zavladao pravi metež, tako da je često ličila na običnu razjarenu i raspuštenu gomilu[16]. Često je padala pod jedan, a čas pod drugi uticaj. Pretilo se čak i oružjem. Vojska, još uvek pod komandom Aleksandrovih ljudi, htela je da rastera Skupštinu. Dovela je članove Saveta u kasarnu gde je trećeg dana prevrata, Aleksandar Karađorđević, uprkos odluci Skupštine, vraćen na presto. Vojska je u nekoliko navrata bila upućivana na Skupštinu, ali je odstupila i položila oružje usled snažnog otpora beogradskog građanstva. Uvidevši da je sve izgubljeno Aleksandar Karađorđević je priznao poraz. Ustupio je komandu nad vojskom ministru unutrašnjih dela Iliji Garašaninu. Odluke Svetoandrejske skupštine zasijale su u svom punom sjaju.

 S padom Aleksandra Karađorđevića prestao je i ustavobraniteljski režim u Srbiji. Revolucija koju je 1858. izvela savetska ustavobraniteljska oligarhija, okrenula se na kraju protiv nje. Od glavnih političara te grupe jedino je Garašanin preživeo. Uspešno se snašao i pod novom-starom dinastijom. Savet je u događajima za vreme Svetoandrejske Skupštine izgubio sav svoj prestiž. Iako je porazio kneza, njegova pobeda je bila pirova. Jedini istinski pobednik u ovim događajima bila je institucija Narodne Skupštine koja je zahvaljujući mladim „parizlijama“[17]uspela, bar na kratko, da preuzme vrhovnu vlast. Skupština je zadala strahoviti udar oligarhijskom Savetu koji se od njega više nije mogao oporaviti. Tako je sa slabim i neautoritativnim knezom otišao i Savet. Prema rečima Slobodana Jovanovića, bilo im je suđeno da padnu zajedno. Aleksandar Karađorđević je morao da padne jer nije bio jak vladalac koga je novo vreme tražilo, i koji je imao da usredsredi vlast u svojoj ličnosti. Ustavobranitelji su s druge strane, takođe morali da padnu, jer se ustavobraniteljska oligarhija koju su predstavljali nije mogla pomiriti s jakim vladaocem. Jedna ista politička katastrofa upropastila je i kneza Aleksandra i savetsku oligarhiju koja se protiv njega borila[18]. Sazivanje Svetoandrejske skupštine imalo je efekat bumeranga za ustavobranitelje.

3.  Istorijski značaj Svetoandrejske skupštine

 Nakon ove kraće pripovesti o sazivanju, karakteru, radu i najvažnijim odlukama Svetoandrejske skupštine, može se zapaziti da je ona imala epohalan značaj za pravno-političku povesnicu moderne Srbije. Zahvaljujući mladim liberalima i njihovim idejama Narodna skupština je, makar na kratko, bila uzdignuta na rang organa vrhovne vlasti, potčinjavajući sebi sve druge ustavne činioce: kneza, Savet, popečitelje, pa i vojsku. Imajući u vidu njen delimično izborni karakter, mladi srpski liberali su je proglasili za nosioca narodne suverenosti, kome pripada pravo da odredi glavni pravac daljeg državnog razvoja mlade srpske države. Iako je i sama bila veoma krhka i labilna, nedovoljno konsolidovana i lako podložna uticajima brojnih skupštinskih demagoga, može se reći da je Skupština za tih nekoliko dana prevrata bila na visini zadatka. Uspela je da donese odluke o smeni na srpskom prestolu pa i o padu kompletnog ustavobraniteljskog režima, koje su na koncu bile potvrđene, a poznato je da ovakve odluke mogu donositi samo istinski nosioci suverenosti. Vojska je doduše, pokušala da ospori Skupštini karakter organa vrhovne vlasti i pravo da donosi akte o smeni kneza i režima, ali je njen pokušaj bio uzaludan. U tom sukobu između narodnog predstavništva s ograničenim izbornim legitimitetom i oružane sile, narodno predstavništvo je izašlo kao pobednik. Za ovu pobedu ima da zahvali i okupljenom beogradskom građanstvu, koje mu je pružilo podršku u ključnom momentu, obezbeđujući njenim odlukama dodatni legitimitet. Shvatajući da se Skupština u tom času zaista nametnula kao najviši organ vlasti u Srbiji izlazeći iz okvira važećeg poretka, vojska se povukla ne želeći dodatno da komplikuje političku situaciju: priznala je njene odluke, koje su ubrzo bile izvršene. Tako je Svetoandrejska skupština udarila temelje za parlamentarni sistem vlasti, oko čega su se vodile žestoke političke i ustavne borbe u Srbiji, posebno u periodu 1881-1903. Iako nakon sazivanja Svetoandrejske skupštine, ona sama nije uspela da se ustali i nametne kao najviši organ vlasti, njen značaj je izuzetan, pošto je uspela da se u narodnoj svesti predstavi njen najvažniji predstavnik. Kratkotrajne druge vlade kneza Miloša 1858-1860 i kneza Mihaila 1860-1868, uspele su da je za kratko potisnu na margine političkog života, ali već posle Namesničkog režima 1868-1872, sticanja nezavisnosti Srbije 1878. i organizovanja prvih političkih stranaka 1881, ona ponovo dolazi u žižu političkog interesovanja kao primarni ustavni činilac. Ovakav ustavni i politički razvoj je bio direktna posledica političkog angažmana srpskih liberala, sazivanja Svetoandrejske skupštine i primene njenih odluka. Svetoandrejska skupština je zapravo utabala put razvoja demokratske ustavnosti u Srbiji u obliku parlamentarnog sistema vlasti. U toj činjenici i leži njen istorijski značaj. Zbog svega ovoga, današnja Srbija je morala s mnogo više pijeteta da se podseti na taj događaj. Narodna skupština Srbije je morala da bar jednu svoju sednicu posveti tom fenomenu. Nacionalna istorija se mora respektovati. Demokratske države to čine s posebnim ponosom. Kao zemlja u postkomunističkoj tranziciji Srbija ima veću obavezu da se seća svih važnih događaja, koji su uticali na njen demokratski razvoj. To je potrebno ne samo da bi odala počast svojim precima i da bi nama pokazala šta bi trebalo učiniti, nego i zbog budućih srpskih generacija. Srbija je proćerdala čitav HH vek, izgubljena u ideologijama jugoslovenstva i komunizma, premda je u njega zakoračila kao demokratska država sa jasno zaokruženim institucijama, stabilnim pravnim poretkom i skoro formiranim kulturnim obrascem. Krajnje je vreme da se za Srbe koji dolaze pripremi nova politička i kulturna platforma. Podsećanje na 150-godišnjicu Svetoandrejske skupštine bio bi značajan korak u tom pravcu.


Apstrakt:
Rad je posvećen 150 godišnjici od sazivanja čuvene Svetoandrejske skupštine u Srbiji, uz analizu njenog pravno-političkog sastava, rada i najvažnijih odluka i kritiku aktuelne srpske političke i intelektualne elite, koja nije na dostojan način obeležila ovaj izuzetno značajan jubilej za srpsku državno-pravnu povesnicu.

Ključne reči: Svetoandrejska skupština, knez, Savet, ustavobranitelji 


[1] D. Stranjaković, „Vlada ustavobranitelja 1842-1858“,Beograd, 1932, 88-89.

[2] S. Jovanović, „Ustavobranitelji i njihova vlada“, sabrana dela, tom 3, Beograd, 1991, 137-142.

[3] S. Jovanović, isto, 146, 151-153.

[4] Sve učestaliji sukobi između kneza i Saveta, doveli su do stvaranja dve političke grupe u ustavobraniteljskoj Srbiji. Jednu tzv. vladinu ili kneževu grupu vodili su rođaci i lični prijatelji kneza Aleksandra koji su zapravo sačinjavali jednu dvorsku kamarilu, a drugu savetska opozicija. Najistaknutiji u kneževoj grupi su bili: Aleksandar Nenadović, Konstantin Nikolajević i austrijski Srbi Aleksa Janković i Stevan Marković. Kneževa kamarila nije bila popularna i zato je prilikom imenovanja ministara tražila oslonac u velikim autoritetima poput velikaša Vučića i Garašanina, koji su bez obzira na povremene podrške vladinoj grupi, bili pristalice opozicije. Vladina kamarila je vešto koristila netrpeljivost između Vučića i Garašanina koji su jedan drugome u inat podržavali onu vladu koja bi bila po ukusu jednog a ne i drugog velikaša (Videti detaljnije: S. Jovanović, isto, 151-157); Jaša Prodanović pored ove dve grupe pominje i grupu Obrenovićevaca koja je bila podeljena na pristalice kneza Miloša i na pristalice Miloševog sina Mihaila (J. Prodanović, „Istorija političkih stranaka i struja u Srbiji I“, Beograd, 158).

[5] Glavni pokretači zavere su bili: Tenka, Janković i Damjanović. Istraga nije mogla da utvrdi da su Rajović i Stanišić bili umešani u zaveru protiv kneza, ali su bili posvećeni obaranju kneza Aleksandra s prestola. Nesumnjivo je da je istraga utvrdila veze zaverenika sa Milošem Obrenovićem koji ih je finansijski pomagao. Ono što je najinteresantnije, to je da su i Vučićeve pristalice bile upletene u zaveru iako ih je pratio glas neprijatelja kneza Miloša i njegove porodice. Kada je zavera otkrivena, zaverenici su odjednom postali omraženi u narodu koji nije odobravao ubistvo kneza kao metod političke borbe protiv njega. Ipak, brutalno postupanje vlasti prema zatvorenim savetnicima obrnuli su simpatije na stranu zaverenika (videti detaljno: S. Jovanović, isto, 158-183).

[6] S. Jovanović, isto, 164.

[7] Porta je poslala svog komisara Etem-pašu u Beograd da posreduje između kneza i savetske opozicije. Ustavobraniteljska oligarhija je uspela da pridobije turskog izaslanika koji je počeo da radi na kneževom opozivu. Ipak, u najkritičnijem trenutku za Aleksandra, Etem-paša je dobio naređenje iz Carigrada da ne traži ostavku od kneza. Tako je knez bar na trenutak, bio spasen, ali to nije značilo da je odneo konačnu pobedu nad opozicijom. Ali, ako nije uspela da svrgne kneza sa prestola, oligarhija je radila da sve svoje pouzdane ljude vrati natrag na one državne položaje s kojih su bili opozvani posle Tenkine zavere (Ž. Mitrović, „Srpske političke stranke“, Beograd, 1991, 43).

[8] S. Jovanović, isto, 212-214). Tekst Zakona o Narodnoj Skupštini videti u: J. Grujić, „Zapisi Jevrema Grujića“, knjiga druga, Svetoandrejska skupština, Beograd, 1923, 99-103, Ž. Živanović, „Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka“, knjiga I, Od Svetoandrejske Skupštine do nezavisnosti Srbije 1858-1878, Beograd, 1923, 36-37.

[9] Ž. Živanović, isto, 1923, 33.

[10] Reč je zapravo o drugoj generaciji srpskih intelektualaca koja je delovala od početka pete do kraja sedme decenije XIX veka. Ova generacija je postavila osnove modernog građanskog društva u Srbiji, doslednim zalaganjem za razvoj demokratskih institucija. Oni su nizom pravnih akata utvrdili temelje modernog pravno-političkog poretka, ograničavanjem vlasti krune i isticanjem pravno-političke uloge narodnog predstavništva (videti detaljnije u: Lj. Trgovčević, „Generacije intelektualaca ili generacije obrazovanog građanstva u Srbiji 19. veka“, [u:] Srpske političke generacije (1788-1918). Članci sa Okruglog stola 28-29. maj 1997. Istorijski institut SANU, zbornik radova, knj. 15, Beograd, 1998, 47-57).

[11] Jedan od ličnih agenata bivšeg kneza Miloša bio je gazda Filip Stanković koji je pred Svetoandrejsku Skupštinu razvio snažnu agitaciju protiv kneza Aleksandra Karađorđevića (S. Jovanović, isto, 218).

[12] Kapetan Miša Anastasijević je u to vreme bio najbogatiji Srbin. Procenjuje se da je posedovao 20.000.000 ondašnjih dinara. S tim bogatstvom u njemu se javila želja da bude viđen i poštovan. Sve njegove kćeri bile su udate za najuglednije Srbe; jedna je bila udata za sinovca Ilije Garašanina, druga za političara Jovana Marinovića, treća za Radovana Damjanovića, četvrta za Arsenija Čarnojevića a peta za kneževog sinovca Đorđa Karađorđevića. U politiku je ušao slučajno, posle Tenkine zavere, kada je njegov zet Damjanović dospeo u zatvor. Inadžija po prirodi, kapetan Miša se zakleo da će se osvetiti knezu za smrt svog zeta u gurgusovačkoj tamnici. To je bio njegov osnovni moti ulaska u politiku (S. Jovanović, isto, 221-222).

[13] S. Jovanović, isto, 222.

[14] J. Grujić, isto, 104-106.  

[15] O ulozi Jevrema Grujića na Svetoandrejskoj Skupštini videti u: J. Milićević, „Jevrem Grujić“, Beograd, 1964, 77-90; D. T. Bataković, Jevrem „Grujić – obzori slobode“, [u:] Liberalna misao u Srbiji, Prilozi istoriji liberalizma od kraja 18. do sredine 20. veka, Beograd, 2001, 109-131.

[16] Ž. Mitrović, isto, 47.

[17] To je bio uobičajeni nadimak za one mlade liberale, inače državne pitomce koji su se školovali u Parizu gde su se i upoznali s idejama francuske revolucija i liberalizma. Otud i nadimak „parizlije“.

[18] S. Jovanović, isto, 261-262.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner