Југомазохизам као извор аутошовинизма

 У последње време много се говори и пише о феномену аутошовинизма. Ова грчко-француска кованица, чије се ауторство приписује Зорану Ћирјаковићу, означава мржњу према сопственом народу. Често се каже како је језик одраз друштвене стварности; када је нека појава присутна у животу одређене заједнице, језик те заједнице има реч за њу и обрнуто. И док у речницима неколико светских језика нема речи ,,аутошовинизам”, у српском је стекла право грађанства, што значи да је и појам који означава нажалост део наше друштвене стварности…

А како је он то постао? Разлога, дакако, има много. Али у основи, етиологија аутошовинизма је историјско-психолошка, са нагласком на другом члану ове полусложенице.

Прва генерација аутошовиниста представља спој групе прозападних дисидената из времена социјалистичке Југославије и назовилиберала из руководства Савеза комуниста Србије. Стога не чуди што је и њихова идеологија својеврсни амалгам југомазохизма и (псеудо)културног снобизма као девијација југословенства и прозападњаштва.

Југословенска идеја је готово од саме своје појаве међу Србима праћена уверењем да се зарад политичког брака са Хрватима треба одрицати од интереса сопственог народа и преко граница које би један политички савез подразумевао

Југословенска идеја је готово од саме своје појаве међу Србима праћена уверењем да се зарад политичког брака са Хрватима треба одрицати од интереса сопственог народа и преко граница које би један политички савез подразумевао. Тако је, рецимо, књижевник, историчар и етнолог Милан Ђ. Милићевић у једном запису из свог дневника из 1873. између осталог записао како је првак далматинских Срба Илија Јанковић Деде тражио новчану помоћ за покретање листа Срба у Далмацији, што је Милићевић успео да издејствује код тадашњег председника Министарског савета Јована Мариновића, али уз опаску да је потребно најпре видети шта је циљ листа и изражену бојазан од ,,сепаратистичке борбе против Хрвата, у корист православља и искључивог србинства”. Милићевић даље додаје да треба пазити ,,да помажући део, не оштетимо цело”, што говори да за њега ,,део” којем и сам припада ни не постоји и да заједницу са Хрватима види попут смесе чији се саставни делови не могу разлучити.

Миодраг Радуловић, отправник послова Краљевине Србије у Берлину, известио је 13. августа 1899. тадашњег председника Владе и министра иностраних послова како су у новембру 1898. тројица српских радника у Берлину основали Југославенско раденичко друштво ,,Братство”, у којем је, на запрепашћење великог броја Срба чланова, за службени језик проглашен хрватски. Само друштво је међу члановима имало известан број Хрвата, Словенаца и припадника других словенских народа, али је врло индикативно то што се његови оснивачи чак нису определили ни за равноправну употребу више језика.

Почетком XX века у дискурсу левичарских групација (пре)наглашено југословенске оријентације, као што су тзв. демократска група у јужној Угарској и Српска самостална странка у Хрватској, за српске радикале из Хабзбуршке монархије користи се израз ,,српски франковци”, који ће касније у свој појмовни апарат уврстити и Комунистичка партија Југославије. Јасно је да се овде ради о покушају стварања тобожње симетрије кривице, феномена толико присутног у другој Југославији да је препознат као једно од њених главних обележја. Наравно, о знаку једнакости између српске странке која је у начелу прихватала идеју југословенске заједнице, при томе изражавајући скепсу само према безусловном уједињењу, и хрватске србомрзачке странке, из које ће се касније развити усташки покрет, и која је већ у време настанка овог поређења и на делима показала своју програмску оријентацију, несувисло је уопште и говорити…

Корак даље у југомазохизму, који се већ опасно приближава аутошовинистичким тезама, јесте став Јована Скерлића да је Анте Старчевић био поборник југословенске мисли, јер то што је Србе хтео да обухвати хрватским именом показује да је био заговорник заједнице двају народа

Корак даље у југомазохизму, који се већ опасно приближава аутошовинистичким тезама, јесте став Јована Скерлића да је Анте Старчевић био поборник југословенске мисли, јер то што је Србе хтео да обухвати хрватским именом показује да је био заговорник заједнице двају народа. И најзад, осврћући се на иступе појединих партијских функционера на Шестом пленуму ЦК СК Србије (14–15. септембар 1966), одржаном у још свежој атмосфери Брионског пленума и оптужби за централизам и великосрпску хегемонију, Александар Ранковић презриво констатује: ,..не стиде се да сад и на јавним скуповима узвикују како их је срамота што су пореклом Срби…”

Југомазохизам је став да Југославију треба чувати без обзира на штету која ће по српски народ због тога наступити. Из претходног дела овог текста види се јасна развојна линија све већег узмицања српског чиниоца ради удовољавања другим конституентима југословенске заједнице. Изопачено схватање једног политичког савеза почело је утапањем сопственог интереса у заједнички тако да овај први потпуно нестане, наставило се непрекидним самопотискивањем и на крају завршило у аутошовинизму, који заправо није ништа друго до интериоризовани став свих релевантних политичких субјеката из појединих бивших југословенских република и покрајина о нама самима. Подсетимо се на тренутак појмова са часова физике – елонгације, удаљавања тела од положаја равнотеже, и амплитуде – крајње удаљености од тог положаја; непрестано подређивање жељамама других чланова југословенске заједнице било би елонгација, а аутошовинизам амплитуда једног несрећног кретања.

Распад Југославије био је катализатор за бујање аутошовинизма на исти начин као што је личностима склоним патолошким љубавима напуштање од стране партнера окидач за патњу, бесконачно преиспитивање, самооптуживање, несавладиву носталгију и немирење са реалношћу да је љубавна веза престала

Распад Југославије био је катализатор за бујање аутошовинизма на исти начин као што је личностима склоним патолошким љубавима напуштање од стране партнера окидач за патњу, бесконачно преиспитивање, самооптуживање, несавладиву носталгију и немирење са реалношћу да је љубавна веза престала. Питање како ће неки поступак Београда бити примљен у Загребу, Сарајеву, а одскора (надамо се не и надаље) и Подгорици, условни је рефлекс аутошовиниста и данас, када је Југославија историјска категорија…      

 Аутошовинисти показују одлике мазохистичког понашања – гаје љубав управо према оним бившим југословенским републикама које су српском народу у најновијој историји нанеле највише зла, а у тој љубави се појављују симптоми такође својствени мазохизму –изражено осећање кривице, одсуство самопоштовања, самоосуђивање, претерана потреба за љубављу и прихватањем…

Југомазохизам ће постепено нестајати како време буде одмицало, а сећање на Југославију, државу које (на срећу) нема, буде све више бледело. За генерације које долазе Југославија ће бити искључиво историјска категорија. Хрватска и Федерација БиХ за њих ће бити стране земље као и све друге

Moже ли југомазохизам као извор аутошовинизма нестати? Може, и протеком времена и хоће. Југомазохизам ће постепено нестајати како време буде одмицало, а сећање на Југославију, државу које (на срећу) нема, буде све више бледело. За генерације које долазе Југославија ће бити искључиво историјска категорија. Хрватска и Федерација БиХ за њих ће бити стране земље као и све друге, а не простори које не прихватају као иностранство и чија им је љубав потребна као хлеб насушни. То, наравно, не значи да ће нестати и аутошовинизам, јер он има и друге – много опасније изворе настанка, од којих ће један бити тема мојих наредних чланака…

(аутор је доктор правних наука, асистент Правног факултета Универзитета у Новом Саду)