Како би се могао подићи наталитет у Србији

Најчешћа мера плодности, број деце по жени, данас је у Србији непоуздан показатељ. Ствар је томе што родитељство почиње све касније. Наиме, укупна стопа фертилитета пада како се рођења одлажу, што постаје обичај који је захватио и Србију. Када старије родитељство постане широко распрострањено, стопа фертилита ће поново порасти. Ово би значило да ‘бебе ипак нису изашле из моде’.[1]

Одлагање рађања се види и по томе у којој години жене добијају прво дете (у 28. години; пет година касније него њена мајка), а посредно и по томе када улазе први пут у брак (са нешто више од 27 година). Сви ти показатељи расту последњих деценија. Тренд је сличан на Западу, али је Србија у фази кроз коју су ове земље прошле пре деценију или две. Нпр. у Немачкој девојчице рођене 1970. данас имају у просеку 1,5 деце, а оне рођене девет година касније близу 1,6 деце. Сличан тренд присутан је и у Француској (раст за двоје на 2,1 дете). У Јапану жене рођене 1975. имају благо више од 1,4 деце просечно, а оне са 1979. годиштем близу 1,5 деце.

Када жене изађу из фертилног периода, онда има смисла правити статистику о броју рођене деце по свакој жени, међутим, тај податак не можемо имати брзо. Оно што је утврђено пописом 2011. индикативно је и указује да су жене са 49. година у просеку имале близу 1,8 деце, што је далеко већи број од тренутне стопе фертилитета од нешто преко 1,4.

Стимулативне мере

У свакој развијеној земљи, осим Израела, стопа укупног фертилитета је испод 2,1: нивоа који је потребан да би се становништво саморепродуковало. У већини осталих земаља, осим афричких и јужноазијских, такође је стопа фертилита испод 2,1. Многе државе због овог проблема увозе раднике, који поред тога што подижу ниво економске активности повећавају и стопу фертилитета. Али, то има и своје мане, као што је нпр. негативан став према имигрантима. Због тога се бројне земље окрећу пронаталитетној политици.

Пронаталитетне политике покушавају увођењем трансфера од државе ка родитељима да подстакну рађање. То може бити исплата при рођењу или током детињства, или плаћена одсуства или субвенционисани вртићи. Неке земље нуде и пореске кредите или пореске олакшице, а те мере посебно охрабрује оне са високим примањима, што је политички проблематично.

Нордијске земље су услед издашних подстицаја награђене са више беба, док шкрти медитеранци имају најмање беба у Европи.

Парови морају да плаћу за бебе директно, у виду одеће, екстра спаваће собе и школарине, као и индиректно, повећаним временом за бригу од деци. У Европи се рачуна да једно дете кошта 20-30% прихода домаћинстава. Родитељима са оскудним економским приходима ово су велике паре.

У Турској је влада увела исплате за сваку рођену бебу и дуже родитељско одсуство за државне службенике. У Сингапуру парови добијају 4450 долара када добију прво дете, за друго исто, те додатних скоро 6 000 долара за треће. Породице са бебама имају предност при добијању државних станова, у којој иначе живи већина Сингапураца. У Јужној Кореји субвенционишу се трошкови венчања. У Русији, жена која роди тачно после девет месеци од "дана плодности"; има повећане шансе на лутрији да добије ауто.

Истраживања указују да плаћања и поклони подстакну парове да брже имају децу, али не и да имају више деце него што би имали иначе. Као најбоља мера се показало субвенционисање бриге о деци (нпр. приступачне јаслице и вртићи олакшавају женама да комбинују рад и материнство). Чини се да су то главни разлози зашто Француска и Шведска имају високе стопе наталитета, мада им масовна имиграција из земаља са високим наталитетом, такође, помаже.

Индикативно је да жене које живе близу границе Белгија-Немачка, а говоре немачки имају различите стопе фертилитета. Док Белгија дуго субвенционише јаслице, Немачка није све донедавно експлицитно водила пронаталитетну политику, јер је то било политички рискантно будући да су нацисти били склони томе. На белгијској страни границе, жене рођене у другој половини 1950-их имале су просечно 1,8 деце, а на немачкој страни 1,65.

Дакле, ако држава жели више беба, требало би да троше више новца на јаслице и вртиће. И ово је вероватно најпрактичнија и релативно једноставна политика коју власти могу спроводити. У земљама попут Турске, проблем је што мужеви практично не раде кућне послове, те се Туркиње суочавају са избором између рада и родитељства. У источним азијским земљама радно време је толико дуго да је готово немогуће да се комбинују рад и улога активног родитељства. [2]

Мере за домаћу пронаталитетну политику

Нажалост, дубина демографског пада Србије тако је велика да би интензивирање већ постојећих мера за субвенционисање вртића, јаслица и плаћеног родитељског одсуства, било дефинитивно недовољно. Дакле, потребна је снажнија, односно радикалнија мера.

Наиме, по демографским тенденцијама из првих седам месеци ове године број живорођених достићи ће 67 хиљада (раст за 1%), док би број умрлих, услед тренутног пораста од чак 6%, прешао 107 хиљада, што се ипак чини претераним.[3] Наталитет ће износити 9,4 промила, што је блиско деценијском просеку, а морталитет нешто испод 15 промила. Процене релевантних демографа указују на механички одлив од просечно 9 хиљада годишње[4], што указује да ће се популација Србије и 2015. снажно умањити по та два основа (негативан природни прираштај и нето-емиграција), као и претходних више него две и по деценије.[5]

Успехом се може сматрати и то што одржавамо број рођених на око 67 000 (исто као 2012), упркос константном паду броја жена у репродуктивном периоду. Стопа морталитета се процењује на око 15 промила у наредну деценију, две, те ће стопа негативног природног прираштаја остати и даље висока.

Без додатних активних демографских мера наредних година можемо очекивати сличан ниво смањења популације. Србија би, дакле, 2025. оптимистично могла бити земља која ће имати 400 хиљада људи мање, и чини се да ће управо за десетак година тај драстичан пад популације постати прворазредно економско питање. Наиме, средином следеће деценије стопа незапослености ће бити знатно испод просека ЕУ, али још већи проблем је што ће број запослених бити знатно мањи него сада (смањење популације се скоро пропорционално одражава на пад броја лица која припадају потенцијалној радној снази). Понуда радне снаге биће скромна и углавном неадекватних профила (нпр. пуно образованих, уметника, а мало аутомеханичара или монтера). Последични притисак на раст зарада, те слабљење конкурентности домаће привреде, значиће и мање инвестиција у Србији.

На макроекономском плану могућа су два сценарија. Први је равнотежа на нижем нивоу, и то када су у питању релативне зараде и пензије, запосленост, привредна активност, уз одржив ниво јавног дуга, односно фискалног дефицита. Други сценарио је приступ који би се сводио на одлагање суочавања са проблемом, што би значило стално задуживање за финансирање пензија, зарада и камата на јавни дуг. Наравно, овај други сценарио није дугорочно одржив; вероватније је да би се он релативно брзо завршио банкротством, те преласком у први сценарио, на још нижем нивоу равнотеже.

Кључно економско, социјално и (наравно) политичко питање постаће одрживост пензионог система (а не пустошње села, јер снажно расте продуктивност у аграру[6]). Наиме, пензије се не исплаћују из фонда, која практично не постоји, већ систем почива на међугенерацијској солидарности: дакле, од тренутних плата (пензиони систем је у ствари проточни бојлер, и то је случај у скоро свакој земљи).

Како се смањује број оних који раде, а повећава број пензионера (тренутно их има 1740 хиљада, а тренд нето повећања последње деценије износио је око 1% просечно), то значи да ће бити мање пара за пензије. Или ће се доприноси за ПИО повећавати, што би смањило конкуретност привреде услед раста бруто плата, односно трошкова за послодавце. Или ће се трансфери из буџета за пензије повећавати, што би оставило мањи простор за нпр. капиталне инвестиције, које би требало да производе нова радна места.

Слика изгледа сувише мрачна и утеха је да се добар део европских земаља, као и Јапан или Кореја, суочавају са сличним проблемом. Економска политика нуди неке одговоре, попут померања старосне границе за пензије или подстицања имиграције у репродуктивном периоду. Ово прво Србија је већ урадила, мада није немогуће да се у наредној декади старосна граница за одлазак у пензију, по угледу на броје европске земље, фазно помери на 67 година за оба пола. Што се тиче имиграната, Србија није интересантна земља за њих, јер је могућност да се добро заради као и услови живота за дошљака су релативно лоши.

Наравно, најбоља мера би била снажан раст технолошког напретка, односно продуткивности рада, што би био омнипотентни лек за решавање проблема понуде радне снаге као и финасирања фискуса, односно пензија. Међутим, искуство у последњих петнаестак година, а посебно од Велике рецесије, нас учи да тако нешто код нас није реалистично (пре свега, због ниске иновативности и технолошке опремљености домаће привреде), а успоравање технолошког прогреса је планетарни проблем.

Оно што се намеће као једино решење за ублажавање огромних проблема с којима ћемо се тек суочити може се вербализовати фразом коју тако често слушамо: борба против беле куге. Постојеће скромне мере подршке наталитету дале су мале учинке, док би рад на повратку исељеника такође дао маргиналне нето резултате, јер би смањио снажан прилив који Србија остварује од дознака. Наиме, земља која нема обилне ресурсе нити технологију практично мора да извози радну снагу, као што то Србија и чини пуних пола века.

По аутору текста, стимулативна али и економична мера била би да се законским актом одреди да свако треће новорођено дете добија финансијски додатак једнак просечној месечној пензији, који би трајао до пунолетства. Једино овако радикалан и за заинтересоване веома опипљив бенефит би могао да мотивише критичан број родитеља да добију бебу.[7] Оваквим законом би се повећао и број другорођене деце, будући да би многи планирали да имају и треће. Конзервативна процена је да би оваква мера повећала наталитет за десет посто[8] (за седам хиљада беба годишње), на око 10,5 промила. Оваква мера би ублажила депопулацију и већ би 30-их година овог века у радну снагу увела десетине хиљада лица.[9]

Буџетски трошак овакве акције био би скромних 23 милиона евра прве године (рачуна се да би се број трећерођене деце увећао за око три четвртине, док би број другоређене благо порастао, за око хиљаду), друге године двоструко више, док би 18. године од почетка примене закона расход по овом основу био стабилизован на нешто више од 400 милиона евра (око 1,2% данашњег БДП-а Србије). У сваком случају ова мера не би била претерано велики издатак по фискус, барем не у првих десет година примене.[10]

Сличне мере могла би да предузме и РС која има веома сличне демографске трендове Србији. Наиме, Република Српска (у којој се у негативан природни прираштај прешао 2003) има годишњи минус од преко пет хиљада људи или око 4,5 промила.[11]

[11] rzs.rs.ba/static/uploads/saopstenja/stanovnistvo/vitalna_

statistika/2014/RodjeniUmrliuRepubliciSrpskoj_2014.pdf