Млечна афера – пити или не пити, питање је сад

Ако се узме у обзир да бити ,,ИН“ подразумева праћење и робовање трендовима, грађани решише да, као много пута, постану манипулативно подлегле овце и донекле дају допринос медијској помпи. Изненада, нација је постала млека сита. Да ли је узрок томе повишен ниво калцијума или људска склоност прихватању клишеа, питање је сад. Но, у овом актуелном млечном случају „Пити или не пити, питање је сад˝. Од млека као основног чиниоца развоја јединке, до потенцијалног убице.

Ко је кривац или, блаже речено, узрочник? На кога се сада упире прстом? На оптуженичкој медијској клупи присутно је много лица. Кукуруз, као примаран извор заразе услед присуства алфатоксина. Поштеђене сумње нису ни краве, иако ни криве ни дужне. Међутим, како је завладала општа хистерија, занемарује се чињенична разлика хомо сапиенса као свесног бића од животиње. За све који су је заборавили, следи стих Боре Ђорђевића: „Ја сам хомо сапиенс, ја сам биће свесно˝. Иако су видни покушаји да уђемо у Европу, толико још нисмо узнапредовали да српска животиња разабира шта ће унети у дигестивни тракт. Свакако, на опрезу нека буду овце и козе.

Иако озбиљна ствар, доза миксованог подсмеха и ироније присутна је и на ТВ екранима, где је одговарајући пример ситуација у којој водитељка упућује питање госту да ли жели да се послужи чашом воде или млека. У тренуцима муке, мало шале увек добро дође.

И док је имало, није га било доста, а сад га је и превише. Да је тетрапак млека унео страх и трепет, потврђује и ситуација у продавницама прехрамбене робе. Млечни производи се избегавају у широком луку, штавише гледају се испод ока. Уколико се ситуација благовремено не примири и не покрене се оптицај потрошње истих, потајно нам прети експлозија претоварених фрижидера са прекомерним залихама млечних производа. Ако ништа, повољан је тренутак за извоз, у циљу побољшања извозне снаге Србије.

Нисмо свесни значаја неког или нечег у свом животу, све док је присутан/о. И док чежња и потреба за конзумацијом млечне фамилије расте, у медијима се полемише о насталој збрци. Присутне су и спекулације да је читава млечна драма заправо ствар политике. Односно, покушај незадовољне политичке групе да доведе у питање одговорност владајућих функционера.

Колика је јачина медијског утицаја и манипулације сведочи и чињеница неравномерне распрострањености њених центара. Узмимо за пример сељака који на свом имању поседује шталу и унутар ње сада актуелне, анималне становнике. Својим начином живота и функционисања, засигурно мању пажњу посвећује праћењу телевизијског програма, новина и сваког облика медија. Мањи је степен вероватноће да ће сељак створити гард и избећи његову употребу. Остао је жив и здрав и лишен јавних нагађања.

Да ли персоналитети који су вршили уобичајену потрошњу млечних производа, сходно својим потребама, постадоше јунаци, заслужују орден за храброст или су са друге стране, необавештени и несвесни ризика могуће заразе алфатоксичним супстанцама? Широка би била полемика.

Суштина је да јавно емитовање спектакуларних вести, нарочито негативних, делује по принципу разорне медијске петарде, која пукне и тим тоном узнемири широку масу. Она је ту присутна, принуђена да чује, питање је да ли ће прихватити сервирано предјело. Рационално гледано, нормална је реакција несигурности, бојазни потрошача, јер су потенцијално изложени угрожавању свог здравља. Уредно платити жељени производ а у питање се доводи његова биохемијска исправност - прилично дегутантно.

Може се посумњати у одговорност власти, која дозвољава себи неконтролу валидности производног система или уопште, медија који бомбардују разноврсним и недовољно потврђеним тезама. Коришћење медија за препуцавање конкурентских страна, изазива ефекат опште панике грађана и логично ницање неповерења према сопственој држави.

Поред грађана у улози потрошача, овакве афере изазивају проблем и млекарама, као произвођачима производа који су препознати као узрок општег хаоса. Удара се на њихово име, традицију, поверење и изграђен имиџ, који је битна ставка у формирању слике о компанији.

У оваквим околностима, могуће да се ни Марко Краљевић не би усудио да пола да верном Шарцу. Наравно, кад се жар млечних трачева угаси, све ће се уредно заташкати, а народ ће полако заборавити на Први млечни рат а до тада с резервом испијати гутљаје milk-а. Исти реакциони механизми претрпљени су већ у доба презентовања медијских садржаја на тему птичјег грипа, бесних мачака, потом је уследио свињски… Народ се полако али сигурно привикава на константне појаве ниоткуда јасних појава, те постоји нада да ће развити имунитет на медијске бациле и вирусе.