Пироту треба вратити пољопривреду, занатство и индустрију и тако ревитализовати читав регион

Истакнути истраживач у области географских наука и туризмологије, аутор универзитетских, средњошколских и основношколских уџбеника из географије као и капиталних монографија о језерима света, Балканског полуострва и Црне Горе, добитник медаље Јована Цвијића, проф. др Стеван Станковић, један је од добитника признања општине Пирот „28. децембар“ за 2014. годину у области просвете.

Његов боравак у Пироту био је и прилика за разговор са њим о Цвијићу, Пироту, пиротској котлини и Старој планини, њиховим географским, туристичким и привредним потенцијалима.

Бавили сте се Цвијићем, карактерологија је део његовог учења. Ваше мишљење о томе колико рељеф и климатске прилике, односно, природни услови, утичу на формирање карактера људи?

- О Јовану Цвијићу сам објавио две велике монографије и више од 20 чланака у разним часописима. Он ми је научна и професорска инспирација. Њему се увек враћам, да би у истраживањима ишао даље.

После Упутства за испитивање насеља, Јован Цвијић је објавио Упутства за испитивање етно-психичких особености становништва. Тиме, као и својим научним радовима, поставио је основе антропогеографије, најсложеније географске научне дисциплине, која се бави свеукупним односима човека, људског друштва и окружујуће природе. Цвијићеве елементе спајања и прожимања, одвајања и изоловања, метанастазичка кретања и културне појасеве, наука уважава и данас. Много тога, Јован Цвијић је презентовао на Универзитету Сорбона у Паризу, где је држао предавања и објавио знамениту књигу Балканско полуострво.

По Јовану Цвијићу Пирот и околина у етнолошком погледу припадају централном балканском типу. Посебно се бавио Моравско-вардарским и Шопским становништвом, које није могуће у потпуности изједначити са данашњим становништвом Пирота и његове околине. Уосталом, проучавања и ставове треба уважавати са временске дистанце од сто година. Много тога се у међувремену променило. Цвијић зна за Шопове и Торлаке. То су они што говоре ишл, дошл, петл, котл, умрела баба на Вишњу. Иако за шопско становништво пише да „Код њих нема онако лепих везова и складних шара као код осталих варијетета централног типа. Утолико више изненађује појава да се у шопској области развила израда пиротских ћилимова (као и ћипровских који су лошијег квалитета) са источњачким и народним шарама. Али је индустрија ћилимарства ограничена поглавито на варош Пирот и по свој прилици је донесена са Истока.“

Пироћанци у том контексту? Односно, колико је Цвијић био у праву када је о становништву пиротског краја писао као о људима рајетинског менталитета који увек имају неку своју работу?

- Ширина простора који је Цвијић обухватио није му допуштала да уђе у све детаље о особеностима становништва. Његова заслуга је што је трасирао генералне правце истраживања и указао на репере од којих треба полазити. Његов централни тип становништва није исти у свим деловима. За један део становништва старопланинске подгорине констатује да има не само духовне живости, већ и веселост и шале, као например у пиротском Високу. Ово становништво држи славу као стари српски обичај. Успомене на прошлост боље су сачуване у причама него у песмама. Језик и историја потпуно одговарају Србији. Они који су прошли кроз школу, прихватају интелектуалну дисциплину и методски рад. Што се тиче рајинских особина, Цвијић их објашњава дугим робовањем под Турцима и закључује да оне нису ни етничке ни сталне, иако су изражене код централног и источног типа становништва. Суровост и насиље господара, утицали су на менталитет покореног становништва. Морална мимикрија, под којом Јован Цвијић подразумева снисходљив однос према господару, посебно према Турцима, ипак је више изражена на Косову и Метохији, него у источној Србији и старопланинском крају. Становништву пиротског краја никада није експлицитно приписао такве особине, али радиност и вредноћу да.

Бавећи се географијом Србије и њених подручја писали сте и о туристичким потенцијалима тих подручја. Где је ту Стара планина о којој се све више говори као потенцијалном туристичком подручју а мало чини да то и постане?

- Осамдесет километара дугачка и 15 до 30 километара широка Стара планина, са врхом Миџор који је виши од Панчићевог на Копаонику и нижи од Ђеравице на Проклетијама, даје основно природно обележје пограничном простору Србије према Бугарској, самим тим и околини Пирота. Добро су истражене њене природне и антропогене туристичке вредности. Реч је о значајним потенцијалима, али они без уложеног рада у сврсисходне привредне, посебно туристичко-угоститељске, објекте не значе много. Мало је уложено у саобраћајну инфраструктуру, туристичку супраструктуру, водоснабдевање, одвод отпадних вода, смештајне капацитете, домаћу радиност, те су и резултати скромни. Чини се да понекад и повремено неки заљубљеници у планину и туризам претерују. Мала је Србија за онолико планинских туристичких центара (Копаоник, Златибор, Тара, Дивчибаре, Фрушка гора, Голија), колико би неки желели. Планински туризам Србије у целини, а самим тим и Старе планине, је наглашено домаћи. Пад животног стандарда најпре се одражава на туристичка кретања, те је садашње стање нашег туризма на нивоу оног од пре тридесет година. Ако је просечан боравак туриста у Београду 1,8 дана, шта треба очекивати од Старе планине? Уз све то, зимски планински туризам спада у најскупљу врсту туризма. Чини се да за то сада услова за интензивнији развој нема.

Пошто је пољопривреда пратећа грана туризма, како Ви видите перспективе пиротског подручја с тог аспекта, а обзиром на то да су се старопланинска села испразнила а пољопривредно земљиште зарасло у коров?

- Равничарска, долинска, котлинска и планинска околина Пирота на више начина је опредељена за пољопривредну делатност у најширем смислу речи. Међутим, земљорадња и сточарство овде годинама стагнирају. Некада је свако село у Високу имало по неколико стотина и хиљада грла стоке, посебно, оваца. Данас се у Пироту пију млеко и јогурт из Лесковца и Суботице. Депопулација сеоског простора је непримерена природним потенцијалима. Вишеструка и вишегодишња запостављеност села учинила је своје. Затворене школе, угашена домаћинства, затворене сеоске задруге, наша су стварност. Ко ће када и како, колико и уз чије инвестиције вратити живот селима у непосредној и посредној околини Пирота и тиме утицати на развој пољопривреде, не само за потребе туризма, већ за домаће и страно тржиште, тешко је прогнозирати. Пирот не одступа од стања у Србији, има и горих примера. Проблеми се морају решавати реалним, конкретним и сталним акцијама на највишем државном нивоу, а не политичким прокламацијама. Локална самоуправа је та која најбоље познаје појаве, процесе, догађаје, недостатке и потребе и мора их наматати одговорним у државном врху и тражити партнере са апликативне акције на терену.

аштита природне средине и животне околине је један од постулата газдовања природним ресурсима. Како Ви видите претварање дела Старе планине у скијалиште с вештачким оснежавањем? Хоће ли доћи до нарушавања досадашњег природног амбијента Старе планине и уз неконтролисану сечу шуме угрозити пиротску котлину као што Зајечар има више проблема са поплавама после градње скијалишта и хотела на Старој планини?

- Неке појаве, процесе, облике рељефа и хидрографску мрежу Старе планине, проучавао сам са географског аспекта. У том смислу мало је делова ове простране планине које нисам упознао и у књигама представио. Руководио сам и израдом две докторске дисертације о Старој планини. Једна је била из домена туризма, друга из просторног планирања. Инсистирао сам да докторанти не пишу само по литератури, већ да географију уче на терену. Тражио сам да евидентирају, класификују и рангирају потенцијале, али и јасно дефинишу постојеће и будуће ограничавајуће факторе. Тако је и било. Поруке и поуке, мојих и њихових истраживања су биле де су за туризам најбољи делови Старе планине на територији општине Пирот, али, чини се из политичких разлога, више пажње и објеката, добио је књажевачки део.

Један бивши министар, који је волео да се скија, наручивао је елаборате, од којих неки немају реалну основу. Неколико скијашких успињача и стаза, није на одмет, али планираних 40.000 лежаја, је за рубрику веровали или не. Процените сами, ако цела Србија има 110.000 лежаја намењених туристима, може ли Стара планина да поднесе 40.000. После само две године постојања скијашке стазе Коњарник, ерозија је била таква да је наручен елаборат о санацији ерозије. Са својим студентима прошао сам ову стазу, узбрдо и низбрдо. Измерили смо јаруге дубоке четири метра. Значи, како смо у шали констатовали, скијање је могуће само кад падне 5 метара дебео снег. Реч је о изворишном делу слива Трговишког Тимока, који је и раније патио оа ерозије и буичних поплава. Посебно важним чини се потреба очувања чистоће воде Височице, њених притока и Завојског језера, као основе водоснабдевања ширег простора, јер је чисте воде све мање, а потребе за њом су све наглашеније.

Уз добру путну инфраструктуру, угоститељске објекте по европским стандардима, битна је традиција, туристичка пословност, којом се, чини се, не може подичити пиротски крај?

Добре путне инфраструктуре на територији општине Пирот, у смислу европских мера и стандарда, нема, као што је нема ни у целој Србији. Ту смо на зачељу Европе. Још увек немамо ни један километар аутопута у немачком или италијанском, европском смислу. Како је туризам наглашено кретање људи из домицила ка туристичким центрима и локалитетима, значај саобраћајница је прворазредан. У општини Пирот, чини се, нема неких значајнијих туристичко-угоститељских објеката виших категорија и значајнијег капацитета. Намамо ту ни посебно упечатљиву традицију. Овде је развијеније угоститељство намењено локалном становништву, него хотелијерство, за потребе туриста и пословних људи. Љубазност и умешност угоститеља није за потцењивање. Млађи морају учити од старијих, јер гост је увек у праву. Гостопримство Пироћанаца је познато и шире од завичаја. За свој новац гост тражи праву услугу. Едукацијом запослених у угоститељству и туризму морају се позабавити Туристичка организација од општине до републике.

Које би географке погодности свог подручја Пироћанци требало више да користе за привредни развој?

- Пирот је град наглашеног транзита. Чини се да је то одувек био, јер је вековима непосредно упућен за значајне путеве Виа милитарис, односно, Стамбул ђол. Времена су се променила. Друмски саобраћај се убрзао, заобилазнице су град оставиле по страни. Савремени коридор ће то још јасније потенцирати. Железница Србије је по много показатеља испод оног од пре 50 и више година. Индустрија је током протекле деценије сведена на минимум. Занатство као да је изумрло. Тешко је произвоести пласирати робу са препознативим географским пореклом. Чини се да, само уз много добро осмишљених дуготрајних акција и одговарајућег капитала, који, нажалост недостаје, треба се вратити на некадашње стање, да би ишли даље. Интензивно сточарство, земљорадња, одабир правих врста култура, агротехнички радови и пласман здраве хране, уз висок стандард и одрживост квантитета и квалитета, могу дати запажене резултате. Уз то, Пироту треба вратити занатску и индустријску функцију (производња намештаја, предива, вуне, коже, алатних машина, одеће, обуће, месних, млечних и воћних прерађевина), јер радне снаге и квалификованих људи има, уз савремену технику и технологију, на примерима некада препознативих фирми, могуће се укључити у праве економске токове. Конкуренција у производњи и на тржишту је жестока. Само најбољи опстају.

Разговарала Каја Панчић-Миленковић

Ко је Стеван Станковић?

После завршене основне школе и гимназије у Пироту, Стеван Станковић је завршио студије географије на Универзитету у Београду, где је изабран за асистента. Током времена одбранио је магистарски рад и усмерио се на истраживанја туристичких потенцијала хирдографских објеката Србије. Магистарски рад спада у веома цитирану књигу објављену у Посебним издањима Српског географског друштва. Докторску дисертацију Планинска језера Црне Горе, одбранио је 1974. године. Иста је 1975. године штампана у Академији наука Цтне Горе. Докторском дисертацијом поставио је основе савременим лимнолошким истраживањима високопланинских ледничких језера. У наставку каријере, као доцент, ванредни и редовни професор, на предметима Туризам Србије, Туристичка валоризација и Туристичка географија, у потражи за језерима путовао је на три континента и објавио монографије Језера Југославије, Језера Балканског полуострва и Језера света, која је доживела девет издања. Из домена туристичке географије и туристичке валоризације објавио је неколико монографија, средњошколских и универзитетских уџбеника.

На плану истраживања животне средине, чини се да је међу првима код нас, јасно, научно основано и конкретно, развио хипотезу о активној заштити животне средине, која почива на сазнањима да је превентива увек и свуда боља и сврсисходнија од санирања негативних последица. Комбиновано са постулатима о води, ово учење, уз 500 објављених чланака, 12 уџбеника и 20 монографија, менторство за више од 600 дипломских, мастер, магистарских и докторских радова, донело му је више признања. Добитник је Медаље Јована Цвијића. Сенат Универзитета у Београду изабрао га је за петог по реду доживотног професора емеритуса. Члан је Националног просветсног савета Републике Србије за основно и средње образовање и Председник је Српског географског друштва, које је основано 1910. године.