Posle Kosova porašće apetiti i za drugim delovima Srbije

(Nenad Čaluković-Nedeljnik)

Dr Dušan T. Bataković, direktor  Balkanološkog instituta SANU, jedne od prestižnih naučnih ustanova u Srbiji, dojučerašnji je naš ambasador u Francuskoj. Doktorirao je istoriju na pariskoj Sorboni i pisac je desetina knjiga, od kojih su nekoliko na francuskom jeziku priručnici na frankofonskim univerzitetima širom sveta. Bataković je 2010. izabran za člana Svetske akademije umetnosti i nauke. Osim nesumnjivo značajne naučne reputacije, ima i zavidnu diplomatsku karijeru: bio je naš ambasador i u Grčkoj i Kanadi. Tokom pregovora oko Kosova u Beču, bio je, kao ekspert, s tridesetogodišnjim iskustvom bavljenja prošlošću naše južne pokrajine, savetnik predsednika Srbije i član državnog pregovaračkog tima (2005-2007).

Da li se pozicija Srbije poboljšala u poslednjoj deceniji ili još vladaju stari stereotipi? Ko sve danas učestvuje u kreiranju slike o Srbiji u svetu?

Slika o Srbiji u zapadnom svetu se, ni posle demokratskih promena 2000. godine, nažalost nije mnogo promenila. Posle ratne decenije obeležene svakojakim, opravdanim i neopravdanim osudama, ali i klevetama i zlonamernim tumačenjima savremenih događaja, nije napravljen bitniji napredak. Čak i onda kad su Srbi bili očite žrtve ili oštećena strana, posle martovskog pogroma 2004. ili prilikom protesta protiv albanskog samoproglašenja kosovske nezavisnosti 2008, ovdašnjim reakcijama paljenjem dveju džamija i ambasade SAD ponovo smo se prikazali svetu, i zlonamernom i dobronamernom, u izrazito negativnom svetlu. U oba slučaja bio sam na položaju ambasadora, prvi put u Atini, drugi put u Kanadi: umesto da ukazujem na naše žrtve ili na naša prava, doveden sam u situaciju da uporedo s tim osuđujem ove zaista neprihvatljive reakcije s naše strane.

 

U borbama oko statusa KiM, Milošević je, i sam ideološki zaslepljen, pristupio pogrešno, uzimajući za polaznu osnovu titoistička rešenja, što se pokazalo pogubnim po naš teritorijalni integritet. Danas plaćamo preveliku cenu ovih zabluda

 

Šta nam još sledi i na koji način Srbija može da se odupre tim neposrednim optužbama srpskog naroda i stigmatizaciji naše istorije?

Ono što je već počelo jeste prenošenje potpune krivice na Srbiju za izbijanje Prvog svetskog rata. Sledeće godine je stogodišnjica, i centralna proslava u ime EU treba da bude u Sarajevu na Vidovdan. Videvši već u najavama da među učesnicima neće biti najboljih svetskih stručnjaka koji su ozbiljni naučnici, dakle bez predrasuda, kao da su izostavljeni i naši provereni stručnjaci za Prvi svetski rat, već sam upozorio neke od francuskih organizatora da treba pažljivo birati učesnike i izbegavati one kojima je istorija često uvijena u naučni diskurs samo sredstvo za napade i optužbe. Teško će biti, čini se, da izbegnemo još jednu, novu demonizaciju Srbije, koja će sada imati svetsku promociju, a to svakako neće pomoći pomirenju u regionu. Uporedo s tim već se na anglosaksonskom tržištu objavljuju i najavljuju nove studije o isključivoj odgovornosti Srba za izbijanje Velikog rata u julu 1914, koju su pomogli frivolni Francuzi i ratoborni Rusi. Kad čitate takve knjige, na primer nedavno objavljenu monografiju „Spavači. Kako je Evropa ušla u rat 1914." (The Sleepwalkers. How Europe went to War 1914), profesora sa Kembridža Kristofera Klarka, čitalac bi, sablažnjen, mogao da izvuče samo jedan zaključak: da je mračna, teroristička Srbija, ohrabrena u Sankt-Peterburgu, uz nevoljno saučesništvo Pariza, nasrnula na dve miroljubive, skoro nejake sile, Austrougarsku i Nemačku.

Čeka nas, dakle, teška 2014?

Sledi serija, možda i lavina što naučnih, što pseudonaučnih knjiga o Prvom svetskom ratu na anglosaksonskom i nemačkom tržištu naročito, u kojima će Srbija, kako je već najavljeno, biti označena kao glavni krivac, jedan od glavnih krivaca ili kao saučesnik u strašnoj, nepotrebnoj pogibiji miliona ljudi. Srpski će nacionalizam, u takvoj perspektivi biti glavni podstrekač sukoba koji će prerasti u svetsku klanicu, a Srbi, iz Bosne ili Srbije svejedno, obeleženi kao teroristi koji su ugrožavali svetski mir. Takvo preispitivanje srpske prošlosti ima, osim nasleđene intercije i određenu političku motivaciju, a proizvešće, nesumnjivo, i značajne političke posledice. Srbija se, dakle, neće još dugo osloboditi bremena stalne krivice, ne samo za nevolje na Balkanskom prostoru, nego i na svetskoj istorijskoj pozornici.

 

Albanska pravoslavna crkva sprema se da za koju godinu na juriš preuzme jurisdikciju nad srpskim manastirima u Metohiji i na Kosovu i proglasi ih ne samo kosovskom nego i albanskom kulturnom baštinom

 

Da li su toga svesne naše političke i naučne elite, kako one reaguju na ovakva upozorenja?

Državne institucije slabo reaguju, tako da čak ni najvažnije publikacije opšteg tipa o našoj prošlosti, tradiciji, kulturi ili kulturnoj baštini nisu dobro prevedene ili su loše napisane, ili promašuju temu (obraćaju se, bez opšteg konteksta, domaćoj publici): kad se na to ukazuje, niko ne reaguje, uglavnom se slegalo ramenima, uz opasku "takvi smo mi"... Većina naše elite (ovo je naravno, uslovan termin, za one koji odlučuju u politici, kulturi i nauci) uglavnom je nezainteresovana.

Zašto?

Zato što je velika većina sačuvala, svesno ili nesvesno, jugoslovenski, čak titoistički identitet, gde ima i izvesne rezerve prema tradicijama Srbije. Pripadnici takve još uvek dominantne "elite" još više vole Rovinj nego Zaječar, Kranjsku goru nego Kopaonik, ili Bled od Vrnjačke Banje. Taj pristup da je u Srbiji sve nekako loše, a sve tuđe nekako lepše, decenijama je, ljudima koji su danas srednjih godina, usađivan kroz školu, crvene pionirske marame i druga propagandna sredstva za ideološku indoktrinaciju u doba komunizma. Tako smo se neosetno udaljavali od razumevanja sveta u kojem živimo. Dok je Srbija (van Beograda) pod komunistima samo zaostajala, u naše ime odlučivali su, po Titovim uputstvima, samo oni iz partijskog vrha Jugoslavije, bez obzira da li su te odluke bile u interesu Srbije.

 

Ako pogledate kakva su bila izborna obećanja srpske administracije izabrane u maju prošle godine, jasno je da je došlo do kopernikanskog obrta u pristupu kosovskom pitanju: jedni su se zaklinjali da će ga braniti oružjem, drugi da će i život položiti samo da ga sačuvaju za Srbiji. Svi raspoloživi elementi ovog nacrta budućeg sporazuma, ukazuju da se sprovodi suprotno

 

Gde je istorijski koren kosovskog problema?

Ako se dublje zagledate u našu skoriju istoriju, videćete da se sistematski radilo protiv Srba, kao naroda - od obrazovanja autonomije za Kosovo 1946, do Ustava iz 1974, dakle protiv dugoročnih interesa većine građana u Srbiji koji su srpske narodnosti. Oni su bili lišeni bilo kakvog demokratskog prava da odlučuju o sopstvenoj budućnosti, posle "crvenog terora" (1944-1947), a u klasičnoj komunističkoj diktaturi, nametnutoj ne voljom naroda, nego neodoljivom snagom tenkova i kaćuša, Staljinove Crvene armije. Staljin je, ne treba zaboraviti, instalirao Tita. Bez sovjetske intervencije, komunizam nikad ne bi pobedio u Srbiji, zemlji seljaka koji su ostali odani kralju, generalu Mihailoviću i svojim malim poljoprivrednim posedima kao pouzdanoj osnovi naše demokratije. Da su se oni zaista pitali, ne bi s Kosova bili proterani Srbi kolonisti, niti bi autonomija imala sadržaje koje joj je Tito oktroisao. Kad su Titovi saradnici upitani u Moskvi zašto Kosovo nije pripojeno Albaniji, odgovorili su, pravdajući se Staljinu, da to "Srbi ne bi razumeli".

Tome niko nije mogao da se odupre?

U ideološkoj represiji unutar Titove Jugoslavije, koja je, posle sukoba sa Staljinom 1948, a zatim i sledećih decenija bila samo delimično ili tek formalno ublažena, bilo je naših istaknutih intelektualaca koji su joj se suprotstavili, da pomenem samo "otpadnika" Milovana Đilasa i filozofa Mihaila Đurića. Usledili bi progoni, hapšenja, otpuštanja, zastrašivanja slobodoumnih ljudi, zabrane časopisa i knjiga. To je bilo glavno obeležje takozvanog titoističkog raja, u kojem su borbe za političke slobode i nacionalna prava kontinuirano gušeni, a narod, već ideološki indoktriniran, bio preusmeren na rešavanje životnog standarda: zaokupljen jeftinim kreditima, socijalnim letovanjima i društvenim stanovima. Sve ove inače važne socijalne mere imale bi opravdanja, da cena ovog "blagostanja bez slobode", bar u Srbiji, nije bila previsoka, pokazalo se, zamalo fatalna po suverenitet Srbije.

 

Ako pogledate kakva su bila izborna obećanja srpske administracije izabrane u maju prošle godine, jasno je da je došlo do kopernikanskog obrta u pristupu kosovskom pitanju: jedni su se zaklinjali da će ga braniti oružjem, drugi da će i život položiti samo da ga sačuvaju za Srbiji. Svi raspoloživi elementi ovog nacrta budućeg sporazuma, ukazuju da se sprovodi suprotno

 

Ima li kontunuiteta između Tita i Slobodana Miloševića?

U borbama oko statusa KiM, Milošević je, i sam ideološki zaslepljen, pristupio pogrešno, uzimajući za polaznu osnovu titoistička rešenja, što se pokazalo pogubnim po naš teritorijalni integritet. Odbrana titoističkog nasleđa (za kojim još pati jedan u javnosti uticajan deo lokalnih elita), i odbrana Srbije i srpskih interesa, na demokratskoj osnovi suštinski su nespojivi. Danas plaćamo preveliku cenu ovih zabluda, a promena geopolitičkih prioriteta samo podiže cenu koju ćemo tek plaćati u decenijama koje dolaze.

Bili ste član pregovaračkog tima Beograda 2005-2007. godine. Možete  li da povučete neku paralelu s dijalogom koji se vodi(o) u Briselu?

Nije se promenilo mnogo u odnosu snaga: od Srbije se redovno zahteva da u svemu popusti, a od Prištine da popusti samo u sporednim pitanjima lokalnog karaktera koji ne ugrožavaju, onda najavljivanu, a danas već opipljivu nezavisnost Kosova. Međutim, te 2007, pregovori su vođeni pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, uz mogućnost veta u UN na rešenje koje ne odgovara Srbiji. Danas nema takve mogućnosti jer se dijalog vodi unutar EU, gde je većina država-članica priznala Kosovo. Srbija ima manji manevarski prostor, ali je apsolutna podrška državotvornim težnjama kosovskih Albanaca i dalje nesporna.

 

Kosovo, tvrdim, može biti ili Srbija ili Albanija

 

Kako ocenjujete sporazum Beograda i Prištine o severu Kosova?  Jedni ga tumače kao pobedu realizma, a drugi  kao izdaju zbog dobijanja datuma za početak pregovora s EU? Jesmo li od "Ahtisari plus" stigli do "Ahtisari minus" rešenja?

Nemam dovoljno uvida u sve ono što je dogovoreno, pismeno ili usmeno, ali mi se čini da su napravljeni neopravdani, preveliki ustupci, a da je malo šta izboreno za srpsku zajednicu. Uostalom, jedini način da se verifikuje parafirani sporazum, koji posle 13 godina otpora vraća sever Kosova pod vlast Prištine, jeste da se o tome najpre izjasne na referendumu Srbi na Kosovu, koji su inače listom glasali za sadašnju administraciju, očekujući suprotan ishod dijaloga, a da se zatim referendumom proveri i volja građana Srbije. To je jedino demokratsko rešenje, jer parlamentarna većina uvek odobrava stavove vlade koja je iz nje proistekla, a to nije verodostojan pokazatelj volje birača. Ako pogledate kakva su bila izborna obećanja srpske administracije izabrane u maju prošle godine, jasno je da je došlo do kopernikanskog obrta u pristupu kosovskom pitanju: jedni su se zaklinjali da će ga braniti oružjem, drugi da će i život položiti samo da ga sačuvaju za Srbiji. Svi raspoloživi elementi ovog nacrta budućeg sporazuma ukazuju da se sprovodi suprotno. Ahtisari je tu, uvek prisutan, jer taj plan učvršćuje, u svakoj varijanti, nezavisnost Kosova.

Šta još možemo da očekujemo?

Ono što će uslediti kao neposredna posledica u slučaju da se parafirani sporazum i ratifikuje u Beogradu, biće nova priznanja nezavisnosti Kosova, i to najpre među pet preostalih članica EU. Zatim će i širom zemljinog šara, posebno manje države u Africi i Aziji, na koje se uporno vrše pritisci, i koje će, kad Srbija svojom voljom normalizuje odnose s Prištinom, izgubiti argumente da se dalje opiru aktu priznanja.

 

Staljin je, ne treba zaboraviti, instalirao Tita. Bez sovjetske intervencije, komunizam nikad ne bi pobedio u Srbiji, zemlji seljaka koji su ostali odani kralju, generalu Mihailoviću. Da su se oni zaista pitali, ne bi sa Kosova bili proterani Srbi kolonisti, niti bi autonomija imala sadržaje koje joj je Tito oktroisao

 

A da li je uopšte bio moguć drugačiji scenario imajući u vidu odnos snaga i da je EU bila uz Prištinu?

Do prenosa pregovora iz UN u EU, bilo je više raspoloživih opcija. Možda je trebalo početak pregovora usloviti dobijanjem datuma, a ne da pristanemo na pregovore kao preduslov za datum. Tako mi se čini, kao nekome ko se već trideset godina na dnevnoj osnovi bavi kosovskim pitanjem. Izgledalo je bezizlazno još 1983, kada sam počeo, samo kao istoričar da istražujem prošlost naše južne pokrajine, nekadašnjih središnjih oblasti Stare Srbije. Zatim sam od 1990. bio u stalnoj političkoj akciji kad se pokušavalo da se nađe demokratsko rešenje, prihvatljivo za sve. Još 1998. sam sastavio plan kantonizacije KiM, koji se od tada, pa do danas, sve do poslednje platforme u našoj Skupštini, obnavlja, pod raznim nazivima, u brojnim državnim planovima posle 2000. godine.

Kakva je sudbina kulturnog blaga i srpskih manastira na Kosovu i Metohiji?

Veoma neizvesna, jer se u praksi ne sprovodi Ahtisarijev plan o zaštićenim zonama, pa je međunarodna zaštita u bilo kojem obliku i dalje neophodna. To su jedini kulturni spomenici u Evropi koje od razaranja i napada lokalnog, u ovom slučaju albanskog stanovništva, morala da štiti strana vojna sila. Ona se postepeno, i čini se, bez reakcije Beograda, prepušta nesigurnoj zaštiti kosovske policije. Malo je, međutim, poznato da Albanska pravoslavna crkva, kojom sve manje upravljaju tamošnji Grci, a sve više pravoslavni Albanci, redovno u svojim publikacijama i kalendarima prikazuju srpske manastire na Kosovu i Metohiji, Visoke Dečane, Pećku patrijaršiju, Bogorodicu Ljevišku, Gračanicu i druge, kao albanske spomenike, spremajući se da u datom trenutku, za koju godinu, na juriš preuzmu jurisdikciju nad srpskim manastirima u Metohiji i na Kosovu i proglase ih ne samo kosovskom nego i albanskom kulturnom baštinom. Ako se sporazumi o normalizaciji odnosa sa Prištinom potpišu u obliku koji se najavljuje, biće sve manje argumenata da se ova naša baština pod zaštitom UNESKO-a i dalje na svetskoj listi vodi kao srpska baština.

Kakav uticaj može danas da ima pomalo zaboravljeni izveštaj Dika Martija o trgovini organima za koje se optužuje Hašim Tači?

Kad sam kao ambasador u Atini, negde od sredine 2001. uporno pokušavao da pokrenem pitanje o nestalim licima s Kosova odvedenim u Albaniju, u Beogradu nije bilo entuzijazma za širu istragu. Jedan grčki diplomata mi je posle više mojih upita po diplomatskom koru, ne bez rezignacije, neslužbeno došapnuo: "Nemojte ih tražiti, svi su već verovatno mrtvi. To su nesrećnici iz izveštaja Dika Martija, koje ponovo danas niko od naših pregovarača ne pominje, niti to pitanje pokreće. Odsustvo elementarnog pijeteta u našoj političkoj eliti je zaista zastrašujuće. Ovaj izveštaj u celini i s pratećom dokumentacijom, objaviću inače u sledećoj knjizi o stradanjima kosovskih Srba posle juna 1999, koja uskoro izlazi na engleskom jeziku.

Jedan od vaših naslova je "Kosovo - sukob bez kraja?". Ostaje li taj vaš stav aktuelan i posle ovog sporazuma Beograda i Prištine?

Diveći se lepoti srpske baštine na KiM, svetski poznati putopisac Rebeka Vest napisala je da je ceo svet Kosovo, jer se u kosovskoj legendi, kao jednoj od najlepših i najhumanijih u hrišćanskom svetu, sustiču svi izazovi ovoga sveta. Nije slučajno ni to što se, s jakom emocijom, u našem narodu neprestano ponavlja da je Kosovo srce Srbije, odnosno da je rodno mesto našeg modernog identiteta i trajni simbol naše državnosti. Kako sada izgleda, s prepuštanjem Kosova albanskoj vladi u Prištini, pojaviće se i apetiti i za drugim delovima Srbije. Kraja, naravno, nema.....

Može li svet da zaustavi stvaranje Velike Albanije ili je to završena priča?

Kosovo, tvrdim, može biti ili Srbija ili Albanija. Na globalnom planu, ulazimo u doba brutalizacije realpolitike, s rešenjima koja isključuju prelazne varijante. U tom smislu, Velika, odnosno „Prirodna Albanija", već je izvesna, iako za sada sastavljena od različitih, formalno razdvojenih delova i državnih celina. Silna upiranja albanskih intelektualaca da pokažu kako od takvog razvoja nema nikakve opasnosti, uvek demantuju najviši zvaničnici Albanije, Kosova i albanskog dela Makedonije. Za sve nas na Balkanu, koji zaostajemo u ekonomskom razvoju i vladavini prava, imperativ su pomirenje, miran saživot, verska i etnička tolerancija, ali nas događaji i vodeći albanski političari koji ih iniciraju uporno demantuju.

Kako se srpska istorija predstavlja u stranoj naučnoj javnosti?

Poslednjih desetak godina prešlo se na ubrzano prekrajanje naše istorije, i njeno upodobljavanje novim političkim realnostima. Tumačenja uzroka raspada Jugoslavije u godinama pred građanski rat, uvijene u naučnu formu, a uz podršku germanskih kolega širili hrvatski pseudonaučni propagandisti, postala je vremenom opšteprihvaćena interpretacija istorije Jugoslavije. Koja je zatim protegnuta i na starija razdoblja srpske istorije. Tim tumačenjima se, posle besomučne hajke u medijima, ne u potpunosti, ali svakako većinski, priklonio i  anglosaksonski i frankofonski svet politikologa i istoričara.

Srbija će biti označena kao glavni krivac za izbijanje Prvog svetskog rata. Sledeće godine je stogodišnjica, i centralna proslava u ime EU treba da bude u Sarajevu na Vidovdan. Teško će biti, čini se, da izbegnemo još jednu, novu demonizaciju Srbije, koja će imati svetsku promociju

Takva, izvorno hrvatska stanovišta, danas je prihvatio i jedan deo naše takozvane naučne javnosti, ređe iz ubeđenja, a češće, čini se, iz opipljivih finansijskih interesa. To je ona grupa ljudi koja se na HTV-u i Al-DŽaziri već godinama ritualno izvinjava što eto, zlehudom sudbinom, pripada našem narodu... ili živi u Srbiji. Oni, inače, osporavaju da se u Srbiji ikada dobro živelo, a do 1914. iz Srbije se niko nije iseljavao, nego su se ljudi neprestano iz svih okolnih pokrajina useljavali. U isto vreme iz Like i Dalmacije u slavnoj Austrougarskoj, bežeći od siromaštva sve do početka 20. veka, Srbi, ali i Hrvati, napunili su američka naftna polja i čeličane, i to je danas najstariji sloj naše dijaspore na svetu.

Uprkos tome, za ovaj deo takozvane naučne elite zlatno doba Srbije (1903-1914), pod vladavinom Petra I Karađorđevića, samo je romantičarski mit, pošto jedino zlatno doba može biti ono iz doba vlasti njihovih današnjih ideoloških predvodnika, takozvanih anarholiberala u Titovoj Jugoslaviji sedamdesetih, kad su zabranjivane knjige, filmovi, predstave, studentski i književni listovi, a njihovi autori i urednici smenjivani, otpuštani, osuđivani ili slati u zatvore. Taj deo "naučne elite", zapravo je logistička podrška svima onima koji se bave nama, a koji raspirujući stare i utemeljujući nove stereotipe, traže da se baš kod nas njihova nenaučna gledišta, uz omalovažavajuće ocene o sposobnostima Srba i srpskog naroda, prihvate kao  ispravna.

S druge strane, gnušam se i od onih pseudopatriota, lažnih velikosrba, koji su najbučniji, opet radi lične koristi, a koji su posle svake narodne nesreće, menjajući po potrebi i ideološko-partijske predznake, sve uspešniji i bogatiji. Onih trećih koji istrajno rade, teže istini a ne propagandi, bar kad su društvene nauke u pitanju, nekako je uvek najmanje i oni se najređe oglašavaju u javnosti. A među njima, kao i u našoj široj kulturnoj javnosti, nema jasne svesti da se naučna tumačenja i novi rezultati moraju, osim na srpskom jeziku, što češće saopštavati međunarodnoj publici i na stranim jezicima. Na sreću, Balkanološki institut SANU je prepoznao ovu potrebu, ali ipak nije dovoljno da to radi samo jedna, ma kako ugledna, naučna ustanova.

Naš zbornik o životu Srba i nealbanaca u enklavama na Kosovu, doštampavan je više puta. Evo, još malo za ilustraciju stanja: o pitanju Kosova posle februara 2008, na stranim jezicima, namenjena inostranoj publici, a iz pera naših autora, objavljena su samo tri nova naslova, od kojih  sam autor dve obimne knjige, jedne na francuskom, štampanoj u Lozani "Kosovo: Sukob bez kraja?", (Kosovo. Un conflit sans fin, 2008), i druge, na engleskom "Kosovska drama Srbije" (Serbia'S Kosovo Drama: A Historical Perspective, 2011), uz podršku Čigoja štampe, kako bi se i na tom govornom području čulo nešto o našim argumentima i stavovima. To je, razumljivo, tek kap u moru obimne, skoro nepregledne naučne ili politikološke literature kojom nas, praktično na nedeljnoj osnovi, zasipaju s raznih govornih područja, s tumačenjima koja najčešće jednostrano osuđuju srpsku stranu u kosovskom sukobu, ili, u daljoj istoriji, poriču bilo kakvu vezu Srbije i Srba s Kosovom, kao autentično ilirsko-albanskim prostorom. Neke od njih, kao na primer jedna skorašnja "naučna studija" o Kosovskoj bici kao albanskom epu, munjevitom brzinom su prevedene u Beogradu, kako bi se takvim gledištima dao i "legitimitet" naše sredine.

Dalje u udžbenicima širom sveta, Memorandum SANU i dalje se tumači kao navodni ratni plan Srbije za etničko čišćenje po Jugoslaviji, a razni istorijski događaji od Načertanija Ilije Garašanina iz 1844. do uzroka izbijanja Prvog svetskog rata 1914. izdvajaju kao  nepobitni  "dokazi" o Srbima kao remetilačkom faktoru na Balkanu i narodu praktično neuklopivom u savremenu evropsku civilizaciju.