уторак, 11. август 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > После Косова порашће апетити и за другим деловима Србије
Куда иде Србија

После Косова порашће апетити и за другим деловима Србије

PDF Штампа Ел. пошта
Душан Т. Батаковић   
понедељак, 29. април 2013.

(Ненад Чалуковић-Недељник)

Др Душан Т. Батаковић, директор  Балканолошког института САНУ, једне од престижних научних установа у Србији, дојучерашњи је наш амбасадор у Француској. Докторирао је историју на париској Сорбони и писац је десетина књига, од којих су неколико на француском језику приручници на франкофонским универзитетима широм света. Батаковић је 2010. изабран за члана Светске академије уметности и науке. Осим несумњиво значајне научне репутације, има и завидну дипломатску каријеру: био је наш амбасадор и у Грчкој и Канади. Током преговора око Косова у Бечу, био је, као експерт, с тридесетогодишњим искуством бављења прошлошћу наше јужне покрајине, саветник председника Србије и члан државног преговарачког тима (2005-2007).

Да ли се позиција Србије побољшала у последњој деценији или још владају стари стереотипи? Ко све данас учествује у креирању слике о Србији у свету?

Слика о Србији у западном свету се, ни после демократских промена 2000. године, нажалост није много променила. После ратне деценије обележене свакојаким, оправданим и неоправданим осудама, али и клеветама и злонамерним тумачењима савремених догађаја, није направљен битнији напредак. Чак и онда кад су Срби били очите жртве или оштећена страна, после мартовског погрома 2004. или приликом протеста против албанског самопроглашења косовске независности 2008, овдашњим реакцијама паљењем двеју џамија и амбасаде САД поново смо се приказали свету, и злонамерном и добронамерном, у изразито негативном светлу. У оба случаја био сам на положају амбасадора, први пут у Атини, други пут у Канади: уместо да указујем на наше жртве или на наша права, доведен сам у ситуацију да упоредо с тим осуђујем ове заиста неприхватљиве реакције с наше стране.

 

У борбама око статуса КиМ, Милошевић је, и сам идеолошки заслепљен, приступио погрешно, узимајући за полазну основу титоистичка решења, што се показало погубним по наш територијални интегритет. Данас плаћамо превелику цену ових заблуда

 

Шта нам још следи и на који начин Србија може да се одупре тим непосредним оптужбама српског народа и стигматизацији наше историје?

Оно што је већ почело јесте преношење потпуне кривице на Србију за избијање Првог светског рата. Следеће године је стогодишњица, и централна прослава у име ЕУ треба да буде у Сарајеву на Видовдан. Видевши већ у најавама да међу учесницима неће бити најбољих светских стручњака који су озбиљни научници, дакле без предрасуда, као да су изостављени и наши проверени стручњаци за Први светски рат, већ сам упозорио неке од француских организатора да треба пажљиво бирати учеснике и избегавати оне којима је историја често увијена у научни дискурс само средство за нападе и оптужбе. Тешко ће бити, чини се, да избегнемо још једну, нову демонизацију Србије, која ће сада имати светску промоцију, а то свакако неће помоћи помирењу у региону. Упоредо с тим већ се на англосаксонском тржишту објављују и најављују нове студије о искључивој одговорности Срба за избијање Великог рата у јулу 1914, коју су помогли фриволни Французи и ратоборни Руси. Кад читате такве књиге, на пример недавно објављену монографију „Спавачи. Како је Европа ушла у рат 1914." (The Sleepwalkers. How Europe went to War 1914), професора са Кембриџа Кристофера Кларка, читалац би, саблажњен, могао да извуче само један закључак: да је мрачна, терористичка Србија, охрабрена у Санкт-Петербургу, уз невољно саучесништво Париза, насрнула на две мирољубиве, скоро нејаке силе, Аустроугарску и Немачку.

Чека нас, дакле, тешка 2014?

Следи серија, можда и лавина што научних, што псеудонаучних књига о Првом светском рату на англосаксонском и немачком тржишту нарочито, у којима ће Србија, како је већ најављено, бити означена као главни кривац, један од главних криваца или као саучесник у страшној, непотребној погибији милиона људи. Српски ће национализам, у таквој перспективи бити главни подстрекач сукоба који ће прерасти у светску кланицу, а Срби, из Босне или Србије свеједно, обележени као терористи који су угрожавали светски мир. Такво преиспитивање српске прошлости има, осим наслеђене интерције и одређену политичку мотивацију, а произвешће, несумњиво, и значајне политичке последице. Србија се, дакле, неће још дуго ослободити бремена сталне кривице, не само за невоље на Балканском простору, него и на светској историјској позорници.

 

Албанска православна црква спрема се да за коју годину на јуриш преузме јурисдикцију над српским манастирима у Метохији и на Косову и прогласи их не само косовском него и албанском културном баштином

 

Да ли су тога свесне наше политичке и научне елите, како оне реагују на оваква упозорења?

Државне институције слабо реагују, тако да чак ни најважније публикације општег типа о нашој прошлости, традицији, култури или културној баштини нису добро преведене или су лоше написане, или промашују тему (обраћају се, без општег контекста, домаћој публици): кад се на то указује, нико не реагује, углавном се слегало раменима, уз опаску "такви смо ми"... Већина наше елите (ово је наравно, услован термин, за оне који одлучују у политици, култури и науци) углавном је незаинтересована.

Зашто?

Зато што је велика већина сачувала, свесно или несвесно, југословенски, чак титоистички идентитет, где има и извесне резерве према традицијама Србије. Припадници такве још увек доминантне "елите" још више воле Ровињ него Зајечар, Крањску гору него Копаоник, или Блед од Врњачке Бање. Тај приступ да је у Србији све некако лоше, а све туђе некако лепше, деценијама је, људима који су данас средњих година, усађиван кроз школу, црвене пионирске мараме и друга пропагандна средства за идеолошку индоктринацију у доба комунизма. Тако смо се неосетно удаљавали од разумевања света у којем живимо. Док је Србија (ван Београда) под комунистима само заостајала, у наше име одлучивали су, по Титовим упутствима, само они из партијског врха Југославије, без обзира да ли су те одлуке биле у интересу Србије.

 

Ако погледате каква су била изборна обећања српске администрације изабране у мају прошле године, јасно је да је дошло до коперниканског обрта у приступу косовском питању: једни су се заклињали да ће га бранити оружјем, други да ће и живот положити само да га сачувају за Србији. Сви расположиви елементи овог нацрта будућег споразума, указују да се спроводи супротно

 

Где је историјски корен косовског проблема?

Ако се дубље загледате у нашу скорију историју, видећете да се систематски радило против Срба, као народа - од образовања аутономије за Косово 1946, до Устава из 1974, дакле против дугорочних интереса већине грађана у Србији који су српске народности. Они су били лишени било каквог демократског права да одлучују о сопственој будућности, после "црвеног терора" (1944-1947), а у класичној комунистичкој диктатури, наметнутој не вољом народа, него неодољивом снагом тенкова и каћуша, Стаљинове Црвене армије. Стаљин је, не треба заборавити, инсталирао Тита. Без совјетске интервенције, комунизам никад не би победио у Србији, земљи сељака који су остали одани краљу, генералу Михаиловићу и својим малим пољопривредним поседима као поузданој основи наше демократије. Да су се они заиста питали, не би с Косова били протерани Срби колонисти, нити би аутономија имала садржаје које јој је Тито октроисао. Кад су Титови сарадници упитани у Москви зашто Косово није припојено Албанији, одговорили су, правдајући се Стаљину, да то "Срби не би разумели".

Томе нико није могао да се одупре?

У идеолошкој репресији унутар Титове Југославије, која је, после сукоба са Стаљином 1948, а затим и следећих деценија била само делимично или тек формално ублажена, било је наших истакнутих интелектуалаца који су јој се супротставили, да поменем само "отпадника" Милована Ђиласа и филозофа Михаила Ђурића. Уследили би прогони, хапшења, отпуштања, застрашивања слободоумних људи, забране часописа и књига. То је било главно обележје такозваног титоистичког раја, у којем су борбе за политичке слободе и национална права континуирано гушени, а народ, већ идеолошки индоктриниран, био преусмерен на решавање животног стандарда: заокупљен јефтиним кредитима, социјалним летовањима и друштвеним становима. Све ове иначе важне социјалне мере имале би оправдања, да цена овог "благостања без слободе", бар у Србији, није била превисока, показало се, замало фатална по суверенитет Србије.

 

Ако погледате каква су била изборна обећања српске администрације изабране у мају прошле године, јасно је да је дошло до коперниканског обрта у приступу косовском питању: једни су се заклињали да ће га бранити оружјем, други да ће и живот положити само да га сачувају за Србији. Сви расположиви елементи овог нацрта будућег споразума, указују да се спроводи супротно

 

Има ли контунуитета између Тита и Слободана Милошевића?

У борбама око статуса КиМ, Милошевић је, и сам идеолошки заслепљен, приступио погрешно, узимајући за полазну основу титоистичка решења, што се показало погубним по наш територијални интегритет. Одбрана титоистичког наслеђа (за којим још пати један у јавности утицајан део локалних елита), и одбрана Србије и српских интереса, на демократској основи суштински су неспојиви. Данас плаћамо превелику цену ових заблуда, а промена геополитичких приоритета само подиже цену коју ћемо тек плаћати у деценијама које долазе.

Били сте члан преговарачког тима Београда 2005-2007. године. Можете  ли да повучете неку паралелу с дијалогом који се води(о) у Бриселу?

Није се променило много у односу снага: од Србије се редовно захтева да у свему попусти, а од Приштине да попусти само у споредним питањима локалног карактера који не угрожавају, онда најављивану, а данас већ опипљиву независност Косова. Међутим, те 2007, преговори су вођени под покровитељством Уједињених нација, уз могућност вета у УН на решење које не одговара Србији. Данас нема такве могућности јер се дијалог води унутар ЕУ, где је већина држава-чланица признала Косово. Србија има мањи маневарски простор, али је апсолутна подршка државотворним тежњама косовских Албанаца и даље неспорна.

 

Косово, тврдим, може бити или Србија или Албанија

 

Како оцењујете споразум Београда и Приштине о северу Косова?  Једни га тумаче као победу реализма, а други  као издају због добијања датума за почетак преговора с ЕУ? Јесмо ли од "Ахтисари плус" стигли до "Ахтисари минус" решења?

Немам довољно увида у све оно што је договорено, писмено или усмено, али ми се чини да су направљени неоправдани, превелики уступци, а да је мало шта изборено за српску заједницу. Уосталом, једини начин да се верификује парафирани споразум, који после 13 година отпора враћа север Косова под власт Приштине, јесте да се о томе најпре изјасне на референдуму Срби на Косову, који су иначе листом гласали за садашњу администрацију, очекујући супротан исход дијалога, а да се затим референдумом провери и воља грађана Србије. То је једино демократско решење, јер парламентарна већина увек одобрава ставове владе која је из ње проистекла, а то није веродостојан показатељ воље бирача. Ако погледате каква су била изборна обећања српске администрације изабране у мају прошле године, јасно је да је дошло до коперниканског обрта у приступу косовском питању: једни су се заклињали да ће га бранити оружјем, други да ће и живот положити само да га сачувају за Србији. Сви расположиви елементи овог нацрта будућег споразума указују да се спроводи супротно. Ахтисари је ту, увек присутан, јер тај план учвршћује, у свакој варијанти, независност Косова.

Шта још можемо да очекујемо?

Оно што ће уследити као непосредна последица у случају да се парафирани споразум и ратификује у Београду, биће нова признања независности Косова, и то најпре међу пет преосталих чланица ЕУ. Затим ће и широм земљиног шара, посебно мање државе у Африци и Азији, на које се упорно врше притисци, и које ће, кад Србија својом вољом нормализује односе с Приштином, изгубити аргументе да се даље опиру акту признања.

 

Стаљин је, не треба заборавити, инсталирао Тита. Без совјетске интервенције, комунизам никад не би победио у Србији, земљи сељака који су остали одани краљу, генералу Михаиловићу. Да су се они заиста питали, не би са Косова били протерани Срби колонисти, нити би аутономија имала садржаје које јој је Тито октроисао

 

А да ли је уопште био могућ другачији сценарио имајући у виду однос снага и да је ЕУ била уз Приштину?

До преноса преговора из УН у ЕУ, било је више расположивих опција. Можда је требало почетак преговора условити добијањем датума, а не да пристанемо на преговоре као предуслов за датум. Тако ми се чини, као некоме ко се већ тридесет година на дневној основи бави косовским питањем. Изгледало је безизлазно још 1983, када сам почео, само као историчар да истражујем прошлост наше јужне покрајине, некадашњих средишњих области Старе Србије. Затим сам од 1990. био у сталној политичкој акцији кад се покушавало да се нађе демократско решење, прихватљиво за све. Још 1998. сам саставио план кантонизације КиМ, који се од тада, па до данас, све до последње платформе у нашој Скупштини, обнавља, под разним називима, у бројним државним плановима после 2000. године.

Каква је судбина културног блага и српских манастира на Косову и Метохији?

Веома неизвесна, јер се у пракси не спроводи Ахтисаријев план о заштићеним зонама, па је међународна заштита у било којем облику и даље неопходна. То су једини културни споменици у Европи које од разарања и напада локалног, у овом случају албанског становништва, морала да штити страна војна сила. Она се постепено, и чини се, без реакције Београда, препушта несигурној заштити косовске полиције. Мало је, међутим, познато да Албанска православна црква, којом све мање управљају тамошњи Грци, а све више православни Албанци, редовно у својим публикацијама и календарима приказују српске манастире на Косову и Метохији, Високе Дечане, Пећку патријаршију, Богородицу Љевишку, Грачаницу и друге, као албанске споменике, спремајући се да у датом тренутку, за коју годину, на јуриш преузму јурисдикцију над српским манастирима у Метохији и на Косову и прогласе их не само косовском него и албанском културном баштином. Ако се споразуми о нормализацији односа са Приштином потпишу у облику који се најављује, биће све мање аргумената да се ова наша баштина под заштитом УНЕСКО-а и даље на светској листи води као српска баштина.

Какав утицај може данас да има помало заборављени извештај Дика Мартија о трговини органима за које се оптужује Хашим Тачи?

Кад сам као амбасадор у Атини, негде од средине 2001. упорно покушавао да покренем питање о несталим лицима с Косова одведеним у Албанију, у Београду није било ентузијазма за ширу истрагу. Један грчки дипломата ми је после више мојих упита по дипломатском кору, не без резигнације, неслужбено дошапнуо: "Немојте их тражити, сви су већ вероватно мртви. То су несрећници из извештаја Дика Мартија, које поново данас нико од наших преговарача не помиње, нити то питање покреће. Одсуство елементарног пијетета у нашој политичкој елити је заиста застрашујуће. Овај извештај у целини и с пратећом документацијом, објавићу иначе у следећој књизи о страдањима косовских Срба после јуна 1999, која ускоро излази на енглеском језику.

Један од ваших наслова је "Косово - сукоб без краја?". Остаје ли тај ваш став актуелан и после овог споразума Београда и Приштине?

Дивећи се лепоти српске баштине на КиМ, светски познати путописац Ребека Вест написала је да је цео свет Косово, јер се у косовској легенди, као једној од најлепших и најхуманијих у хришћанском свету, сустичу сви изазови овога света. Није случајно ни то што се, с јаком емоцијом, у нашем народу непрестано понавља да је Косово срце Србије, односно да је родно место нашег модерног идентитета и трајни симбол наше државности. Како сада изгледа, с препуштањем Косова албанској влади у Приштини, појавиће се и апетити и за другим деловима Србије. Краја, наравно, нема.....

Може ли свет да заустави стварање Велике Албаније или је то завршена прича?

Косово, тврдим, може бити или Србија или Албанија. На глобалном плану, улазимо у доба брутализације реалполитике, с решењима која искључују прелазне варијанте. У том смислу, Велика, односно „Природна Албанија", већ је извесна, иако за сада састављена од различитих, формално раздвојених делова и државних целина. Силна упирања албанских интелектуалаца да покажу како од таквог развоја нема никакве опасности, увек демантују највиши званичници Албаније, Косова и албанског дела Македоније. За све нас на Балкану, који заостајемо у економском развоју и владавини права, императив су помирење, миран саживот, верска и етничка толеранција, али нас догађаји и водећи албански политичари који их иницирају упорно демантују.

Како се српска историја представља у страној научној јавности?

Последњих десетак година прешло се на убрзано прекрајање наше историје, и њено уподобљавање новим политичким реалностима. Тумачења узрока распада Југославије у годинама пред грађански рат, увијене у научну форму, а уз подршку германских колега ширили хрватски псеудонаучни пропагандисти, постала је временом општеприхваћена интерпретација историје Југославије. Која је затим протегнута и на старија раздобља српске историје. Тим тумачењима се, после бесомучне хајке у медијима, не у потпуности, али свакако већински, приклонио и  англосаксонски и франкофонски свет политиколога и историчара.

Србија ће бити означена као главни кривац за избијање Првог светског рата. Следеће године је стогодишњица, и централна прослава у име ЕУ треба да буде у Сарајеву на Видовдан. Тешко ће бити, чини се, да избегнемо још једну, нову демонизацију Србије, која ће имати светску промоцију

Таква, изворно хрватска становишта, данас је прихватио и један део наше такозване научне јавности, ређе из убеђења, а чешће, чини се, из опипљивих финансијских интереса. То је она група људи која се на ХТВ-у и Ал-Џазири већ годинама ритуално извињава што ето, злехудом судбином, припада нашем народу... или живи у Србији. Они, иначе, оспоравају да се у Србији икада добро живело, а до 1914. из Србије се нико није исељавао, него су се људи непрестано из свих околних покрајина усељавали. У исто време из Лике и Далмације у славној Аустроугарској, бежећи од сиромаштва све до почетка 20. века, Срби, али и Хрвати, напунили су америчка нафтна поља и челичане, и то је данас најстарији слој наше дијаспоре на свету.

Упркос томе, за овај део такозване научне елите златно доба Србије (1903-1914), под владавином Петра I Карађорђевића, само је романтичарски мит, пошто једино златно доба може бити оно из доба власти њихових данашњих идеолошких предводника, такозваних анархолиберала у Титовој Југославији седамдесетих, кад су забрањиване књиге, филмови, представе, студентски и књижевни листови, а њихови аутори и уредници смењивани, отпуштани, осуђивани или слати у затворе. Тај део "научне елите", заправо је логистичка подршка свима онима који се баве нама, а који распирујући старе и утемељујући нове стереотипе, траже да се баш код нас њихова ненаучна гледишта, уз омаловажавајуће оцене о способностима Срба и српског народа, прихвате као  исправна.

С друге стране, гнушам се и од оних псеудопатриота, лажних великосрба, који су најбучнији, опет ради личне користи, а који су после сваке народне несреће, мењајући по потреби и идеолошко-партијске предзнаке, све успешнији и богатији. Оних трећих који истрајно раде, теже истини а не пропаганди, бар кад су друштвене науке у питању, некако је увек најмање и они се најређе оглашавају у јавности. А међу њима, као и у нашој широј културној јавности, нема јасне свести да се научна тумачења и нови резултати морају, осим на српском језику, што чешће саопштавати међународној публици и на страним језицима. На срећу, Балканолошки институт САНУ је препознао ову потребу, али ипак није довољно да то ради само једна, ма како угледна, научна установа.

Наш зборник о животу Срба и неалбанаца у енклавама на Косову, доштампаван је више пута. Ево, још мало за илустрацију стања: о питању Косова после фебруара 2008, на страним језицима, намењена иностраној публици, а из пера наших аутора, објављена су само три нова наслова, од којих  сам аутор две обимне књиге, једне на француском, штампаној у Лозани "Косово: Сукоб без краја?", (Kosovo. Un conflit sans fin, 2008), и друге, на енглеском "Косовска драма Србије" (Serbia'S Kosovo Drama: A Historical Perspective, 2011), уз подршку Чигоја штампе, како би се и на том говорном подручју чуло нешто о нашим аргументима и ставовима. То је, разумљиво, тек кап у мору обимне, скоро непрегледне научне или политиколошке литературе којом нас, практично на недељној основи, засипају с разних говорних подручја, с тумачењима која најчешће једнострано осуђују српску страну у косовском сукобу, или, у даљој историји, поричу било какву везу Србије и Срба с Косовом, као аутентично илирско-албанским простором. Неке од њих, као на пример једна скорашња "научна студија" о Косовској бици као албанском епу, муњевитом брзином су преведене у Београду, како би се таквим гледиштима дао и "легитимитет" наше средине.

Даље у уџбеницима широм света, Меморандум САНУ и даље се тумачи као наводни ратни план Србије за етничко чишћење по Југославији, а разни историјски догађаји од Начертанија Илије Гарашанина из 1844. до узрока избијања Првог светског рата 1914. издвајају као  непобитни  "докази" о Србима као реметилачком фактору на Балкану и народу практично неуклопивом у савремену европску цивилизацију.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер