Раднички батаљон и (можда) крвава бајка

Радници Аутосабраћаја из Крагујевца пре месец дана аутобусима су блокирали пругу и магистрални пут према Краљеву, у приградском насељу Грошница. Истовремено, блокирали су и главну аутобуску станицу у Крагујевцу и своју управну зграду, али и станице у Рачи, Тополи, Аранђеловцу и Лапову.

Друмски саобраћај за путничке аутомобиле и празне аутобусе је преусмерен. Одвија се (не)сметано локалним обилазним путевима уз контролу милиције. Железнички саобраћај за транспорт Фијатових аутомобила решен је обилазно преко Београда.

Међуградски аутобуси приђу до блокаде, истоваре путнике, врате се до раскрснице, преко брда обиђу блокаду и изађу на магистрални пут. За то време путници прошетају магистралом, уђу у аутобус и продуже. Тако мора јер су житељи дуж обилазница оправдано забринути за своје путеве углавном предизборног типа, којима (и без блокаде) увек нешто фали. Некад су путеви мало ужи, некад са тањом каменом подлогом, некад са тањим асфалтом, најчешће све заједно. Уређење тротоара власт обично остави за после избора кад пара нема. Зато се повремено на неколико сати дешавају контраблокаде обилазница.

На осетљивом делу обилазнице где је пут почео да се круни дежура возило спремно да спречи пролаз тежим возилима. Мештани блокаде обилазних путева правдају бригом за децу која иду у школу, избегавајући да кажу да им тротоари још нису урађени јер би се замерили градској власти, што се не сме јер је свака власт у Шумадији душевна и осветољубива.

За изнуђено стање у почетку је постојало разумевање. Од продаваца на пијачним тезгама којима је опао промет, преко приватника, околног становништва и путника који преседају. Град је обећао и укидање таксе за градско-грађевинско земљиште оштећеним приватницима из окружења. Било је комтенара „де нађосте баш овде“, али не и „зашто“. Очигледно, сви знају зашто. Зато се и солидаришу. Једино се поуздано не зна ко.

Возила у којима су труднице, мала деца или инвалиди се пропуштају. С временом је идила почетне солидарности помућена, па незадовољство блокираних, као и оних што су их блокирали, расте. Дешавају се свакодневне чарке које могу да ескалирају.

Прво је кроз блокаду, не баш једногласно, пропуштен Тома Николић који је ишао у Бајчетину. Блокада је склоњена, а Тома је ко друг Тито прошао са свитом уз смешак махнувши радницима. Опет, многи се куну да им је уз осмех показао средњи прст. 

Након овог геста поверења и добре воље кренуле су чарке. Једног дана изнервиран возач из гепека вади моторну тестеру којом струже рампу. Скочио му је шећер па кренуо најкраћим путем на дијализу. Следеће ноћи каменица погађа шофершајбну једног од два исправна аутобуса. Трећег дана полиција хапси возача који камионом ломи рампу и продужава гурајући штрајкаче који падају под камион, али се не склањају. Крв је замало избегнута. Следеће ноћи по тврдњи житеља околних кућа „полиција је тукла једног младића“.

Истовремено и мештани размишљају како да се сами организују. Падају предлози да се штрајкачи гађају јајима, да се преко пута ископа канал, или да се постави трајна контраблокада пре него им се путеви потпуно уруше, „па нек милиција види шта ће и како ће“.

Штрајкачи су одлучни у захтевима: девет плата, 11 трошкова превоза, повезивање стажа, проналажење стратешког партнера и заустављање лоповлука. Њих је испред локалне власти обишао Зоран Јовановић са предлозима да се преговара без блокаде, али је извиждан због „лошег искуства“. Исте вечери дошао је и Ковачевић заменик локалног шефа СНС-а, тачније Томиног сина. И он је извиждан иако им је уговорио састанак са Вучићем. Тад им је јасно рекао: „Или склоните блокаду или ме заболе (знају читаоци већ шта) и за вас и за ваших 500 гласова“. Радници су отишли на састанак са Вучићем задржавши блокаду, што се показало као грешка.

Вучић их је примио у Београду. Потпуно их је разумео, изразивши жељу да они наставе са радом. Интересантно да је гледаоце Утиска недеље слагао рекавши да незадовољници по Србији прво морају да склоне блокаде да би разговарали са њим. Баш незгодно, блокада није склоњена, па Шумадија, па Томин син ...

Пријем код Вучића је био срдачан. Тај сусрет им је, како рекоше радници, „грејао душу и срце добрих десет дана“. Понадали су се. Мало ли је за Србију? Ипак су једанаестог дана одлучили да ноћу греју аутобусе у којима спавају.

Отишли су у Тополу по два бурета нафте, од преосталих 1786 литара. Записнички су источили 440 литара, остало је била вода. Све у свему, вода плус нафта једнако 1786. Од тад, прича се, радници Аутосаобраћаја помало ноћу дилују са камионџијама који довозе дрва у град. Пролаз кроз блокаду једнако 500 динара. За нафту или пиво? Свако ће видети оно што хоће.

Градоначелник Верољуб Стевановић (Заједно за Шумадију, УРС) солидарише се са радницима и осуђује блокаду прогласивши је страначком. Многи ће поверовати јер Верко одлично зна шта су то спонтана и свака друга радничка окупљања. Његови следбеници су пре неку годину блокирали исти тај пут, премлаћивали се са милицијом, штрајковали глађу, и позивали грађане да не плаћају комуналије. Зна Верко и како је изгледало 9. марта. Зато је Градско веће изгласало да се одричу акција АС-а у корист државе, па нек држава (Вучић) види како ће и шта ће.

Радници АС-а се са овим не слажу тако напрасно. Од 2008, од кад град именује директоре и поставља надзорне одборе, нестало је, расходовано или одузето око 150 аутобуса. Неки аутобуси који су расходовани, исечени и продати отпаду као старо гвожђе данас се возе по Параћину, тврде радници. Двадесет и два аутобуса су узета на лизинг, али нису плаћене две последње рате, сви до једног су одузети и префарбани... Мистериозна продаја гараже, новац од карата из Црне Горе, муљање са лимовима, куповина горива од приватника по малопродајним ценама, крађа горива, склапање штетних уговора... Шта са дуговима које градска предузећа имају према АС-у? И како се иста услуга АС-у плаћа 3,4 милиона, а Ласти и приватним превозницима шест милиона месечно?

Има тога још због чега радници нису пожурили да пригрле предлог градске власти. Запослени у АС-у знају ког адвоката треба ангажовати да би се дугови од фирме наплатили судским путем, па таман после тога пресуда пала на вишем суду. Знају и чије су империје изграђене на њиховој муци. Не знају шта је са предметима који су стигли до тужилаштва, али знају ко треба да обради предмет па да се уместо затвора прође условно. Знају за случај кад је град плаћао браниоца њиховом заступнику (кога именује град), за давање судских и вансудских хипотека, за девизне дневнице итд, итд, итд.

У СПС-у трљају руке. Ћутке пуштају да се напредњаци са којима чине републичку већину преко блокаде медијски тамане са Верком и Динкићем, јер са њима чине градску већину. Они боље од Верка, Динкића и Вучића заједно разумеју како се влада, како се прави култ личности и дуго, дуго остаје на власти. Њихова је и реченица: „Вас нико не сме да бије“. На крају они своје запошљавају по НИС-у, ЕПС-у, пошти, милицији, никако у АС-у. Стога је Дачић искусно сачекао да се Вучић самоиницијативно насуче.

Све говори да су се радници АС-а отргли контроли. Требало је као колеге из ФАП-а да склоне блокаду кад је Вучић то затражио. Тад би их он примио, дао неку цркавицу и поменуо на телевизији. Пошто су му забили нож у сујету, љубазно их је оставио до седнице Владе почетком децембра. Да се у нади смрзавају и понижавају малтретирајући себе и друге.

Градска власт процењује да је за њу корисно да народ види како пролазе они који су поверовали Вучићу. Зато реагују саопштењима у којима истичу „једномесечно иживљавање над градом и његовом привредом блокирањем саобраћајница од стране партијског синдиката Аутосаобраћаја“, истичући да је Крагујевац последњи слободан и неосвојени град у Србији, који је уведен у владину формулу уподобљавања по њеној републичкој структури. „Било би добро“, истиче градска власт, „да Градски одбор СНС-а, који контролише овај синдикат, помогне у надлежним министарствима и да синдикату сугерише уклањање блокада. Грађани Крагујевца не смеју да испаштају због неостварених амбиција сујетних политичара“.

Из Фонда за развој РС, АС-у је 24 јула ове године пребачено 28 милиона од договорених 60. Исте секунде је граду пребачено 20 милиона на име накнаде за коришћење грађевинског земљишта. Остало је претворено у 7-8 хиљада аконтација за март и подељено радницима. После тога су пре два и по месеца радници примили по 1300 динара.

Кад су отишли у Београд да питају кад ће нова транша, реконструисани државни секретар из Министарства привреде Владимир Миленковић је био у чуду. „Људи, па ви сте већ двадесет пута узимали паре из Фонда“. „Да ли то значи да смо ми у ствари само проточни бојлер између Министарсва финансија и Скупштине града“, питали су радници. Они знају да деци нису купили књиге, да нису спремили зимницу, нити обезбедили огрев. Знају да из предстојеће зиме неће изаћи живи. На лицима жена види се страх. Немоћ због немаштине и неверица у толику неправду и злу коб их паралише. Док разговарају, глас им подрхтава. Ако заплачу, неће моћи да се зауставе. Међу мушкарцима се препознају искусни, прекаљени ратовима и животом. Разочарани су. Док су они поштено радили и борили се за ову државу, други су крали.Ту су и млађи, помало нервозни радници који никад нису доживели част да раде у ауто-кући са модерним аутобусима који развозе путнике по целој Европи. Од кад раде бивало је само горе. Зато са неверицом посматрају преосталих 11 аутобуса, од којих је десет неупотребљиво.

Бадава је сад Вучић „праведно“ гневан на раднике и Ковачевића (можда и Томиног сина). Једноставно је. У шаху пешаци не могу назад, а сад видимо и откуд та идеја. И у војној тактици постоји борбена радња насилног преласка реке (форсирање), али не и маневар уназад, што команданти (за разлику од Вучића) знају. Кад војник под ватром преплива реку, он радије бира да ту погине него да поново улази у воду, па још леђима окренут. Ако прихвати одступање, то значи да није довољно патио. Исто тако радници АС-а знају да без хране и огрева неће преживети зиму. Они морају да издрже јер немају резервни положај.

Можда гладне није требало подсећати на укус хране. Брзо се ствара навика, враћа се самопоуздање, одбија се послушност... Солидаришући се са штрајкачима (истовремено се можда удварајући неком другом), један од синдиката полиције им је донео по сендвич и сок. Можда је, теоретише чаршија, раднике прво требало наговорити на одустајање од блокада, па им тек онда дати да једу, као у Прибоју. Сад је касно.

Сурово али истинито, у шаху и животу кад небитни потрошни пешак преживи све перипетије, он може по жељи да се претвори у све сем краља. Зар су Дачић, Вучић, Николић, Чеда Јовановић својим шефовима били нешто више од потрошног пешака? Данас од њих Србија очекује спасоносна решења. Ако је судити по поступцима и недостајућим резултатима, поменути су у главама и даље пешаци који владају манипулацијама, жртвујући поданике, док сами решења чекају од сумњивих ауторитета из увоза.

Верко је позивао на блокаде и неплаћање рачуна. Данас влада са онима против којих се тукао, док су заостали рачуни плаћени са каматом. Они што су косметским Србима говорили „вас нико не сме да бије“ исте људе касније су продали ђутуре, са земљом. Можда су напредњаци сад искрени: „или склоните блокаду или ме заболе (знају читаоци ...) и за вас и за ваших 500 гласова“.

Постојала је намера да се радници (зло)употребе, да им се помогне, о чему би Србија била медијски обавештена, чиме би се добило на популарности. Блокада замишљена као представа за Вучићево медијско ескпонирање се отргла контроли и прерасла у безбедносни ризик. Ко ће бити одговоран за могуће крвопролиће?