понедељак, 23. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Руси и Срби – нема места разочарању
Куда иде Србија

Руси и Срби – нема места разочарању

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Н. Живковић   
недеља, 14. септембар 2014.

Прочитах текст Сергеја Правосудова: „Разочарање у Србију“. Интересантан текст, премда се не слажем са неким његовим тврдњама. Па ипак, ту је казао и неколико непријатних истина: „Када сам се прије неколико година први пут обрео у Србији, био сам једноставно очаран: природом и људима, храном, ракијом. Осећао сам се као код куће. Срби се, већином, заиста, добро односе према Русима.» («Когда несколько лет назад я впервые оказался в Сербии, то был просто очарован: природа, люди, еда, ракия. Я почувствовал себя как дома. Сербы, в большинстве своём, действительно, хорошо относятся к русским“, Правосудов Сергей Александрович: Разочарование в Сербии).

Са овом константацијом могао бих да се сложим, јер ово сам чуо од странаца који су нам били склони, као и од оних, који не показују много разумевања за нас. Такође и следеће реченице нису сасвим нетачне:

„Што сам више упознавао Србију и Србе, више сам се разочаравао. Ипак, српска политичка елита и СМИ (медији, прим. прир.) отворено (јавно) спроводе антируску позицију. Мени су објаснили да је садашња политичка  елита Србије практично у пуном саставу састављена од људи који су овом или оном степену повезани са специјалним службама САД, Велике Британије, Немачке и других земаља. На ријечима су сви за Русију, будући да се то допада бирачима, али на делу спроводе политику у интересу својих налогодаваца. Практично сви стручњаци за политичку ситуацију у Србији говоре о томе да земљом у стварности управља америчка амбасада.“

Шта о нама каже Сергеј Правосудов? Да се већина Срба добро односи према Русима. А реченицу после тога тврди супротно: „Срби су ме разочарали, ... јер српска политичка елита и СМИ отворено (јавно) спроводе антируску позицију. Али, Срби и власт у Србији није једно те исто. То је тако не само у Београду, већ и у Москви. Па, то Правосудов и сам признаје, пошто „земљом у стварности управља америчка амбасада.“

Руски аутор наставља: „Један мој московски познаник је много година живео и радио у Србији. Ево шта је он испричао: „У Србији је прошла моја младост, и требало би да тежим ка Србији, али тога нема. Уморио сам се од тога што Срби све вријеме причају о томе како они воле Русе, а када поделиш с њима нешто заиста важно, тада они одмах отрче у америчку амбасаду како би испричали све твоје тајне. Данас ћу радије отићи у Хрватску. Тамо теби неће говорити о љубави према Русима, али ти то и не очекујеш, зато се и не разочараш.“ („Один мой московский знакомый много лет жил и работал в Сербии. Вот, что он рассказал: «В Сербии прошла моя молодость и я, вроде бы, должен стремиться туда, но этого нет. Я устал от того, что сербы всё время рассказывают о том, как они любят русских, а когда ты делишься с ними чем-то действительно важным, то они тут же бегут в американское посольство, чтобы рассказать все твои секреты. Сегодня я лучше поеду в Хорватию. Там тебе не будут говорить о любви к русским, но ты этого и не ждёшь, поэтому не разочаровываешься».)

То је разумљиво и људски. Човек се разочарао. Но, сигурно да има и таквих Руса који и даље радије проводе време у Србији него у Хрватској. Моје питање аутору: Који Срби то трче у америчку амбасаду? Правосудов меша појмове „Срби“ и „један Србин“.  Зар нема Руса који радо трче у америчку амбасаду у Москви? То опет не значи да то раде сви Руси. То се исто односи на Србе. Постоји компрадорска, издајничка класа и код Срба, али и код Руса. Но, већина руског и нашег народа ипак је „нормална“, дакле, воли своју земљу.

Нетачна је ова тврдња: „Покрет Двери“, који је иступио против уласка Србије у ЕУ, и говорио о томе да је Србији неопходно да постане члан ЕАС и да се ослони на Русију, добио на изборима 2013. године свега 4% гласова. Вође Двери то објашњавају тиме што практично њихова партија није представљена у водећим српским СМИ.

Четири процента „Двери“ нису однос реалних снага, а интернет, како показују испитивања и на Западу, не може да надокнади чињеницу да нисте присутни у водећим медијима.

Следеће чињенице не познајем, па могу само да кажем да ми његово излагање изгледа прилично убедљиво, јер сам сличне податке нашао и у нашој штампи:

„Нафтно-прерађивачка предузећа НИС-а у Панчеву и Новом Саду 1999. године била су веома оштећена у НАТО бомбардовању. Када је влада Србије одлучила да приватизује НИС, западне компаније нису показале интересовање за модернизацију тих предузећа. Ствар је у томе да у Европи постоји веома много нафтно-прерађивачких предузећа која нису 100% искориштена. Западне компаније су рачунале да ће српска предузећа бити затворена будући да њихово гориво није одговарало стандардима ЕУ и онда би они почели продавати у Србији гориво довезено из других земаља. `Гаспром` није имао своје НЗП у Европи, стога је `Гаспромњефт`пристао да се бави модернизацијом српских компанија. Исход тога јесте да је компанија почела производњу горива квалитета ЕВРО-5, чији је обим сада сасвим довољан не само за задовољавање потреба саме Србије него и за извоз у суседне земље. Брзо се шири ван граница Србије и мрежа АЗС НИС. Ове године влада Србије иницирала је преиспитивање међународног уговора с Русијом и почела је разматрати процес приватизације НИС-а. Закључак ове анализе лако је предвидети. Показаће се да је `Гаспромњефт` платио за НИС мало новца и да мора доплатити. То је начин да се `Гаспромњефт` потискује из бизниса.“

Овде је руски аутор вероватно потпуно у праву, јер Вучићу и српској влади није никада пало на памет да, рецимо, преиспитају случај једне америчке или немачке фирме, која је купила фабрику у Србији.

Сергеј Правосудов вероватно и овде има поуздане податке: „У односу на Јужни ток Србија и Бугарска воде аналогну политику. Оне не пристају да почну да граде гасовод до момента док не добију дозволу од  Европске комисије. Посебно чуди позиција Србије која није у ЕУ. Веома је велика вероватноћа да ће ове зиме Украјина почети да узима гас из транзитних цијеви који је намењен потрошачима у Бугарској и Србији. Испада да Европска комисија, заједно са властима Бугарске и Србије, жели да се Бугари и Срби смрзавају ове зиме због самовоље власти Украјине. Није тајна да су као резултат државног удара власт у Украјини преузели изабраници САД, који својом главном обавезом сматрају борбу против Русије.“

Веома је корисна информација да нам је аутор казао у неколико речи историју своје земље последњих двадесетак година: „Русија је 90-их преживела веома тежак период: економија је доживела колапс, број становника је опадао, земља се нашла на граници распада. Затим се ситуација постепено побољшавала. То се баш много не допада САД и њиховим савезницима у САД. Посебно их је узнемирило присаједињење Крима Русији. Они траже да Крим поново постане украјински, али је за присаједињење Русији гласало више од 90% становништа Крима и њих је немогуће натерати да гласају за враћање у састав Украјине.“

Од Сергеја Правосудова сазнали смо неколико важних инфромација о суседној Бугарској: „Огромну подршку економији Бугарске показују туристи из Русије. Није тајна да више од 400 000 руских породица имају куће и станове у Бугарској. Број становника Бугарске се нагло смањује: са 9 милиона из 1998. године на 7 милиона 2014. године. Ако се тако настави, Бугари ће једноставно нестати. Један мој пријатељ Бугарин рекао ми је да га је за време посете Русији највише поразио рекламни плакат који је позивао Русе да рађају више деце. Зачудило га је да влада плаћа мајкама 12 000 долара за рођење другог детета.У Бугарској је пропаганда усмерена на то да људи мисле само на себе. Зашто губити време и новац на дете ако можете отпутовати на одмор?“

На крају текст ипак завршава ведро, оптимистички: „У Србији 1994. број становника износи 7,7 милиона људи, а 2014. године 7,2 милиона. Али Србија засад још није члан ЕУ, све је још пред њом и геј параде и шоу транвестита. Сви знамо да, да није било Руса, десетине милиона који су изгунули у време руско-турских ратова, I и II светског рата, Срба већ одавно не би било, у крајњој линији, православних Срба. Сачували би се само они који су прихватили католичанство и ислам. Године 1990. Срби су нашли у себи снаге да воде рат за очување свога народа, али су изгубили зато што су против њих биле САД заједно са својим савезницима. Русија је била сувише слаба да би могла пружити помоћ. Заједно са Србима борили су се само руски добровољци. Данас српски добровољци ратују заједно са Русима на истоку Украјине. Ми имамо само један пут: или победити и преживети заједно, или умрети поједначно.“

Верујем да је добро да је Сергеј Правосудов написао овај текст. Он нам показује колико смо Руси и ми повезани, али истоврeмено и колико се ми заправо мало познајемо. А из те чињенице произлазе и многи неспоразуми. Верујемо да смо „братски словенски народ“. Но када почнемо да разговарамо, видимо да исте речи имају другачије значењe код нас, Срба, него код Руса. Могао бих и ја, као Србин, да кажем да сам разочаран у Русију пошто нам није помогла када су нас Американци бомбардовали пуних 79 дана (од марта до јуна 1999). Међутим, и ми знамо да је на власти био Јељцин, те да је у то време Русија била нека врста америчке колоније. Ако ја као Србин имам разумевање за Русе из године 1999, онда би Правосудов морао такође да покаже разумевање за Србе из године 2014, јер Србија је данас окупирана земља и њом управља амерички (а у мањој мери британски и немачки амбасадор).

Словом, потребно је много стрпљења и са једне и друге стране. Тим пре, пошто су нам битни интереси вековима били исти - да се одупремо агресивним, непријатељским нападима римокатоличко-протестантског Запада, којима смо изложени како у прошлости, тако и данас. Завршавам текст мало измењеним речима руског аутора.

За разлику од Правосудова, који је свом чланку дао наслов "Разочарање у Србију" ("Разочарование в Сербии"), ја кажем да не само да нисам разочаран у Русију, већ сам и данас одушевљен том земљом, као што је то случај код мене, откад знам за себе. Ово осећање нису могли да ми покваре ни Горбачов, а ни Јељцин. Јер ја веома добро знам да је Русија такође Рубљов, Суворов,Толстој, Лобачевски, Чехов, Мендељев, Буњин и Лихачов.   

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер