Početna strana > Debate > Kuda ide Srbija > Spoljnopolitička strategija Republike Srbije
Kuda ide Srbija

Spoljnopolitička strategija Republike Srbije

PDF Štampa El. pošta
Dušan Proroković   
sreda, 11. februar 2009.
Unutrašnja organizacija i kadrovska politika MSP-a

Srbija bi konačno morala da se opredeli, za kakvu vrstu organizacije i sistematizacije unutar Ministarstva spoljnih poslova se zalaže. U svetu su prepoznatljiva dva koncepta. Prvi, po kojem se MSP kao nadležno ministarstvo bavi isključivo diplomatskim pitanjima, a svim ostalim pitanjima (ekonomija, informisanje, kultura, energetika, saobraćaj...) bave se predstavnici ostalih nadležnih ministarstava koji su detaširani u MSP. Prema ovom modelu, npr. atašea za štampu, informisanje i kulturu u diplomatsko-konzularnom predstavništvu Srbije delegiralo bi Ministarstvo kulture, a Ministarstvo spoljnih poslova bi obezbedilo neophodnu obuku, pripremu i tehničke uslove za rad.

I drugi, prema kojem je MSP zaduženo za sve poslove koji se tiču međunarodnih odnosa i međunarodnog predstavljanja.

Neophodno je opredeliti se za jedan od dva ponuđena modela i zbog: dugoročnog planiranja školovanja kadrova, formiranja kadrovske baze, srednjeročnog planiranja budžetskih izdataka... Danas, od raznih „eksperata“ i „analitičara“ možemo čuti kako je srpska diplomatija preglomazna, skupa, neefikasna... Moje pitanje je: u odnosu na šta srpsku diplomatiju merimo i sa čim je upoređujemo? Jer, ukoliko se izabere prvi model strukturiranja MSP-a, onda treba konstatovati da nominalno-MSP ima veliki broj zaposlenih. Ali istovremeno, treba konstatovati da druga nadležna ministarstva nemaju ni izbliza dovoljno ljudi koji bi mogli da se bave tim poslom, naravno u određenom delokrugu rada. Ukoliko se izabere drugi model strukturiranja MSP-a, onda treba konstatovati da MSP ima nedovoljno zaposlenih i nedovoljno kapaciteta da radi svoj posao. Nažalost, kao i u mnogim drugim segmentima, tako i u slučaju unutrašnje organizacije MSP -a, Republika Srbija ima srednje rešenje, što ne doprinosi jasnom utvrđivanju lanca odgovornosti i nadležnosti u sistemu spoljnih poslova, onemogućava dugoročno kadrovsko i finansijsko planiranje i u značajnoj meri utiče na diplomatske kapacitete države.

Zakonom bi trebalo utvrditi koliko se šefova diplomatsko-konzularnih predstavništava određuje političkim putem. Nema ništa sporno u tome da se određeni ambasadori imenuju, a da pre toga nisu imali radnu knjižicu u MSP-u. To postoji svuda u svetu. Ali svuda u demokratskom svetu to je i-ograničeno. Tako u nekim zemljama predsednik može da imenuje trećinu ambasadora ili vlada ima pravo da imenuje petinu šefova DKP-ova. Ovo je bitno zbog samog MSP-a. Ukoliko ne postoje jasna ograničenja, u sistemu kakav je srpski, izuzetak će postati pravilo, pa će, pre ili kasnije, svi ambasadori biti imenovani po političkoj liniji. To dovodi do potpunog urušavanja strukture unutar MSP-a i sprečava nas da dugoročno izgradimo ozbiljnu, motivisanu i cenjenu profesionalnu diplomatsku službu. Inače, zbog navedenih stvari, srpska diplomatija se već nekoliko puta „proslavila“ u prethodnim godinama. Baveći se isključivo principom, a ne personalnim rešenjima, želim da podsetim, da je npr. za našeg Ambasadora u Siriji imenovana žena, isto kao i u Atini, što je – diplomatski gledano, veliki propust, jer je po nepisanom pravilu Ambasador u Atini zadužen i za komunikaciju sa Atosom. Ovakvi propusti zavredili su i pažnju inostranih medija i podsmeh u diplomatskom koru.

Uloga i status Diplomatske akademije moraju biti potpuno promenjeni. Svakako da prioritet Diplomatske akademije jeste školovanje i usavršavanje kadrova koji su potrebni MSP-u i drugim državnim institucijama, ali to ne može biti i jedini zadatak ove institucije. Sa kapacitetima i potencijalima koje ima, Diplomatska akademija može postati regionalni centar za doškolovavanje svršenih studenata iz Srbije, ali i susednih zemalja iz oblasti diplomatije, politikologije, teorija međunarodnih odnosa... Zbog toga, Diplomatska akademija mora biti i tržišno orijentisana institucija, akreditovana za specijalističke i poslediplomske studije. Na ovakav način, preko Diplomatske akademije, MSP bi dobio novi kvalitet, približio svoj rad javnosti, proširio bazu za regrutovanje novih diplomata,a preko polaznika iz inostranstva, budućih diplomata, otvorio nove kanale za komunikaciju i uticaj.

Mreža diplomatsko-konzularnih predstavništava

Prvo, sa čim se sreću naši građani u inostranstvu jeste konzularna služba. Česte su primedbe na sporost, neažurnost, nezainteresovanost. Ali, stanje u konzularnoj službi istovetno je stanju u kojem se nalazi celokupna srpska birokratija. Teško je očekivati da se na ovom polju bilo šta promeni jednostranim koracima unutar MSP-a. Konzularna služba mora biti obuhvaćena reformama koje su neminovne u sistemu državne uprave.

Tek kada se počelo sa poslom lobiranja za izjašnjavanje za srpski predlog na sednici Generalne skupštine UN, videlo se koliko je mreža diplomatsko-konzularnih predstavništava nesavršena. To je još uočljivije ukoliko se sve uporedi sa nekoliko strateških dokumenata usvojenih od strane Vlade Srbije usmerenih na jačanje izvoza, smanjivanje spoljno-trgovinskog deficita, jačanje bilateralne saradnje... Na prostoru bivšeg SSSR-a, Srbija ima svega tri Ambasade: u Rusiji, Ukrajini i Belorusiji, iako je upravo taj prostor idealan za jačanje bilateralne saradnje i kupovinu sirovina za srpsku privredu. U jugo-istočnoj Aziji (zemlje članice ASEAN-a) jednu-i to u DŽakarti, sa dvoje zaposlenih diplomata. Iako u tom delu sveta možemo tražiti tržišta za srpsku namensku industriju. Srbija nema ni jednu ambasadu na Arapskom poluostrvu, u Centralnoj Aziji, na Kavkazu. Srbija nema nijedan Konzulat u Ruskoj Federaciji (izuzimajući onaj u Moskvi), niti na Zapadnoj obali Severne Amerike. Naša diplomatsko-konzularna mreža je recidiv nekadašnje diplomatske-konzularne mreže SFRJ, iako se SFRJ raspala pre dve decenije. Često se od strane „eksperata“ govori kako je i današnja mreža DKP-ova glomazna i kako je treba smanjiti, zbog troškova. Ukoliko bi se gledala isključivo rashodna strana budžeta, to je tačno. Ali ljudi koji zauzimaju takve stavove nisu u pravu. Dva su stara pravila u diplomatiji: „skuplje je zatvoriti ambasadu, nego otvoriti ambasadu“ i „najviše košta nepostojanje diplomatskih odnosa“. Na kraju, ukoliko je potrebno racionalizovati diplomatsko-konzularnu mrežu, neka predstavništva zatvoriti, a druga otvoriti, neophodno je utvrditi kriterijume na osnovu kojih bi se to radilo. Ukoliko, kao kriterijume, ustanovimo: obim političke saradnje, obim ekonomske saradnje, obim vojne saradnje, broj srpskih iseljenika u drugim državama i njihove potrebe, dolazimo do zaključka da nam najmanje dve ambasade u državama članicama EU u ovom trenutku nisu potrebne. I to one u Helsinkiju i Lisabonu. Druga je stvar kako bi to bilo okarakterisano u Briselu, i kako bi na to reagovali Finska i Portugal, jer proklamovani cilj Srbije jeste da želi u EU. Dakle, na jednom primeru može se pokazati da pitanje diplomatskog prisustva nije samo pitanje rashodne strane budžeta, već stvar političkog karaktera od velikog značaja.

Odnosi u regionu

Mnogo puta je ponavljana izreka Save Nemanjića da je „Srbija istok-zapadu, a zapad-istoku“. Međutim, još u srednjovekovnoj Srbiji, ovo je bila ideja vodilja i osnovno načelo spoljne politike. Danas se ova rečenica isključivo koristi kao izgovor. Previše se vezujući za velike sile sa Zapada ili Istoka, u svojoj skorašnjoj istoriji, srpska politička elita je zapravo dozvoljavala drugim državama da se preko svake mere bave našim unutrašnjim pitanjima. Tako smo vremenom postajali objekat u sistemu međunarodnih odnosa, država kojom su svi bavili, a ne subjekat međunarodnih odnosa, aktivni učesnik na međunarodnoj sceni. Za to, što smo potpuno nerealno i nekritički ulazili u aranžmane sa Austrougarskom, Britanskom imperijom, Sovjetskim savezom, i danas sa Evropskom unijom, koje smo mi najpre samoproglašavali strateškim interesima, a kasnije ih razočarano napuštali – sami smo krivi. Treba shvatiti da velike sile imaju svoje interese, koji su gotovo uvek bili, manje ili više, nesaglasni sa našim interesima.

Pošto živimo u „politički trusnom“ području, isto kao i u prethodnim vremenima, Srbija se i danas nalazi pred velikim izazovima. A ti izazovi mogu biti i veći, zbog usložnjavanja prilika u svetu.

Po mnogo čemu, današnja situacija podseća na neka dešavanja iz 1956. godine ili 1968 . godine na primer. Treba podsetiti da su neposredno posle izbijanja Suecke krize, sovjetski tenkovi ušli u Budimpeštu, ili da je posle američke intervencije u Vijetnamu, usledila i sovjetska u Čehoslovačkoj. Ovom nizu pridodao bih i dešavanja iz 2008. godine. Odmah posle priznavanja Kosova kao nezavisne države, od strane većine država članica NATO-a, predvođenih SAD, usledilo je i priznavanje Južne Osetije i Abhazije od strane Ruske Federacije, a posle „Petodnevnog rata“. Ne verujem da je postojao bilo kakav dogovor između velikih sila u spomenutim krizama, pa da su, kolokvijalno rečeno, SAD trampile sa SSSR-om, odnosno RF, Vijetnam za Čehoslovačku nekada, ili Kosovo za Južnu Osetiju i Abhaziju danas. Ali, zato verujem da se, za razliku od prethodne dve decenije, kada smo imali princip malih rizika, ali i male stabilnosti u svetu, vraćamo na aktuelni princip iz pedesetih i šezdesetih godina prošloga veka, kada smo imali velike rizike, ali i veliku stabilnost.

Zato je neophodno da Balkan, u narednim decenijama, ostane zona malih rizika, koji se mogu kontrolisati i koji neće izazivati veliku pažnju svetskih sila.

Spolja gledano, današnjica Balkana se može opisati kao vreme preteće tišine. Iznutra, sa stanovišta balkanskih naroda gledano, sve se može okarakterisati kao vreme nezaokruženih međunacionalnih odnosa i veštačkih međudržavnih koalicija formiranih prisilno, pod pritiskom velikih sila, a u javnosti objašnjenih kao nužno interesno povezivanje. Istorijski posmatrano, današnja situacija u mnogim stvarima se može uporediti sa okolnostima iz tridesetih godina prošlog veka.

Zato bi najkraće definisano, ukupna politika Republike Srbije u narednom periodu mogla biti opisana kao težnja za ostvarivanjem i zaštitom vitalnih nacionalnih interesa u cilju uspostavljavanja političke, bezbednosne i ekonomske ravnoteže u regionu, koja neće proizvoditi velike rizike i nova sukobljavanja.

A za dugoročnu stabilnost u regionu neophodno je napraviti čvrst dogovor u okviru trougla Beograd – Zagreb – Tirana. Formiranje trilaterale Beograd – Zagreb – Tirana značilo bi uspostavljavanje kriterijuma za mirno i dogovorno rešavanje nagomilanih problema. Najveća krizna tačka u srpsko-albanskim odnosima jeste KIM, ali se bitka za uticaj još može voditi i u Bujanovcu, Preševu, na severu i severo-zapadu Makedonije. U srpsko-hrvatskim odnosima uticaji se prepliću BiH, zapadnoj Bačkoj, Slavoniji i Baranji. A „sudar“ tri interesa imamo i u Crnoj Gori.

Srbiji, Hrvatskoj i Albaniji potreban je dogovor o suživotu i koegzistenciji, što je, imajući u vidu pre svega kosovsko pitanje, veoma teško. Ali, sa tim se pre ili kasnije mora početi, a naša buduća saradnja mora biti rezultat naših međusobnih dogovora. Pronalaženje balansa nacionalnih interesa Srba, Hrvata i Albanaca, odnosno strateških interesa Srbije, Hrvatske i Albanije jedini je način rešavanja problema i izgradnje stabilnog okvira za naredne decenije. Ukoliko ne bude dogovora između tri subjekta stabilnosti Balkana, imaćemo mnogo otvorenih kriznih žarišta koja će neprestano proizvoditi nesuglasice. Sve su prilike da će velike sile u većoj ili manjoj meri raspirivati te sukobe. U određenim istorijskim trenucima to može biti u interesu velikih sila, ali ne može biti u dugoročnom interesu balkanskih naroda.

Spoljnopolitički ciljevi u narednom periodu

Pored već iznetih ciljeva, koji se tiču organizacionog zaokruživanja oblasti spoljnih poslova u sistemu državne uprave, kao i stvari političkog karaktera, predložio bih još pet principa koji su u dobroj meri dopunjujući svemu što je do sada predloženo, a koje bih podveo pod: evrorealizam, okretanje ka Istoku, pragmatizam, vojna neutralnost i institucionalni okvir.

Evrorealizam

Realnije sagledavanje koristi sa jedne, ali i pretnji sa druge strane, koje su neminovnosti u procesu evropskih integracija ne bi nam škodilo. Između govora pojedinih javnih delatnika u Srbiji danas-evroeuforista, i mladih SKOJ-evaca iz perioda odmah posle Drugog svetskog rata može se povući znak jednakosti. Nekritički odnos prema svemu što treba primenti u Srbiji, dozvoljavanje da inostrani, pre svega ekonomski interesi budu uvek ostvareni, čak i kada su u direktnoj suprotnosti sa domaćim, pravdanje svega i svačega „evropskim vrednostima“, snishodljivost i ostrašćenost, postala su opšta mesta u srpskom političkom sistemu. Potrebno nam je daleko više objektivnosti, pronicljivosti i objektivnosti.

Moramo se voditi svojim interesima. A ukoliko tako pristupamo, onda ćemo proces evropskih integracija videti kao sredstvo, a ne kao cilj. Članstvo Srbije u EU ne može biti cilj sam po sebi.

Veliki je luksuz, a i posledice mogu biti nesagledive ukoliko odemo u jednu od dve krajnosti – evroeuforizma ili evrofobizma. Vođenje spoljne, ali i ukupne politike po srednjoj liniji, koja bi se mogla opisati kao evrorealizam jeste najracionalnije.

To bi od Srbije zahtevalo da bez odlaganja uskladi zakonodavni sistem i administartivne procedure sa zajedničkim evropskim pravnim nasleđem i standardima briselske birokratije, kao i usklađivanje pravila sa jedinstvenim evropskim tržištem. Takozvani „tehnički deo“ evropskih integracija kod nas se često zanemaruje. Iako nije članica EU, Norveška je po stepenu implementacije evropskog zakonodavstva u domaći zakonodavni okvir – na šestom mestu. Ova mera vodila bi postepenom, evolutivnom etabliranju evropskog sistema kod nas, ali i jačanju srpske državne uprave i srpske privrede, što je jedan od bitnih elemenata u političkoj raspravi sa EU. A političkih nesuglasica između Srbije i EU je i previše. Najveća, u ovom trenutku je Euleks. Postojeće stanje, jednostavno je neodrživo. Sa jedne strane, u Srbiji se često „gazi“ i preko ličnog i državnog dostojanstva i preko nacionalnih političkih i ekonomskih interesa ne bi li nekoga u Briselu odobrovoljili. A „odobrovoljenje“ EU zvaničnika onda rezultira izjavama kako „Srbija ima evropsku perspektivu“, ili „Beograd ima svoje mesto pod evropskim kišobranom“, ali bez ikakvih konkretnih rezultata. Sa druge strane, imamo misiju Euleks, koja direktno sprovodi Ahtisarijev plan i priprema institucije lažne države Kosovo za proces evropskih integracija, a sve su prilike da će vrlo brzo otpočeti novi talas pritisaka na Srbiju, u cilju sprovođenja Išingerovog plana iz 2007. godine, čime sam Euleks može postati i misija za celu Srbiju sa mandatom da se pozabavi našim unutrašnjim uređenjem.

Institucije Republike Srbije moraju se odrediti prema ovome. Isto tako, institucije Republike Srbije moraju se odrediti prema „uvek novim rokovima“ koji se postavljaju Srbiji. Nedopustivo je da se neke stvari prolongiraju iz godine u godinu, i da se još na kraju, odgovornost prebacuje na zvanični Beograd. Zašto još uvek nismo u sistemu bezviznog režima sa državama potpisnicama Šengenskog ugovora?

Zato što nemamo biometrijske pasoše! Ili zato što nismo rešili pitanje ilegalnih emigranata! Ne.

Nego zato što u Briselu nema političke volje za tako nešto. Hrvatska je u sistemu bezviznog režima de facto od osamostaljivanja. Iz Rumunije je, u poslednjih šest godina, prema zvaničnim procenama rumunskih državnih institucija emigriralo oko tri miliona ljudi. Dakle, sve je stvar političke volje i političkih odluka. A ukoliko u Briselu nema volje da se put Srbije u EU ubrza, onda i Srbija mora da traži nove političke izlaze.

Okretanje ka Istoku

Politika „okretanja ka Istoku“ uključuje nekoliko stvari.

Najpre, to je svakako odnos prema Rusiji. Za očekivati je da će rusko-srpski odnosi ići uzlaznom linijom posle ratifikacije gasno-naftnog sporazuma. Prvi strateški sporazum dve države sada treba obogatiti novim elementima saradnje. Kao što je otvorena za sve uticaje sa Zapada, Srbija bi trebalo da koristi i sve što može i što je korisno sa Istoka.

Energetski sporazum Srbije i Rusije je deo znatno šireg međunarodnog aranžmana, koji u ceo projekat uključuje Bugarsku. Koliko je Rusiji značajno strateško partnerstvo sa Beogradom, toliko je i sa Sofijom. Linija zajedničkog strateškog interesa za privrede Bugarske i Srbije koja se otvara izgradnjom gasovoda „Južni tok“ vodiće bilateralnom približavanju. Pored Bugarske, jedan od strateških regionalnih partnera Srbije je i Rumunija. Istorijsko prijateljstvo sa Bukureštom, nepostojanje otvorenih pitanja, sve veća robna razmena i zainteresovanost obe strane za nekoliko zajedničkih infrastrukturnih projekata dobra je osnova za produbljivanje saradnje. Možemo zaključiti, kada govorimo o jačanju bilateralnih odnosa sa Moskvom, Sofijom i Bukureštom, da postoji i izvesna bliskost po verskoj vertikali, koja može biti komparativna prednost.

Verska komponenta je značajna i prilikom definisanja odnosa sa Turskom. Za poslednjih četrnaest godina na prostoru Zapadnog Balkana izgrađeno je oko hiljadu džamija. Sredstva za izgradnju uglavnom su od različitih „verskih“ i „humanitarnih“ udruženja iz Saudijske Arabije, Kuvajta, Pakistana i Egipta. Novi sponzori balkanskih muslimana nameću i neka nova, radikalnija tumačenja islama. Već se susrećemo sa vehabizmom u Raškoj oblasti, ćelijama Al-Kaide u BiH, ograncima muslimanskog bratstva na KiM. Način da se naše društvo aktivno suprotstavi radikalnom islamizmu i preventivno deluje, jeste značajnije pospešivanje bilateralnih odnosa sa Ankarom. Odnosno, promovisanje „sekularnog“ islamizma kao sredstva mekog uticaja na domaće muslimane. Turska je bitna i kao ključni vekovni britanski partner u regionu, a danas jedan od strateških partnera SAD u svetu. Jačanje odnosa sa Turskom, može doprineti i amortizaciji određenih stavova od strane SAD prema Srbiji.

Pragmatizam

Pod „pragmatičnim diplomatskim stavom“ pre svega podrazumevam naš stav prema SAD i Velikoj Britaniji. Za deceniju i po, Vašington i London su pokazali strateška opredeljenja prema regionu u kojem se nalazimo, koja su dugoročna nepovoljna za Srbiju. Sa jedne strane, takvim stvarima treba se suprotstaviti kroz međunarodne organizacije i unutar sistema međunarodnog prava, ali i sklapanjem novih strateških partnerstava koja mogu garantovati zaštitu naših interesa. Sa druge strane, nije pametno ulaziti u nova politička sukobljavanja sa dve vodeće svetske sile. Zato mora postojati određena mera pragmatičnosti sa naše strane, kako bi izbegavali konfrontacije i te odnose postepeno normalizovali.

Vojna neutralnost

Vojna mapa sveta se ubrzano menja. Vojnim intervencijama, koje su pod liderstvom SAD, počele protiv Avganistana i Iraka još pre nekoliko godina, ne nazire se kraj. A otvorena su nova polja konfrontacije na Kavkazu i na Balkanu. Ma koliko su intervencije protiv Avganistana i Iraka uticale na ubrzano menjanje prilika u svetu, toliko će se sve još više iskomplikovati ukoliko dođe do novih intervencija. A potencijalnih žarišta je mnogo. Dalja radikalizacija prilika na Kavkazu, ili nastavak tvrdoglavog insistiranja NATO na raspoređivanju „antiraketnog štita“ u Centralnoj Evropi sigurno će dovesti do novih oštrih reakcija Rusije.

Eventualna intervencija protiv režima u Kartumu, a zbog prilika u Darfuru, ili ograničena intervencija na teritoriji Pakistana, mogli bi da u neki budući sukob uvuku Kinu, koja je u strateškom partnerstvu i sa Sudanom i sa zvaničnim Islamabadom. Dok bi svaka akcija protiv Irana izazvala krizu svetskih razmera sa nesagledivim posledicama.

Izvesno je da se bitka za uticaj i interese na „velikoj šahovskoj tabli“ uveliko seli u Centralnu Aziju i na Pacifik. Šangaska organizacija za saradnju, osnovana juna 2001, godine, koju sačinjavaju Rusija, Kina, Kazahstan, Tadžikistan, Uzbekistan i Kirgistan, a status posmatrača imaju Indija, Pakistan, Iran, Avganistan i Mongolija, odgovor je na pretenzije SAD i nekih zapadnih saveznika u Centralnoj Aziji, koje su već definisane vojnim prisustvom u Avganistanu i Iraku. Što se Pacifika tiče, posle formiranja ANZUS-a, vojnog saveza između Australije, Novog Zelanda i SAD, još 1952. godine, čime je obezbeđen vojni uticaj SAD u ovom delu sveta , sada se pokušava sa proširivanjem ovog saveza kako bi se našao adekvatan odgovor i protiteža Šangajskoj organizaciji za saradnju, ali i regionalnoj multilaterali u ekspanziji-ASEAN-u. Pored SAD, Austarlije i Novog Zelanda, okosnicu novog saveza trebalo bi da čine još i Japan, Južna Koreja i Indija. U tom svetlu treba posmatrati i nedavno potpisivanje Ugovora o nuklearnom naoružanju između Indije i SAD, kao i prošlogodišnja dešavanja u Mijanmaru.

Ulaskom u NATO, Srbija rizikuje ulazak u „koaliciju voljnih“, u koju bi poput ostalih istočnoevropskih država ušla nevoljno, pod političkim pritiskom (ili uz obrazloženje da je to dobro za naše dalje integracije), i samim tim potencijalnu konfrontaciju ili čak sukobljavanje sa Rusijom, Kinom, Iranom i nizom uticajnih islamskih država, jer članstvo u „koaliciji voljnih“ ne podrazumeva samo političku podršku akcijama „partnera“, već i aktivno učešće, odnosno pripremanje i slanje vojnih kontigenata u krizna područja. Što nam nikako ne može biti u interesu.

Vojna neutralnost Srbije znači i vojnu neutralnost u odnosu na postojeće, ali i u odnosu na predstojeće vojne intervencije „koalicije voljnih“ u Centralnoj Aziji i na Pacifiku.

Institucionalni okvir

Narodna skupština Republike Srbije, a posebno Spoljnopolitički odbor Narodne skupštine, moraju biti aktivni činioci u procesu utvrđivanja, ali i sprovođenja spoljne politike države.

Pošto, zbog niza razloga, današnji položaj Narodne skupštine nije ono što bi trebao da bude, poziciju kreatora državne spoljne politike preuzele su razne NVO sa svojim „ekspertima“ i „analitičarima“. Ovo nije samo slučaj u oblasti spoljnih poslova, nego i sa nizom drugih stvari u našem društvu. Na određivanje političkog diskursa naše zemlje često utiču organizacije i pojedinci koji nikada nisu učestvovali na izborima, koji nikoga ne predstavljaju, pa samim tim i nemaju nikakvih odgovornosti pred biračima za rečeno i predloženo.

Zato nam je preko potrebno da stvari vratimo u „institucionalni okvir“. Sistem rada Narodne skupštine potrebno je reformisati u celini, veće nadležnosti prebaciti na skupštinske odbore, unutar odbora uspostaviti stalnu komunikaciju između vlasti i opozicije i pripremiti teren za usvajanje niza državnih strategija, koje bi zapravo predstavljale „politiku državnog kontinuiteta“.

U najkraćem, politika državnog kontinuiteta ne predstavlja ništa drugo do definisanje načela državne i nacionalne politike, i potom njihovu konkretizaciju i sprovođenje. Srbiji su preko potrebni sveobuhvatni planovi za jačanje nacionalne privrede, demografsku obnovu, izgradnju snažnog i u regionu dominantnog školskog sitema, promovisanje srpske kulture... a sve je to ostvarljivo samo ukoliko postoji minimum saglasnost između svih bitnih činilaca u državi, odnosno, ukoliko postoji minimum nacionalnog jedinstva i nacionalne solidarnosti.

Srpskoj diplomatiji je potreban okvir u kojem će se kretati u narednih nekoliko godina i politički, ali i organizaciono. Državni sitem ne može da preživi ukoliko se prioriteti menjaju od izbora do izbora, a nove strategije i sistematizacije se uvek rade sa dolaskom novog ministra.

Takođe, aktivno uključivanje Narodne skupštine u spoljnopolitički rad neophodno je i zbog parlamentarne diplomatije, bilo bilateralne, bilo kroz rad niza parlamentarnih skupština međunarodnih organizacija u kojima naši predstavnici učestvuju. Treba podsetiti da je pitanje energetske bezbednosti, što je danas prioritetno spoljnopolitičko pitanje za većinu država, pokrenuto još 2001. godine u okviru Parlamentarne skupštine NATO-a, a da je pitanje ugrožavanja ljudkih prava i sloboda na Kavkazu otvoreno još 1998. godine u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope. Više je nego očigledno da se parlamentarne skupštine koriste od strane većine država članica da bi se „pripremio teren“ i odredjene teme polako uvodile u javnost. Takođe, nemogućnost da se određene inicijative pokrenu sa izvršnog nivoa vlasti u bilateralnim komunikacijama naših i inostranih zvaničnika, mogu se kompenzovati kroz inicijative u prlamentarnim skupštinama međunarodnih organizacija, gde su nam šanse za uspeh mnogo veće. Na primer, očigledna je procena državnog vrha da tužilac Haškog tribunala, Serž Bramerc, neće promeniti svoj stav o (ne)saradnji Srbije sa Haškim tribunalom, pa je zbog toga predloženo da se formira nezavisna komisija od strane organa EU koja će utvrditi pravo stanje stvari. Kako stvari stoje EU će doneti odluku koja neće sasvim, ili neće uopšte ići u našu korist. Ali zašto mi onda ne bismo otvorili to pitanje u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope kao posebnu tačku dnevnog reda? Naravno, u Savetu Evrope ne bismo mogli da otvaramo pitanje budućih odnosa Srbija – EU, jer SE i EU nisu ista stvar, ali bi mogli da otvorimo vrlo načelnu diskusiju o načinima i metodologiji rada Haškog tribunala, njegovoj objektivnosti, velikom uticaju politike na odluke međunarodnog suda. Srbija time ne može ništa da izgubi, a može da dobije podršku velikog broja poslanika u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope. Ili, zašto ne bismo, u Parlamentarnoj skupštini OEBS-a otvorili pitanje konstituisanja kosovskih bezbednosnih snaga? To predstavlja veliki prostor na kojem možemo pokazati inicijativu i barem donekle zaštiti svoje interese.

(Autor je bivši državni sekretar za Kosovo i Metohiju i narodni poslanik, funkcioner Demokratske stranke Srbije i saradnik Instituta 4S iz Brisela)

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner