Србија треба да стане на ноге!

Основна грешка је што су Срби због пансловенске солидарности прихватили југословенску пропаганду и водили бригу о Хрватима и Словенцима и услед тога спроводили њихове националне програме а запоставили сопствени. Притисак империје у настајању ЕУ је део нацифашистичке прошлости германске Европе с почетка и средине ХХ века када су два рата начинили у њој пустош. Наставак поменутог изопаченог програма је у „новом поретку“ у Европи без војно-полицијских акција националсоцијализма осим у случају југословенске федерације. Да би осигурали предност на Балкану, политичари Кол, Шредер, Кинкел и остали политичари великонемачке оријентације, као и други, искористили су опозиционе странке ради разбијања снаге државе Србије. Кривце треба тражити међу оним Србима који из незнања или, још горе помодарства, прихватају туђу политичку вољу као своју, силом или милом, и намећу је Србима у целини радећи на испуњењу циљева који нису у складу са српским националним интересима.

Има ли Србија интелектуалну елиту која би била у стању да изнедри документ од националног интереса?

– Основни проблем код српске интелектуалне елите је то што је подељена и 
што је њен део који обухвата присталице постојеће владајуће политичке номенклатуре, уверен да је политичка и интелектуална премоћ на Западу! Овај део елите не може да изнедри, а још мање да оствари национални програм! Елита која је свесна да српски културни и цивилизацијски круг почива на мисли Светог Саве, да су Срби запад на истоку и исток на западу, биће у стању да створи и може да изнедри национални програм за период од ХХI до XXIII века! Када ово кажем имам на уму „Начертаније“ Илије Гарашанина из 1844. године које је данас „црвена марама“ за бројне критичаре српске политичке и националне идеје окупљања Срба у једну државу. Овај документ помињем само да га не заобиђем, будући да српском програму обнове државе, народа и окупљања територија после 1991. треба прићи на савремен начин, од духовне идеје која подстрекава стварање државе. „Начертаније“ није основни програм обнове и изградње модерне српске државе. Овај програм је само његов део! Сви српски устанци после пада српских држава под Отоманску власт закључно са 1537. када је погинуо последњи српски деспот, имали су основу у немањићкој Србији. Српски устанци у Банату 1527, и 1595, устанак војводе Грдана у Херцеговини 1597, и покрет хришћана крајем XVI и почетком XVII века, Карађорђе 1804, и Милош Обреновић 1815. године – сви су полазили од Немањића. 

Да ли смо закаснили са покретањем националног програма?

– „Минут до дванаест“ су речи о времену које је одавно прошло! Околности у Србији су такве да клизимо у све дубљу кризу, управо зато што се национални програм који је стидљиво објављен у најновијем уставу не спроводи! Национални програм се никада не објављује, него се остварује уставним решењима, законима и организацијама са или без националног предзнака. О њему се не прича и не расправља, он се спроводи. Када смо поменули Гарашанина, додајмо да српска државна идеја после 1992. године треба да почива на сасвим другим основама од оне коју је поставио Илија Гарашанин а која је била истрошена децембра ратне 1914, када је регент Александар поставио ратни циљ Србије – уједињење не само Срба него са њима Хрвата и Словенаца

Коме није у интересу да се позитивне, патриотке интелектуалне снаге окупе? 

– Странцима као газдама разних невладиних организација и појединаца које су на разним утицајним местима у привреди и власти Србије. Погледајмо политичаре из ЕУ који долазе у Београд. Дорис Пак даје изјаве о Србији и Србима које уносе основану сумњу да почивају на антисловенском и антиправославном расизму. Солана! Недавни текст о његовом погледу на Србе и Србију заједно са погледима америчког генерала Весли Кларка објављен у листу „Глас“ показује крајњи расистички презир. Ни генерал Весли Кларк није далеко одмакао од њега. Вероватно што су му Срби помрачили војничку славу 1999. године, али да није пун предрасуда не би тако говорио. Па Оли Рен и да не ређамо галерију мрачних Европљана који прибегавају притисцима на Србију као матичну државу српског народа ради његовог дисциплиновања, смањења његовог броја узимања наших територија које би се користиле као одскочна даска за империјални поход на исток али и друге делове света.

Има ли личности које озбиљно мисле о овом проблему, будући да је у питању национални опстанак?

– Има, итекако. Поблем је политичко окружење и не само оно. Многи, у првом реду интелектуалци, не желе да се појаве у јавности због ноторних „дежурних“! „Дежурни“ су на сталној мртвој стражи и пазе да нико не говори или постави питање положаја Срба у Србији а још мање у окружењу. „Дежурни“ су углавном чланови невладиних организација, али има и чланова разних „европских“ странака који реагују на критику упућену њиховој странци вулгарно и бучно. Зашто би критичка примедба на политичку појаву чији су носиоци чланови неке странке биле недобронамерне ако последице појаве могу да буду катастрофалне по народ и државу? Нико нема монопол над истином и политичким покретима. Сетимо се 1968. године кад су Добрица Ћосић и проф. др. Јоца Марјановић покренули питање стања на Косову и Метохији, сетимо се устава 1974. и судбине професора Ђурића који је јавно критиковао уставна конфедерална решења као антисрпска и антијугословенска и предвидео распад земље, сетимо се Меморандума САНУ који је указао на неравноправни положај Србије у југофедерацији. Ово је довољно да се покаже да је било и има људи који мисле на будућност.

 Ша треба чинити?

– Српско друштво подељено је у три удаљене групације: прва која одбија НАТО пакт и жели да настави отпор агресији и стању у земљи после 2000. године; друга која је такође велика и која пасивно подржава отпор и трећа калкулантска која „жури“ у Европу и НАТО пакт мотивисана је да живи „сада и одмах“!. Они који мирно без страсти успеју да покажу да је агресија САД и НАТО- пакта на Србе као народ део освајачког плана ЕУ ка истоку, они ће успети да окупе народ око себе. Када свима буде јасно да је овај освајачки план само притисак да Срби упадну у интересну сферу Запада, не као економски, политички или културни чинилац, него као народ који је раскошен по земљама које својим геостратегијским положајем пружају могућност да НАТО лакше може да спроводи своје ратне геостратегијске империјалне циљеве, тада пропаганда ЕУ неће више имати успеха.

Јован Пејин је саветник историјског архива Србије.

Разговор водила Биљана Живковић