Србија у марту 2014. године

Недавно сам у једном ресторану, у центру Београда, упознао студента друге године правног факултета. На мене је оставио веома добар утисак. Његов отац је у Хагу. Од њега сам чуо следећи податак. Држава Србија ништа не даје за њега и његову породицу. Не само да не примају никакву новчану помоћ, већ морају да се сами  сналазе када иду у посету, у Холандију.  Но, увек се нађу неки добри људи,  Срби из расејања. Код наших „гастарбајтера“, рецимо, могу бесплатно да преноће, а често их својим колима возе од аеродрома до хашког затвора. Деси се да ту сретну посету из Хрватске. И шта од њих чују? Хрватска држава плаћа породицама не само пут и хотелски смештај, већ их на самом аеродрому дочекују кола из хрватске амбасаде, који им организују цео боравак у Хагу. Није потребно да се каже да су породице хрватских затвореника финасијски потпуно збринуте од њихове државе.

Стид

Док ми је млад човек причао о свом оцу и небризи Србије за свог грађанина, ја сам се осећао веома непријатно. Верујем да сам поцрвенео од стида. Да, то је права реч. Човека је просто стид да је грађанин такве државе, где се америчкој амбасади додељује земљиште на најелитнијем месту у главном граду Србије, на Дедињу. Реч је о држави која нас је не само бомбардовала пуних 78 дана, већ која нам је одузела најбољи део наше територије и која нам је и данас, године 2014, најнемилосрдији непријатељ.

Сваки пут када прођем поред здања америчке амбасаде поцрвеним од стида. Шта је Француска урадила за нас да јој на Калемегдану подигнем „споменик захвалности“? Ништа. Пре Француска има да буде нама захвална! Сваки српски војник што је погинуо на Солунском фронту значи да је један француски војник могао да остане жив. Стид ме је због тог споменика и због прекрасне локације које смо доделили француској амбасади. Француска је увек била пријатељ наших непријатеља: када су наши преци дизали устанке против Турака, Париз је увек био на страни султана, а и данас су на страни Шиптара.

Заступник стране фирме

Недавно се у једној нашој здравстеној установи одиграо следећи догађај. Представник стране фирме, неовлаштено, бахато, ушао је у просторије једне болнице у Србији и ултимативно захтевао да га прими на разговор директор болнице, иначе уважени универзитетски професор и хирург. Први човек болнице био је помало збуњен наступом тог трговца, али га је ипак примио, што из жеље да се што пре отараси оваквог непозваног и неметљивог госта, а што и из страха да му тај заступник може да направи скандал. Реч је нашем лекару који покушава да помогне у лечењу наших људи. Насупрот њему стајао је Србин, представник поменуте фармацеутске куће једне моћне државе са Запада. Не треба да споменем да тај трговац има четири или пет пута већу плату од српског универзитетског професора. Словом, заступник стране фирме се жалио да његова медицинска роба није прошла на тендеру. По свом понашању види се да тај трговац није ништа друго до неваспитани провинцијски трговац. Поставља се питање: Ко њему даје толику моћ? Одговор: Домаћи закони и страна држава, чије интересе он представља у Србији. Највиши представници државе Србије непрестано понављају да им је најважнији „суд Брисела“, а не народа који их је изабрао на највише положаје. Па се тако само код нас може да догоди да један провинцијски трговачки путник може да построји и ултимативно захтева разговор са универзитетским српским професором.

Министар

У једној гледаној телевизијској емисији наступио је ове недеље, седам дана пред изборе, министар унутрашњих послова наше земље. Новинарка је инсистирала да јој одговори на питање: Да ли је он, Дачић, знао за контакте Лазаревића са наркодилером Шарићем. Министар се збунио, нервозно ширио руке, много је протестовао, но одговор није дао. Као што није знао ни на друга питања, а за које се претпоставља да би морао да зна сваки шеф полиције. Лазаревић је био његов секретар, по сопственом признању, „две или три године“. Притешњен питањима Дачић је посегнуо за последњим аргументом. Почео је да  новинарки и гледаоцима показује фотографије, на којима се види наш министар у друштву важних људи из полицијских и обавештајних структура Сједињених Држава. Једном речју, његова последња одбрана биле су слике америчких шефова, како покровитељски грле министра унутрашњих дела Србије. Очајни Дачић је најдад је могао да победоносно ускликне и при томе казао је отприлике следеће: „Па зар би ме ти људи овако срдачно примали да заиста имам везе са трговином дроге?“ Човек који је имало упознат са америчком политиком за последњих пола века, може на овај потез Дачића само да се сажаљиво насмеје. Па зар наш министар полиције није никада чуо да су исто тако у Вашингтону срдачно дочекивали и многе друге америчке „пријатеље“, од Мануела Нориеге до Садама Хусеина? Како су завршили, то је свима добро познато.  

Да ли Дачић зна, да им је ирачки председник дуго година био „поуздани пријатељ“ у борби против иранског режима ајатолаха, а да је Норијега годинама веома блиско сарађивао са америчком обавештајном службом „Ција“. Па ипак, то панамском шефу није помогло да каније од својих америчких пријатеља буде ухапшен и осуђен на вишегодишњу робију. А коликим нашим јадницима, српским официрима, Американцу су давали часне официрске речи, да би их, на превару, ухапсили и са капуљачама преко главе транспортовали као стоку, до Хага.

"Мој Перо"

„Ето, мој Перо, какав ти је овај курчев народ. Ја му угушио слободе, а он ме поздравља и честита ми. А ти га двадесет година васпитаваш да буде слободоуман народ!“ Ово речи су заиста изговорене, но не године 2014, већ пре равно сто и двадесет година. Светомир Николајевић, тада председеник владе Србије, поверио се 2. маја 1894. новинару Пери Тодоровићу, а овај је тај разговор унео у свој „Дневник“. Да ли је овај народ и данас „курчев“, као што је, по Николајевићу, био  1894., знаће се за који дан. Можда већ 16. марта, рецимо, до једанаест увече.

Сан младих

Сваки трећи студент са Београдског универзитета сања - по једној анкети коју је пре неких пола године објавио сајт НСПМ - да по завршетку студија оде у иностранство. Колико је у последњих десет година младих, школованих људи напустило земљу? О томе је недавно писала и „Политика“: Године 2013, на пример, Србију је напустило преко осам стотина српских лекара. Од тога броја чак њих пет стотина посао је нашло у Немачкој.

Да ли знате колико стоји државу школовање једног студента медицине? Немачка прича да њихова помоћ Србији износи толико и толико евра. Када се погледа структура те помоћи, тада се види да највећи део средстава иде не у инвестиције, не у директну производњу, већ у „невладине организације“ и сличне инстутуције као што су „Конрад Аденауер“ фондација или „Фридрих Еберт Штифтунг“. А који је њихов примарни задатак? Да лобирају у корист Немачке и, то се подразумева само по себи, на штету Србије. Укратко, убеђен сам да је Србија Немачкој дала већу финансиску помоћ и то тиме јер им је само прошле године поклонила, као што казах, пет стотина дипломираних лекара.

„Норвежанин“

Пре неколико недеља српске новине и телевизија јавиле су да је „Норвежанин, који има кућу у Прешеву, насрнуо на српског полицајца“. Био сам збуњен. Знам да Енглези, Руси и Немци купују куће и виле у Котору и Будви. Али што ће Норвежанин у  Прешеву? Најзад сам у једном малотиражном, „некотролисаном“ од режима сајту пронашао да се иза „Норвежанина“ крије "Шиптарин". Он ради у Норвешкој, стекао је и њихово држављанство, а кућу има у Прешеву. А српска штампа је информисала своју јавност као да је у питању Норвежанин који је отишао у Прешево да циглом нападне припадника српске жандармерије. Зато наводе само иницијале а не пуно име, да то не би било очигледно.

Српско писмо

Ћирилица се у Србији још само држи на гробљима, називима улица и „пекарама“. Словом, српско писмо је готово потпуно нестало, или, математички речено, деведесет одсто натписа, то је моја процена, стоји на латиници. Први потез окупационих аустроугарских власти био је да се забрани српска ћирилица и да се уместо ње уведе хрватска латиница. То је било године 1915. Од тог времена протекло је, ево, сто година. Човек има утисак да је у Србија и даље на снази немилосрдни окупаторски закон. Стога се поставља логично питање: Ко влада овом земљом? Или, да ли се Србија и данас налази под окупацијом?

Прогноза времена

Телевизију гледам да пре свега видим прогнозу времена. И, ево, што чујемо на РТС-у: „У Србији преовладаваће сунчано, у Војводини облачно.“ Пре неколико недеља на првој страни политике, док сам пролазио поред једног киоска прочитао сам следећи наслов: „Влада Србије и Војводине ипак су спремне на компромис“. Закључак. Косово, а ево сада и Војводину не одузимају нам само странци, већ, ево, и „Јавни сервис европске Србије“. Јер и они причају посебно о Србији, а посебно о Војводини!

Један леп пример

Постоје у нашој земљи, разуме се, и лепе ствари. Њих има далеко више, само што се оне не виде одмах, на први поглед.  Срешћемо их не на популарним и гледаним телевизијским емисијама, него у свакодневном животу, на пијаци, у аутобусу, на српском селу, у шетњи. Поменућу један леп пример. Последње три године често пролазим поред Градске болнице (Звездара). Жалосна слика. Парк је неуређен, много смећа, мало лепог да се види. Пре нешто више од пола године одједном приметих промену. Многи прозори на здању као да су били опрани или замењени новим, а парк би могао да се налази и у Берлину: уређен, нигде да се види папирић, опушак од цигарета или кеса.

Има томе десет дана, одмах код улаза у болницу, стајао је један службеник, вероватно портир. Нисам издржао а да га не упитам одакле ова промена: "Пре отприлике годину дана директор болнице постала је једна жена, нека много јака, способна и добра лекарка. За то кратко време створила је чудо. А још пре две године чак се говорило да ће се болница морати да затвори. А то значи да бих ја и стотине запослених изгубили посао. Данас о томе ники више не говори. Нову директорицу мора да је сам Бог послао!"

Где је решење?

Опоравак се не може постићи причом о "борби против корупције и криминала". Једина снага која је у стању да нас покрене и мобилише јесте национална идеја. А она треба код Срба да промовише самопоштовање, веру и љубав за своју земљу. А ову решење нам не нуди ниједна странка из прошле и садашње владајуће коалиције. Овај изузетно важан проблем веома је добро појаснио Ломпар:

«Зар није председник српске владе рекао у Подгорици да се Србије Његош не тиче? Зар није исти човек – у среду 18. децембра 2013. године – обишао изложбу у Културном центру Београда посвећену српским злочинима над једном албанском породицом? Зар овако постављена ствар – изолована до неисторијског уопштавања – не сведочи о систематском уграђивању модела српске кривице у нашу јавну свест? Зар околност да то изводи човек који је недавно позивао на враћање Титовог споменика на трг у Ужицу не открива да се обнавља модел српске кривице који нам је завештао титоизам? Зар Културни центар Београда није игнорисао годишњицу Његоша? Зар Културни центар Београда није игнорисао 120 година од рођења Црњанског, а прошле године обележавао 100 година Крлежиног доласка у Београд? То је судбина окупираног народа“. (Мило Ломпар, „Сведок“, Београд, 24 децембар 2013)