Početna strana > Debate > Kuda ide Srbija > Srpski Vaskrs - ili smrt Srbije?!
Kuda ide Srbija

Srpski Vaskrs - ili smrt Srbije?!

PDF Štampa El. pošta
Stevan Gajić   
petak, 12. april 2019.

Slušajući pre nekoliko dana predsednikove bajke o susretu sa, kako ih je nazvao, jedinim legitimnim predstavnicima srpskog naroda sa KiM, o investicijama na Kosovu koje treba da preobraze srpske sredine (valjda kao utešnu nagradu za “sveobuhvatni sporazum”, o čijem potpisivanju u Berlinu na Vaskrs saznajemo iz albanske štampe), setih se radikalske krilatice nastale posle njihovog preuzimanja vlasti 1996. u opštini Zemun ”da sve srpsko bude ko zemunsko”. Ovo obećanje je u dobroj meri ispunjeno, posebno kad je reč o neukusnoj gradnji, mimo propisanih procedura, siledžijski, novcemnedovoljno jasnog porekla. Ako smo devedesetih godina imali ružne kućerke i kioske po parkovima opštine Zemun, sada u centru Beograda niče Dubai za siromašne koji, u sklopu sa devastacijom centra grada i njegovog glavnog simbola tvrđave Kalemegdan,  preti da zauvek unakazi Beograd.

Program koji vlada Srbijom danas u suštinije savremeni titoizam, a  titoizam je u osnovi habzburška dresura Srba u režimu Benjamina Kalaja u Bosni i Hercegovini. Srž Kalajeve politika zasnivala se na ideji da Srbe u Bosni podeli prema verskom principu i time agresivno blokira težnju naroda istog jezika i porekla sa dve obale Drine da se prirodno ujedini kao i drugi narodi Evrope. Genijalnost Josipa Broza kao vladara i dušmanina Srba sastojala se u tome što je dosledno sprovodio Kalajevu nacionalnu politiku, sve slaveći Mladu Bosnu i Gavrila Principa. Dok je Safet Isović mogao da peva o Gavrilovom delu, ni jedan Jugosloven nije mogao politički da se ostvari kao Jugosloven u Jugoslaviji, već isključivo kao pripadnik nekog od konstitutivnih naroda ”svoje” republika.

Ovo je naravno habzburška podvala i nije srpska ideja. Ideja moderne Srbije bila je obnova Dušanovog carstva. A šta je bilo to carstvo ako ne pretendent na preuzimanje nasleđa tada, u 14. veku, padajuće Vizantije – Istočne rimske imperije. A imperija prema definiciji podrazumeva multinacionalnost. Dakle, srpska ideja nije etnofiletska i zato su Srbi jedini bili u stanju da na razvalinama dve imperije, Osmanske i Habzburške, stvore dve Jugoslavije. Na žalost, u obe je ubačen habzburški, odnosno kalajevski virus, pri tome u drugu naglašenije nego u prvu.

Da sve srpsko bude srbijansko je pravi program SNS, ona ”bela knjiga” koju smo čekali dve godine posle raspada radikala. Ova politika se dosledno sprovodi, od uređenja države i tajne diplomatije, do tajnog urbanističkog plana i nasilnog menjanja i anatomije Beograda i imena njegovih ulica. Otuda pretnja da se ukloni spomenik Vojvodi Vuku iz parkića kod Varoš kapije i, na inicijativu sadašnjeg predsednika, promena naziva Ohridske u Ulicu Brane Crnčevića, a Zadarske u Ulicu Dobrice Ćosića.

Vojvoda Vuk, srpski četnik koji je preživeo Brozovu Jugoslaviju u centru Beograda pored zgrade državne telegrafske agencije Tanjug, nezgodan je podsetnik da se za srpsku stvar nekada borilo na prostoru Stare Srbije (Kosovo, Metohija i Vardarska Makedonija). Zadar i Ohrid, pak, moraju se ukloniti iz kolektivnog sećanja Srba, dok se ime jednoj od tih ulica podmuklo daje Ćosiću – oktroisanom ocu nacije, a zapravo ocu ideje o nekakvom razgraničenju Srba i Albanaca, duboko rasističke ideje koja podrazumeva da Srbi ne mogu živeti sa Albancima. Ćosić je pored ovoga dao novu interpretaciju pobede u Prvom svetskom ratu. Narativ pobede uklesan u gordim spomenicima poput Milutina u Kraljevu, Ibarskim junacima na putu od Kraljeva ka Novom Pazaru, ili u knjigama poput Života čoveka na Balkanu Stanislava Krakova, zamenjen je kuknjavom Vremena smrti koja nas je podsećala samo na Albansku golgotu, tifus, španjolku i konačno smrt. Kult života i pobede zamenjen je kultom smrti i poraza do tada svojstven samo narodima koje smo pobedili u Velikom ratu, poput suseda Mađara i Bugara, što se može jasno videti poređenjem sa njihovim spomenicima. Naši gordo pobednički stoje na svojoj zemlji, dok su njihovi ležeći, mrtvi, napaćeni, umirući vojnici beznadnog pogleda koje često u naručju drži žena kao metafora za majku naciju. 

Stoga i ne čudi stalno kukumavčenje, prvo tadašnjeg predsednika Tomislava Nikolića, pa onda i sadašnjeg, o tome kako ”nemamo decu za ratove”, a sa druge strane junačenje kako smo najjača vojna sila u regionu. Onda se doda i kako nam nema pomoći jer niko neće da ugrozi svoj komfor i nije spreman za rat. Kao da u trenutku mobilizacije države pitaju regrute da li su raspoloženi za rat. Naravno da ne pitaju, nego dezerterstvo kažnjavaju. Ovo odsustvo solidarnosti sa sunarodnicima i lažna briga za decu zapravo se završava u tragediji. Poslednji put kada smo tu priču čuli 1994. formirani su JUL i Pink, Slobodan Milošević je uveo blokadu sunarodnicima na Drini, da bi 1995. nastupilo tadašnje ”zlatno doba” započeto ukidanjem sportskih sankcija a završeno kolonama izbeglica, sve uz krilaticu sa RTS-a da ”mir nema alternativu”. Sadašnja vladajuća partija, čije ime se ne mora ni spominjatikao ni one Titove, na neki način je sinteza JUL-a i radikala, podržana Pinkovom estetikom.

Nedavno je upravitelj Beograda Goran Vesić tokom posete dugogodišnjeg gradonačelnika Ljubljane Zorana Jankovića sa oduševljenjem primio poklon Slovenije, spomenik austrijskom državnom cenzoru Jerneju Kopitaru, današnjim jezikom rečeno šefu obaveštajne analitike za pravoslavne Slovene, zaduženom da osmisli najefikasnije metode njihovog udaljavanja od Rusa i Rusije i prevođenja u uniju s Vatikanom. Drugim rečima, u srpskoj prestonici valja podići spomenik čoveku koji je ceo život posvetio da razveje večiti habzburški strah od hegemonije Rusije na Balkanu, što podrazumeva kroćenje Srba uništavanjem njihovog identiteta. U isto vreme naprednjaci iz Novog Sada, na osnovu prethodnog dogovora dvojice predsednika prilikom posete Srbiji Petra Porošenka, podižu spomenik Tarasu Ševčenku uz pomoć ukrajinske ambasade. Ne ruske već ukrajinske, a zvanični Kijev od Ševčenka (uz notornog nacistu Stepana Banderu) uveliko pravi oca nacije koji je (uz Kopitarevu velikodušnu pomoć) na račun ruskog izumevao novi jezik, ukrajinski.

Kopitaru je Ševčenku bio potreban da pomoću ukrajinskog jezika deo ruskog naroda odvoji od ruskog nacionalnog tela. Na sličan način Kopitar je uticao na izmene u srpskom jeziku, o čemu čitalac može podrobnije da se informiše iz knjige Meše Selimovića Za i protiv Vuka. Možda ne treba da čudi današnja bliskost srpskog režima sa austrijskim kancelarom Sebastijanom Kurcom i predsednikom Aleksanderom Van der Belenom. Kao i u vreme kralja Milana Obrenovića i njegove Tajne konvencije, danas imamo tajne pregovore za predaju Kosova i Metohije.

Ako je nešto ostalo od Tome Nikolića kod savremenih naprednjaka, to je grobljanska estetika, odnosno ljubav prema spomenicima. Podignuto ih je dosta i nisu baš svi neumesni. Dok je Tomina moć još opstajala, 2014. je, na stotu godišnjicu početka Prvog svetskog rata, Srbija namirila veliki dug caru Nikolaju II Romanovu podižući mu spomenik na mestu nekadašnjeg zdanja poslanstva carske Rusije.

No i spomenici su, kao sve drugo, simulakrum kod naprednjaka: potpisaćemo predaju Kosova, zauzvrat evo spomen-soba poginulima i nestalima u zgradi ”Beograđanke”; spremamo se da na Vaskrs potpišemo veleizdajnički dokument i konačno pogazimo ustav na koji smo se zakleli, ali evo para za dovršetak Hrama Svetog Save; tu je i spomenik herojima Košara, opet više u ćosićevskom stilu estetike vremena smrti i lađe francuske.

Berlinski samit trebalo bi da bude kruna kojom bi na Vaskrs bila potpisana veleizdaja i do kraja ostvaren Kalajev i Brozov san da sve srpsko bude srbijansko.

Krajnje je vreme da se Rusija direktnoi bez ustručavanja uključi u ovaj košmarni proces i to ne (samo) iz altruizma prema Srbima već zbog odbrane sopstvenih vitalnih interesa. Istočno pitanje ponovo je Rusiji nametnuto i ona ga ne sme ignorisati. Sada ima posla sa povampirenim titoizmom, koji će, kao i onda Tito, da se kune na vernost do poslednjeg, aposle potpisa, kao i 1948. godine, sledi istorijsko ”NE”, podrazumevajuće i formalno uvođenje sankcija, kao i ulazak Srbije u NATO, u kome je Jugoslavija praktično već bila 1952. kad se priključila Balkanskom savezu sa dve člance NATO Turskom i Grčkom. Uvlačenjem Srbije NATO bi u potpunosti zaokružio čitav prostor Balkana i od Baltika do Jadrana (da upotrebim omiljeni izraz Kolinde Grabar Kitarović) prema Rusiji stvorio sanitarni kordon. Suštinski, Rusi i Srbi su se kao i 1914. suočili sa istim neprijateljem. Kao što je nosilac antislovenskog i antipravoslavnog bila Habzburška monarhija, danas je to NATO, ne ”Amerika”, već baš NATO kao otuđeni centar moći koji guta jednu po jednu srpsku zemlju a istovremeno se opasno bliži Rusiji. Muka Srba je dodatna i opasnost mnogo zlokobnija jer saveznici tog centra moći vode Srbiju u bezuslovnu kapitulaciju i razdržavljenje koje se ne dovršava isključivo zahvaljujući otporu srpskog društva.

Berlin i Brisel su se pokazali kao potpuno pristrasni ”posrednici”. I Rusija sada ima puno pravo da osujeti međunarodnu konferenciju koju Brisel, Pariz i Berlin planiraju bez nje, i usudio bih se reći protiv nje, i, zašto da ne, aktivno predloži sopstveni format pregovora. Naravno, važno je da narod Srbije, koji uprkos stravičnim pritiscima i ugrožavanju fizičke i ekonomske bezbednosti hrabro protestuje, uspe da se izbori zaslobodne izbore i slobodu medija kao preduslov demokratskih izbora. Da nije protesta, uostalom, ”pravno obavezujući sporazum sa Prištinom” bio bi već potpisan.Pošteni izborni uslovi će na prvim demokratskim izborima oduvati neokalajevsku politiku i dovesti vlast koja će, htela-ne htela, morati na potpuno drugačijim osnovama da definiše spoljnu politiku.

Autor je naučni saradnik Instituta za evropske studije u Beogradu i profesor Moskovskog državnog univerziteta za međunarodne odnose (MGIMO)